Милан Ливада

Милан Ливада

недеља, 28. април 2013.

Пета Недељна хроника за емисију Завичај, за 28.04.2013.

Пета Недељна хроника за емисију Завичај, за 28.04.2013.
за Радио Срем од Гласа Крајине у Војводини

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша пета Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 22. до 28. априла 2013. забележили смо два политичко историјска догађаја чије су се рефлексије односиле и на Србе Крајишнике. Пошто нашу Хронику бележимо из културно историјског угла посматрања, овде се ради о политичкој култури и моралу, пре свега.
На самом почетку недеље, неки медији су објавили да је директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије Александар Вулин поднео оставку, на ту високу политичку функцију. Уследила је, потом, једночасовна исповест самог Вулина на Радио Телевизији Србије , који је први пут јавности саопштио да неопозиво одлази.
Оставке су права реткост у српској политичкој пракси, за разлику од традиционалних државних демократија. Зато је одлазак Александра Вулина прошао незапажено. А он је једноставно и сваком разумљиво рекао: прво, да не може да лаже Србе на Косову, јер им је обећао, да ће за њих изборити добру позицију, а да у томе није успео и, друго, да није гласао за Бриселски споразум, јер је лош за наше људе у косовском амбијенту! У политици би то требао да буде сасвим нормалан чин – ако ниси испунио оно што си обећао, мораш да одеш из власти! Наравно, то у српским приликама не важи?!
Морамо да споменемо, у нашем приступу овој теми, у контексту свесрпских прилика, да је Вулин крајишко војвођанске провенијенције. Живи и ради у Новом Саду, а по вокацији је правник и писац. Свакако су ова два квалификатива била пресудна за његов поступак и одлазак из Владе Србије.
И, као друго, последњег радног дана минуле недеље Скупштина Србије је разматрала и усвојила извештај Владиног преговарачког тима о Бриселском споразуму. Вулинова оставка је споменута само у контексту скупштинско правне процедуре!
Толико за овај пут.

среда, 24. април 2013.

Четврта "Недељна хроника" за "Завичај" - 21.04.2013.

 
 
Четврта Недељна хроника за емисију Завичај, за 21.04.2013.

за Радио Срем од Гласа Крајине у Војводини

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио Срема. Ово је наша четврта Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

            У недељи од 14. до 21. априла 2013. забележили смо два културно историјска догађаја, у чији је садржај нераскидиво уткана и наша крајишко војвођанска судбина.

            Први се односи на изложбу Јунаштвом у славу, отворену у Дому Војске Србије у Београду. Силни експонати подсећају на стогодишњицу од Првог балканског рата 1912-1913. Тада је Србија дефинитивно постала независна држава после петовековног робства под Турцима.

            За нас двојне завичајце, крајишко војвођанске провенијенције, овај велики историјски датум, има двоструки значај. Тада су се појавили први српски ратни добровољци. Њихово потомство данас чини знатан део војвођанског становништва.

            Други значај је појава претече таблоидног новинарства. Био је то Душан Шијачки, чији су се преци, негде из Крајине населили, најпре у Футог, поред Новог Сада, па одатле отишли у Београд. Шијачки је у маниру даровитих посленика седме силе, својим таблоидом Први балкански рат, на маестралан начин овековечио тај прворазредни догађај у српској историји. Колико је Шијачки био велики новинар сведочи и податак да је изабран за првог председника Југословенског удружења новинара.

            Кад данас спомињемо ове догађаје у нама су помешана осећања. На тако значајну стогодишњицу дивимо се ондашњим српским војницима, дипломатама и политичарима. Они су Косово повратили у матицу. У актуелној стварности, баш током ове недеље, на делу је, изгледа поновни губитак Косова?!

            По нашем избору други важан догађај, на самом почетку недеље (15.04.2013.), која је за нама, десио се у најстаријем храму културе у Срба. Први пут су уручене новоустановљене Повеље Матице српске за неговање језичке културе. Језик и писмо су, знамо, прворазредни и незамењиви елементи државности, културе и свеколиког идентитета сваког народа.

- Срби су у својој историји одустајали од свог језика и писма, једино када су на то силом били приморани, најчешће  током ратова и окупација – рекао је проф. др Драган Станић, председник Матице у беседи на свачаном уручењу награда.

Додао је Станић да Срби данас сами поништавају сопствену језичку културу. Илустровао је то примером из централне новосадске Змај Јовине улице. На 42 фирме, углавном продавнице,  називи су само код четири исписани ћирилицом?!

Сведоци смо да се у комшијској држави дуго и жестоко говори и протествује против увођења српске ћирилице, не смо у Вуковару, него и у целој Хрватаској. Контрадикторно је, да у  томе предњаче ратни ветерани, док у научним круговима тврде да имају и „хрватску ћирилицу“.

Крајишницима служи на понос што су имали првог реформатора ћириличног писма. Био је то наш Кордунаш Сава Мркаљ, који је 1810. године у Будиму објавио Сало дебелога јера либо азбукопротрес.Уз Вукову, постоји још доста релевантних оцена и признања да је то заиста прво озбиљно дело из модерне српске језичке културе.

Толико за овај пут.

           

 

уторак, 16. април 2013.

Недељна хроника - 14. 04. 13.


Трећа „Недељна хроника“ за Емисију „Завичај“, за 14.04.2013, за Радио „Срем“

од „Гласа Крајине у Војводини“

 

    Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио „Срема“. Ово је наш трећи недељни прилог од „Гласа Крајине у Војводини“ зе емисију „Завичај „.

     Одлучили смо се да овај пут цео прилог буде осврт на догађај, који се десио минуле среде, 10. априла 2013.,  у коме је дотакнута и наша крајишка судбина, на највишем могућем светском нивоу. Причало се о нама чак у Уједињеним нацијама, у Њујорку! Разуме се, не директно о Србима Крајишницима, него у контексту дебате у Генералној скупштини УН, о раду међународних кривичних судова у решавању кризних ситуација у свету. Наравно, да памтимо веома добро, да је пре више од две деценије наша Крајина била жариште тешке кризе, на чијем је крају крајишки народ доживео незапамћен егзодус на тлу Европе.

       Дабоме да је наша пажња била концентрисана на критику неправде која долази из Хашког трибунала. Мора се одмах рећи да за српску  ствар, готово ништа није леге артис, у функционисању Суда у Хагу.

    У том арбитрирању света у решавању свесрпског питања, после тешких злочина током распада заједничке и формирања нових националних држава, Хашки суд за бившу Југославију требао је ,  првенствено да допринесе помирењу. По оцени председника Србије Томислава Николића, изреченој у дебати у УН, тај суд није остварио основни прокламовани циљ, да дође до помирења. Штавише, применом селективне правде он је одмогао у томе.

         Крунски аргумент за ову председникову тврдњу била је ослобађајућа пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, за почињене злочине у војној операцији „Олуја“. „Ко је онда крив ако они нису: за „спаљену земљу“, прогон око 500.000 припадника  мога народа и масакр над незаштићеним становништвом које је остало?!“ – запитао  је Томислав Николић. Додао је да је због таквог понашања Хага процес помирења одложен за наредна покољења.

      У ствари, ово некажњавање егзекутора бруталног насиља у Крајини, која је, знамо, најгоре прошла у рату, било је повод за дебату о раду међународних  ад хок судова. Посебно се мора рећи да је најзаслужнији за презентацију свега овога на најмериторнијем демократском месту у свету Вук Јеремић, председавајући Генералне скукпштине Уједињених нација. Он је крајишког порекла, из оне друге, босанске Крајине. Ето, шта значи имати свога човека у најзначајнијој светској институцији.

        Друга важна ствар, са крајишког аспекта, коју је Николић апострофирао је подсећање на најцрњи датум у нашој прошлости и указивање свету на некажњени злочин. Председник Србије је рекао: „На данашњи дан 10. априла 1941. године  формирана је прохитлеровска Независна Држава Хрватска, која је брутално побила више од милион Срба, Јевреја и Рома. Ради лажног братства јединства то није кажњено. Таква неправда је дискриминација према српског народу.“

        Први пут је, у најновијој српској историји, на тако високом светском форуму проговорено директно о тешком страдању Срба, у контексту кога је оно крајишко најцрње.

         Толико за овај пут!

недеља, 7. април 2013.

"Недјељна хроника" за емисију "Завичај"


Друга „Недељна хроника“ за Емисију „Завичај“, за 07.04.2013, за Радио „Срем“

од „Гласа Крајине у Војводини“

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радио „Срема“. Ово је наш други недељни мозаички  прилог од „Гласа Крајине у Војводини“ за емисију „Завичај“.

            За осврт новинара хроничара, на најважнија животна збивања, у првој недељи априла 2013. године,  одабрали смо преговоре државног врха Србије са Европском унијом око Косова. Пратимо пажљиво колико је то тешка, мучна и неизвесна државничка активност у настојању да се решава актуелно српско национално и државно питање. Ово помињемо ради подсећања, да је челник преговарачког тима Србије, у фази припрема за ову акцију, онако успут, рекао да се о Републици Српској Крајини не разговара, зато што тамо нема Срба. За све нас, завичајно везане за Крајину, таква изјава је била шокантна!  То је само додатак одијуму, којем је, пропагандно био и остао изложен тешко страдали крајишки народ.

            У недељи, која је за нама, стигла је из Америке нека чудесно повољна вест за крајишке избеглице. Два тамошња удружења прогнаних Срба Крајишника ангажовала су познатог адвоката, Србо-Американца, да их заступа у тужби против приватне војне америчке агенције. Експерти те фирме су учествовали као инструктори у злочиначкој „Олуји“, која је етнички очистила нашу Крајину. У суду у Чикагу, је прихваћена тужба и предстоји суђење. Можда наши змљаци тамо у САД, које су правна држава, успеју да остваре какву такву сатисфакцију за невиђено страдање. Јер, овде, нити у Европи, за њих правде нема!

            У трећем делу нашег прилога, споменућемо нешто историјски кобно за крајишки народ. Определили смо се у нашој Хроници двовековних веза Крајине и Војводине, да крајишку судбину бележимо хронолошки: актуелно и ретроспективно. Тако смо у истраживању, чини се, дошли до самог исходишта политичких доктрина ,чије смо жртве.

            Из студије проф. др Драгољуба Петровића Језик наш насушни, са поднасловом „Хрватска ћирилица“ – на ломачи?, објављене у Летопису Матице српске, сазнали смо ко су аутори тих расистичких творевина.

            Петровић зачетак великохрватске идеје налази у књизи Павла Ритера Витезовића Croatia rediviva, из 1700. gодине. По Витезовићу, Хрватска се налази у „границама од Балтичког до Црног мора“;...   „сви су Славени хрватскога, тј. илирскога подријетла, а „међу Славенима управо је хрватски језик средишњи“. Због таквих фантастичних конструкција, као и због утицаја који је имао на Гаја и Старчевића, данашњи хрватски историчари налазе основу да Ритера прогласе „конструктором нације“, тј. њеним „својеврсним утемељитељем“.

            Као врстан познавалац професор Петровић закључује:- У одређивању хрватске и (српске) судбине, одлучну реч су имали странци, најчешће „похрваћени Немци: Павле Ритер Витезовић из Алзаса, Људевит Гај из Бургундије, Јосип Јурај Штросмајер и сарајевски, касније и загребачки, надбискуп Штадлер из Горње Аустрије и Јеврејин Јосип Франк из Мађарске. Њима би се могли прикључити, додаје Петровић, и „похрваћени Срби“ Анте Старчевић и Анте Павелић, обојица из Лике, Павелић по рођењу из Херцеговине, а обојица старином из Старога Влаха.

            Толико за овај пут!

           

понедељак, 1. април 2013.

Фоно - Емисија "Завичај" - 30.03.2013.

Оснивач у уредник "Гласа Крајине у Војводини" Милан Ливада,
у емисији "Завичај" Радио "Срема", аутора Саве Смољановића, дао мозаички приказ догађаја за март 2013.






ПРВА „НЕДЕЉНА  ХРОНИКА“  ЗА  ЕМИСИЈУ „ЗАВИЧАЈ“ ЗА 31.03.2013. ЗА  РЕГИОНАЛНИ „РАДИО  СРЕМ“ У РУМИ ОД „ГЛАСА КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ“  ИЗ  НОВОГ  САДА

 

          Желим добро вече поштованим слушаоцима Регионалног „Радио Срема“. Јављамо се први пут из Новог Сада, са мозаичним прилогом који следи. Додајемо још само то да је ово облик сарадње коју су договорили двојица уредника: емисије „Завичај“ и двомесечника “Глас Крајине у Војводини“.

          Од  актуелних тема одабрали смо неке фрагменте из дешавања током марта. Шеф дипломатије Србије Иван Мркић, по повратку из Загреба је изјавио:“Са  председником  Ивом Јосиповићем сам разговарао  о несталим особама, а он се посебно интересовао за избеглице, како ћемо то да решимо...“

          Споменути су, дакле, наши прогнани Крајишници у једној полуреченици на највишем државном и националном нивоу. За избеглице, настањене већином у Војводини, то је свакако мало. Једино они још носе непреболни печат избеглица, за које нико не мари. Имају државе, наравно, пречих послова од „избегличког питања“.У тој трагичној причи најтеже пада сазнање да избеглице саме за себе ништа не чине, нити могу да учине?! А самозвани наметљивци, који се тобоже баве решавањем њиховог тешког проблема, бестидно лажу и обмањују!

          Током марта су се у Хрватској десили бројни тешки инциденти,  пуни шовинистичког, антисрпског набоја и мржње. Оставили су, разуме се, болан и мучан утисак, пре свих на избегле Крајишнике.Тешко је и замислити како се осећају преостали Срби у таквом амбијенту и окружењу. Чини се, да су примерено, по службеној дужности, на националистичке испаде реаговали шеф државе Јосиповић и премијер Милановић. Реаговали су опрезно и тамошњи Срби, посебно заступници у Сабору, пошто су на њиховим местима били плакати са натписом:“Гост“. Наиме, председница  Одбора за људска права и права националних мањина Ружа Томашић поручила је Пуповцу, Станимировићу и другима да је „Хрватска за Хрвате, а остали су само гости“. Одавде из матице нисмо запазили било каква реаговања „по службеној дужности“. Државни  секретар за избеглице у Влади Србије још раније је рекао да они неће да праве Хрватској никакве сметње на њеном путу у Европску унију. Пошто дуго и темељито пратимо ову проблематику, познато нам је да међу онима који би требало да реагују на одговарајући начин, на националистичке испаде, преовлађују аутошовинисти! Понашају се у стилу „баш нас брига“ за увреде, клевете и понижавања, која се наносе српском народу?!

          Дуго нисмо приметили реаговање на „хрватску ћирилицу“. Најзад  се, са двоструко компетентног места, појавила стручна експликација свега тога. Та двострука компетентност односи се на часопис и аутора. У Летопису Матице српске, у 188. години излажења, у децембру 2012., објављен је текст ЈЕЗИК  НАШ  НАСУШНИ, са поднасловом „Хрватска  ћирилица“ - на ломачи? Аутор је проф. др Драгољуб Петровић, познати и признати језички експерт, који је изучавао и језик Баније и Кордуна. А ЛЕТОПИС је најстарији живи књижевни часопис у Европи, покренут 1824. године. Битно је овде још нагласити да је језик први и основни симбол државног, националног, културног и свеколиког идентитета сваког народа. Народ који нема свој језик и не постоји.

          У експликацији питања „хрватске ћирилице“ професор Петровић пише: „Хрвати су током последњих неколико векова имали педесетак „својих језика“. На крају су узели СРПСКИ, „обукли га“ у латиничко рухо које су им приредили Вук и Даничић. Сад веле, објашњава Драгољуб Петровић, да им то није довољно и да не могу ни без ћирилице. Имали су је, кажу, у Дубровнику, Босни, Далмацији и у Славонији. И то им је, може бити, тачно, али уз једну ситну ограду - иронично закључује Петровић  и поентира - док су је имали, они су били Срби“.

          Аутор се пита откуд сад толика љубав према ћирилици, кад је у еуфорији распада бивше заједничке државе из хрватских библиотека избачено и спаљено,  по сведочењу Анте Лешаје, три милиона књига, штампаних „хрватском ћирилицом“. Петровић још подсећа да је хрватском народу речено да је ћирилица „влашко писмо“. Одмах после поделе хришћанства Ватикан је ћирилицу прогласио за „ђавољи изум“ и забранио и да се помиње. То је, по Петровићу, једина лекција коју су бивши Срби, прелазећи у католичанство , научили боље од свих.

            На самом крају, ради мале релаксације од претходних тешких тема, да споменемо два велика човека везана за Срем. Први је Сава Владиславић Рагузински. Пореклом је из Херцеговине. Он је у 19. веку у царској Русији имао велике резултате у политичко дипломатској и културној мисији. Друштво српско-руског пријатељства, пре коју годину, поставило је у Сремским Карловцима споменик овом великом човеку.

            Други је велики српски педагог Теодор Јанковић. Рођен је у Сремској Каменици. У руским изворима он је био Фјодор Иванович Јанковић де Миријево. Он је у 18. веку  више од 20 година радио на унапређењу руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу. Ево прилике да се Друштво српско руског пријатељства ангажује да се Јанковићу у Сремској Камници подигне споменик.

            Толико за овај пут.