СРБИ - СТРАНЦИ И ИЗБЕГЛИЦЕ У СРБИЈИ

 

364. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 08.09.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

СРБИ - СТРАНЦИ И ИЗБЕГЛИЦЕ У СРБИЈИ   

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 364. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 31. августа до 06. септембра 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, завршавамо преношење фрагмената  из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

                У овој хроници смо издвојили размишљања и закључке аутора Лазића под наслов-ом Срби - странци и избеглице у Србији. Ево извода како је то написано у Дневнику ратног хирурга: - Питам се шта је са многим мојим пријатељима  из Крајине, јесу ли живи? У моју кућу, код моје породице у Нишу, смештена је једна крајишка породица, моји пријатељи с којима сам се дружио 1991. године у Двору. Муж, жена и двоје деце стигли су до мога ста-на, до јединог уточишта, са завежљајем, са неколико крпица. Ту су већ неколико месеци.          

            Двадесет и трећег августа 1995, кад сам посетаио Ниш, седео сам с њима. Седели смо, причали. Која је њихова перспектива, ко су они, шта су? По њима, више нико и ниш-та. Странци, Срби избеглице у Србији. Очајни су, не виде излаз. Годинама нешто градили њихови "ђедови", очеви, они саградили, стекли, а сада остали са неколико крпица. Како почети испочетка? И колико је таквих породица растурених широм Југославије? Колико људских судбина, колико изгубљених живота? Колико очаја, колико јада? Како поново живети? То је питање које све њих окупира. А усташе, ево им Крајине! Узеше тај простор, али нема ко тамо да живи. Остадоше пусти простори, резерват, шуме,  ливаде и спаљене зграде и лешеви српских стараца који не могоше кренути за колоном очајника. Остадоше пусти градићи, пуста поља, јер неће хрватски народ да се врати, не жели да живи доле. Отераше Србе који су и пре овог рата живели ту и представљали деведесет одсто укупног становништва. И сад мисле да тамо доведу свој народ. Тешко је то.

            Ја, који сам вечни оптимиста, мислим да смо Крајину изгубили "за веке векова". А морали смо је бранити! И 1991. сам рекао и сад верујем: "Србија се брани у Крајини!" и Крајина је увек бранила Српство. Видећемо у наредних годину-две да ли је то тачно? Надам се да грешим, а страх ме је!

            Мислим да нам је света дужност, нама окупљеним око Емисије - Слободна Крајина, који баштинимо сећање на нашу родну Крајину, да са дужним пијететом одамо признање и захвалност покојном хирургу Миодрагу Лазићу што је написао истину о борби и страдању српског крајишког народа. Тиме се придружуио генералу Секулићу, такође Србину из матице, који је ратовао са нама и написао књигу Истина се не може вечито сакривати!

 

 

            Милан Ливада

БИТКА ЗА "ПУТ ЖИВОТА"

 

363. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 01.09.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

БИТКА ЗА "ПУТ ЖИВОТА" 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 362. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 24. до 30. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, овај пут смо одабрали фрагмент насловљен Битка за "пут живота" из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

            У овој хроници, по нашем избору, издвојили смо како аутор Лазић, са дивљењем и горчином истовремено, подсећа на херојски подвиг новоформиране Српске војске Крајине у пробоју коридора. Пише Лазић: - Српска војска гради величанствену победу, продор према Србији.. Сазнајемо да је остало још десет километара до пробоја "пута живота" - коридора. Београдска телевизија ни речи. У величанственој бици српске војске, равне Церу, Колубари и Кајмакчалану, српска војска гради пут своме народу ка Отаџбини, ка Београду, ка Србији.

            20. јуни 1992. године. Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће добијене од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте - три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болница је у мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине - мајке Србије. Двадесет и два часа. Поред болнице песма, девојачка и дечачка. "Саша" - назив песме. Матуранти, неуништиви. Живот, ипак, тече даље. Младићи и девојке славе зрелост, а за шест дана биће тачно година како су под оружјем и у борби. Дивна српска омладина. А тамо, у Београду, њихови вршњаци штрајкују. Не интересују ме њихови мотиви н разлози. Само једно знам: ни један мотив нити разлог за тај штрајк у Београду не може бити вреднији од очајничке борбе овог народа за голи живот. Тужно!

            Залихе свега у Крајини су на измаку. Битка за коридор, за "пут живота", највећа битка у историји српског народа, улази у пресудну фазу. Имамо доста погинулих и рањених. На десетине српских младића гине свакодневно, да би осигурало голи живот за милион Срба у српским крајинама.

            У наредним хроникама пренећемо још нека сведочанства из Дневника ратног хирурга Миодрага Лазића.

 

            Милан Ливада

 

КАКО И ЗАШТО ЈЕ КРАЈИНА ОСТАВЉЕНА САМА У БЛОКАДИ?!

 

362. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.08.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

КАКО И ЗАШТО ЈЕ КРАЈИНА ОСТАВЉЕНА САМА У БЛОКАДИ?! 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 362. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 17. до 23. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, одабрали смо фрагменте из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића, у којима се указује како и зашто је Крајина остављена сама у блокади?! Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској. У овој хроници смо изабрали фрагменте о приликама од априла до јуна 1992. ратне године.

            Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Купа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час... Иначе, од 20. маја телефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесет седам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено. Лекови не долазе из Београда. Немамо струје, воде, телефонских веза, цигарета и шибица, квасца, бензина и нафте. Агрегати стали, храна се покварила...

            Иначе, 13. маја 1992. доживео сам, заједно с народом Српске Крајине, најтужнији дан у животу, гледајући како Југословенска народна армија напушта део Отаџбине и део свога народа, и одлази за Србију. Убрзо после тога, шестога јуна имао сам срећу да лично доживим и видим тренутак настанка српске војске и њен полазак у битку, у пробој "пута живота", у битку за коридор до Србије. Нека им је слава. Иду да обезбеде живот свом народу... У рано јутро 11. јуна враћам се из Двора у Глину. Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендовањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе... Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно, јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама!

            Шта рећи? Четири недеље без струје и воде, без било какве везе са Србијом. Ни копном, ни ваздухом, ни телефоном. Једна цигара на десет рањеника, а и небо се сручило на ову напаћену земљу. Невиђено невреме већ два дана. Стижу рањеници чак из Дервенте у глинску болницу. Тамо је тешка борба. Има доста погинулих и рањених. Очи Крајине, очи милион Срба, уперене су у тај фронт. Српска телевизија не јавља ништа.

            У наредним хроникама пренећемо још нека сведочанства из Дневника ратног хирурга аутора Миодрага Лазића.

 

            Милан Ливада

ПАД КРАЈИНЕ - ЗАПИСАН У ДНЕВНИКУ РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА

 

361. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.08.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

ПАД КРАЈИНЕ - ЗАПИСАН У ДНЕВНИКУ РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА  

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 361. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 10. до 16. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, одабрали смо фрагмент из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Издвојили смо фрагменте који следе о паду наше Крајине....

            Почео сам да пишем свој дневник у августу 1991, а завршавам га у августу 1995. Каква је то игра судбине, какве су то чудне животне случајности. Врели август 1991. Сун-це, слобода, српски отпор и српска победа. Врели август 1995. Тоне врелог челика жаре ваздух над Српском Крајином, сагоревају српску земљу, српске шуме, равнају српске градиће. НАТО авијација је уништила комплетне радарске, навигационе и ракетне системе Републике Српске Крајине. А тоне и тоне врелог челика, почетком августа 1995, из усташких хаубица и ВБР-ова сручиле су се на Книн, на Лику, Кордун, Банију. Моју Банију, где проведох дванаест месеци борећи се са напаћеним српским народом, за слободу, за шуме, за њиве, амбаре, свињце. За живот. Прост живот.

            Гори Петриња, Глина, Костајница, Двор. Усташка армада уништава Српску Краји-ну, а она је сама. Неко каже издаја, неко каже побегли су. Нису они ни издали ни побегли. Њих је напала усташка армада, наоружавана пуне четири године најмодернијим оружјем Запада. Поносим се мојим Банијцима и Кордунашима, поносим се банијским и кордунаш-ким бригадама, с којима сам провео тринаест месеци рата у Крајини . Борили су се јуначки неколико дана. Усташе су из Карловца и Сиска, и тог дела Хрватске, бежали главом без обзира, у паници, јер их сломише српске бригаде с Кордуна и Баније. Али паде Книн, уста-ше зађоше за леђа Банијцима и Кордунашима. У жестокој борби они, ипак, извукоше свој народ из опкољења. Борили су се јуначки и гинули, али нису дали да им нејач, да им жене остану усташком ножу, усташкој немани... Тугујем за Крајином. Тугујем за српским на-родом. Преживљавам са сваким паћеником на друмовима Републике Српске и Србије.          Пола милиона Срба за неколико дана постадоше изгнаници, без своје прадедовске отаџбине и земље. Нема више српског Книна, српске Глине, Двора, Костајнице, Вргин Мо-ста, Војнића, нема више јуначке Лике. Усташка нога згазила је све. А ми, Срби, треба да тугујемо! Морамо да се срамимо што остависмо тај народ сам. А ја као лекар, као човек и борац Републике Српске Крајине патим, тугујем и имам право на то. Макар имам то право.  

            У наредним хроникама издвојићемо још неке фрагменте из записа др Лазића.

 

            Милан Ливада