IN MEMORIAM
Генерал Миле Новаковић
(1950-2015)
Кликни на линк испод и преслушај.
Милан Ливада
четвртак, 17. септембар 2015.
недеља, 13. септембар 2015.
субота, 5. септембар 2015.
четвртак, 3. септембар 2015.
Добар је наш народ: ћути и трпи?!
125. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 01.09.2015,
од Гласа Крајине у Војводини
ДОБАР ЈЕ НАШ НАРОД: ЋУТИ И ТРПИ?!
Ово је 125. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај.
У последњој августовској недељи од 24. до 30.08.2015. године забележио сам како се у свести нашег српског крајишко војвођанског народа доживљава актуелна ситуација у српском друштву. Био сам на Велику Госпојину, 28.08.2015. у Кљајићеву, на северу Бачке, коју доминантно настањују Кордунаши, досељени 1945. и 1995. године. То је слава села названа Великогоспојински дани на којој се масовно окупљају и тако баштине завичајну културу.
Мој љубазни и предусретљиви домаћин Илија Радичанин позвао је Бранка Момчиловића да нас одвезе у Чонопљу, у којој су Кордунаши направили Музеј сећања. Пре поласка у Бранковој кући забележио сам сећање његове мајке Марије, девојачко презиме Пешут, где се затекао њен брат Миле. Испричали су ми Марија и Миле да су стравичну НДХазијску владавину од 1941-1945, као деца, преживели захваљујући поштеним Хрватима. Било је то у кордунашком хрватском селу Скрадар, у којем је било само четири пет српских кућа. Тек су 1944. њихове куће спаљене. Одвезао је Бранко, потом, нас тројицу његовим југом у Чонопљу. Заиста, наши Кордунаши заслужују све комплименте за музејску поставку о некадашњем животу наших предака у исконском завичају. Посебно је репрезентативна табла на којој су поименице пописане 493 породице, са око 1200 чланова, које су у септембру 1945. доселиле у ово бачко село.
Негде на средокраћи пута између Чонопље и Кљајићева, у вожњи, питам моје домаћине: - Како ви овде у народу доживљавате и коментаришете ово наше стање у држави и друштву? Не журе са одговором. Ћуте и онда ће Бранко: - Трпимо и ћутимо! – потом додаје: - Добар је наш народ. Поштујем ту животну крајишку обазривост и мудрост и добро је разумем. А мој је проблем, као новинара хроничара, што ту јадну збиљу посматрам са мучнином, несигуран да ли и сам могу рећи попу поп, а бобу бов! Испричао ми је касније Бранко Момчиловић, уз кафу у Кљајићеву, да је био један од руководилаца Ливнице у том селу. Она је била срце металског гиганта „Бане Секулић“ у Сомбору, у којем је радио и Илија Радичанин. Дошла је транзиција и приватни купац је успешну фирму уништио за пола године. Предлагао је Бранко бившим директорима више начина да спасе фирму, али они нису хтели, јер су вероватно били у дилу са злонамерним власником! Најтежи је човеков осећај кад посматра како његово дело пропада а он не може баш ништа да учини да га сачува!? Сада Момчиловић, са више од 30 година радног стажа, чека године старости да добије пензију. А у његовом Кљајићеву, у којем је некад било око 3000 запослених, данас нема ни 500! Од некад просперитетног села у свим секторима данас у Кљајићеву на најплоднијој земљи у Европи живе најсиромашнији људи!
Милан Ливада
уторак, 1. септембар 2015.
Нови број Гласа
Од данас је овдје на блогу доступан нови, јубиларни, 25. број "Гласа Крајине у Војводини". Кликни на страницу "25. број" и читање или прелиставање може да почне.
Пријатно читање.
Уредник
Пријатно читање.
Уредник
Пријавите се на:
Постови (Atom)