ПАД КРАЈИНЕ - ЗАПИСАН У ДНЕВНИКУ РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА

 

361. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 18.08.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

ПАД КРАЈИНЕ - ЗАПИСАН У ДНЕВНИКУ РАТНОГ ХИРУРГА МИОДРАГА ЛАЗИЋА  

 

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 361. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 10. до 16. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, одабрали смо фрагмент из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Издвојили смо фрагменте који следе о паду наше Крајине....

            Почео сам да пишем свој дневник у августу 1991, а завршавам га у августу 1995. Каква је то игра судбине, какве су то чудне животне случајности. Врели август 1991. Сун-це, слобода, српски отпор и српска победа. Врели август 1995. Тоне врелог челика жаре ваздух над Српском Крајином, сагоревају српску земљу, српске шуме, равнају српске градиће. НАТО авијација је уништила комплетне радарске, навигационе и ракетне системе Републике Српске Крајине. А тоне и тоне врелог челика, почетком августа 1995, из усташких хаубица и ВБР-ова сручиле су се на Книн, на Лику, Кордун, Банију. Моју Банију, где проведох дванаест месеци борећи се са напаћеним српским народом, за слободу, за шуме, за њиве, амбаре, свињце. За живот. Прост живот.

            Гори Петриња, Глина, Костајница, Двор. Усташка армада уништава Српску Краји-ну, а она је сама. Неко каже издаја, неко каже побегли су. Нису они ни издали ни побегли. Њих је напала усташка армада, наоружавана пуне четири године најмодернијим оружјем Запада. Поносим се мојим Банијцима и Кордунашима, поносим се банијским и кордунаш-ким бригадама, с којима сам провео тринаест месеци рата у Крајини . Борили су се јуначки неколико дана. Усташе су из Карловца и Сиска, и тог дела Хрватске, бежали главом без обзира, у паници, јер их сломише српске бригаде с Кордуна и Баније. Али паде Книн, уста-ше зађоше за леђа Банијцима и Кордунашима. У жестокој борби они, ипак, извукоше свој народ из опкољења. Борили су се јуначки и гинули, али нису дали да им нејач, да им жене остану усташком ножу, усташкој немани... Тугујем за Крајином. Тугујем за српским на-родом. Преживљавам са сваким паћеником на друмовима Републике Српске и Србије.          Пола милиона Срба за неколико дана постадоше изгнаници, без своје прадедовске отаџбине и земље. Нема више српског Книна, српске Глине, Двора, Костајнице, Вргин Мо-ста, Војнића, нема више јуначке Лике. Усташка нога згазила је све. А ми, Срби, треба да тугујемо! Морамо да се срамимо што остависмо тај народ сам. А ја као лекар, као човек и борац Републике Српске Крајине патим, тугујем и имам право на то. Макар имам то право.  

            У наредним хроникама издвојићемо још неке фрагменте из записа др Лазића.

 

            Милан Ливада