Подухват вијека почео на земљи шајкашких граничара

34. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 26.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПОДУХВАТ ВЕКА ПОЧЕО НА ЗЕМЉИ ШАЈКАШКИХ ГРАНИЧАРА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 34. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи која је за нама, од 18. до 24.11.2013. године, забележили смо у актуелном свесрпском колоплету сећања и стварности нешто битно за наше крајишко граничарско памћење. По свеукупном значају издваја се почетак градње српске деонице „Јужног тока“. Наиме, у недељу 24.11.2013. у бачком селу Шајкаш, симболичним заваривањем две џиновске цеви почео је градитељски подухват века за Србију. То је највећи гасовод у Европи, којим ће се природни гас из јужне Русије транспортовати у десетак европских земаља, међу којима су Италија и Француска. Србија у свему томе има централно место и за 63 милијарде кубних метара гаса оствариваће, за његов транзит, годишње око 200 милиона евра. Наша осећања у тој ствари голица чињеница да су Шајкаши први, без много калкулација и уцењивања, дали своје парцеле најплодније земље у Европи за тако значајан објект за државу Србију. У томе видимо везу са њиховим прецима српским граничарима, који су живели и радили за „државну ствар“. Да подсетимо, аустријска царица Марија Терезија формирала је 1763. године „Шајкашки батаљон“ српских граничара, који су чували границу према Турској на Дунаву, Тиси и Сави. Цела та област јужне Бачке названа је Шајкашка, а седиште шајкаша је било у месту Шајкаш. Посебно је ту 250. годишњицу „Шајкашког батаљона“, ове јесени обележила Матица српска, кампетентним научно-историјским скуповима, који су из свих аспеката обрадили ову тему

У суботу, 23.11.2013. већа група новинара Радио Телевизије Војводине посетила је Вршац. Ишла је и у српски средњовековни манастир Месић, основан 1225. године. Задовољство је било аутора овог прилога да, најзад, види манастир у коме су били и Доситеј Обрадовић и Сава Мркаљ. Доситеј је кренуо са крајњег истока наше Крајине. Био је претеча и зачетник модерне српске културе. А наш Кордунаш Мркаљ, са крајњег крајишког запада, је био први модерни реформатор српске ћирилице. У Вршцу сам позвао на кратко виђење Владимира Пекеча, нашег Кордунаша, који се после прогона тамо настанио. Питао сам га да ли се навикао на равни Банат, а он ми је одговорио да му то никако не полази за руком, прекасно је дошао!

А само недељу дана раније, у суботу 16.11.2013., млада фолклорна група Срба из Румуније освојила је опште симпатије и поштовање Крајишника. Било је то у Београду, пред масом потомака четири крајишке дивизије, из Другог светског рата, који су имали меморијални скуп поводом 71. годишњице оснивања тих ратних формација. Том приликом њихов уметнички медијатор Поповић је упознао скуп да су они из околине манастира Базјаш, којег је основао Свети Сава лично. Сада у Румунији има само око 17 хиљада Срба, али предано баштине фолклор да не забораве српске корене. Нека им је на многаја љета! Овај догађај у Београду сведочи да снажне везе културних посленика трају два и по века, од доласка Доситеја у нашу Крајину. Треба да се баштине и даље.

Милан Ливада

Сјећање помотака на крајишке дивизије

33. Недељна хроника за Радио Фрушка Гора, за 19.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КРАЈИШКЕ ДИВИЗИЈЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка Гора. Ово је наша 33. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На крају недеље, коју посматрамо, од 11. до 17.11.2013. десио се догађај од посебног значаја за наша крајишка осећања. Потомци су одржали заједнички меморијални скуп 16.11.2013, поводом 71. годишњице формирања четири најпознатије крајишке ратне војне формације у Другом светском рату: Шесте личке, Седме банијске, Осме кордунашке и Дванаесте славонске дивизије. То сећање, вредно сваког поштовања, је исказано у свечаној сали Општине Нови Београд, која је била дупке пуна. Занимљива је околност да баш на Новом Београду живи, можда, највећи број потомака храбрих крајишких ратника.

Импресивна је била фактографија, али истовремено и поразна због страдања, коју је тада казивао генерал у пензији Петар Тркуља, за све четири крајишке дивизије. Биле су то прве веће ратне формације од укупно 53 колико је од 1941-1945. ратовало против немачких окупатора и усташких квислинга. У време формирања 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка су имале око 10 хиљада бораца. Међу њима је било 96 одсто Срба и само 4 одсто Хрвата. Те дивизије су учествовале, боље рећи слате су увек у све најтеже и најкрвавије битке. Масакриране су: из њиховог војничког строја погинуло је око 16 хиљада бораца! А то су све били млади момци, чиме је затирана крајишка српска младост! Из њихових редова је било 80 народних хероја. И поред свих заслуга убрзо су после рата расформиране и заборављене?!

Похвалили смо, на самом почетку, једно овакво сећање на славне крајишке дивизије – како су називане у оно комунистичко доба. Међутим, као новинар хроничар не могу да разумем, а то чуђење траје још из времена обраде оваквих тема током рада на новосадској телевизији, да у том сећању нема ниједне адекватне критичке опаске! Рецимо, правио сам емисију о 50. годишњици победе над фашизмом. Било је то 1995. У Београду, у становима познатих ратних ветерана Ђоке Јованића, Милутина Мораче, Милана Басте и Николе Кмезића, снимао сам њихову причу о рату. На крају сам свима поставио опрезно и условно питање, да одговоре, само ако желе: како се осећају они као ратници, пола века после, када нема више ни армије у којој су се борили, нити државе за коју су војевали?! Било је мучно после тога за обе стране, да би неодређено рекли да то није важно! То је био наставак мојих неспоразума, још из времена студија, када сам од оца носиоца „Партизанске споменице 1941.“, на оваква питања добијао упозореања: - Пази се мали, о томе се не смије причати! Не може се пи.ати уз ветар!

Пре почетка скупа у Београду, у холу сам се срео са Стојаном Продановићем, пуковником у пензији, који ми је рекао да је питао Тркуљу: да ли ће рећи да су дивизије, о којима ће беседити, настале после геноцида над српским крајишким народом у НДХ-азији. Сагласио сам се са њим да би то тако требало! На жалост свих нас, идеолошки исконструисана прича о крајишкој трагедији и заједничкој држави и даље траје? Докле?!

Милан Ливада

Представљен нови број у емисији "Завичај"

Уредник и оснивач "Гласа Крајине у Војводини", у суботу је, гостујући у емисији "Завичај" представио нови, 14. број.

У цјелости га можете прочитати овдје на блогу, одласком на страницу -> "14. број"

Пријатно читање.

Милан Ливада у студију радија "Фрушка гора" у Руми

 

Тотална државна небрига о крајишким заточеницима

31. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 05.11.2013.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТОТАЛНА ДРЖАВНА НЕБРИГА О КРАЈИШКИМ ЗАТОЧЕНИЦИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 31. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За недељу од 28.10. до 03.11.2013. опет смо издвојили осврт на страдања Крајишника и тоталну државну небригу о политичким заточеницима! Зашто! Прошле недеље смо коментарисали несхватљиву тоталну изолацију, боље рећи својеврсно политичко заточеништво Јованке Будисављевић Броз, некада прве даме оне велике Титове Југославије. У овом прилогу биће речи о, могло би се рећи, обичним људима из народа Крајине, према којима се из политички мотивисаних пубуда примењују сурове методе заточеништва.

Већ смо у претходним хроникама коментарисали случај мр Миле Дакића, историчара, писца и пјесника из неслободе, како се потписао у трећем отвореном писму јавности. Дакић је провео у затвору, у Хрватској 400 дана, под лажном оптужбом да је учествовао у убиству хрватских полицајаца 1991. Уследило је више суђења, на којима није поднет ниједан доказ од стране тужилаштва, а од 28 сведока ниједан га баш у ничему није теретио. Пуштен је потом Дакић у неку врсту кућног притвора на Кордуну, уз висок залог да не би побегао?! Најзад је, 22.10.2013., у Жупанијском суду у Ријеци, поново саслушан сведок који сада живи у Србији, који је само потврдио претходно сведочење да Дакића и не познаје и да ни случајно није учествовао у сукобу са полицајцима. После ове трогодишње голготе оптужница би требало да буде повучена: то сматра Дакићев адвокат, али упозорава да није сигуран да ће Окружни суд у Карловцу професионално завршити ову судску сторију! Каже Дакић у отвореном писму да му је један од карловачких адвоката рекао да ће бити ослобођен, али да нитко због политике не сме донети такву одлуку. Тиме се, по вољи политичких налогодаваца, наставља судско политичка тортура на човеком у 81. години. А сигурно би било све друкчије да државни органи Србије, на основу Споразума са Републиком Хрватском реагују? То је та тотална небрига државних органа према патњама и страдањима крајишких заточеника!

Реаговао је на ово и Завичајни клуб Кордунаша, као невладина организација. Додао је да ће, изгледа голготу, сличну Дакићевој, доживети и Марко Царевић, из Горњег Сјеничака код Карловца. Овај Србин повратник је био председник Мјесног одбора, што одговара нашој месној заједници и члан Вијећа српске националне мањине Карловачке жупаније. Ухапшен је почетком октобра уз непримерену демонстрацију силе до зуба наоружаних специјалаца, тобоже за ратни злочин из 1991. као и Дакић. Кордунашки завичајци из Београда указују да је хапшење уследило због популарности Царевића међу тамошњим малобројним српским становништвом.То је истовремено и притисак на Србе да се невраћају и да не траже своја отета права и имовину.

Кордунаши погађају у праву мету када траже да се истраже злочини у Олуји када је у Сјеничаку брутално убијено шест Срба, који нису побегли. Наравно, да су исто тако у праву када указују да то треба радити по одредбама међудржавног споразума, којег смо већ споменули, јер српске жртве нико не тражи! Бог зна докле ћемо чекати и да ли ћемо уопште дочекати да државни органи почну да раде свој посао по питању крајишких избеглица.  

 

Милан Ливада