СРБИ - СТРАНЦИ И ИЗБЕГЛИЦЕ У СРБИЈИ

 

364. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 08.09.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

СРБИ - СТРАНЦИ И ИЗБЕГЛИЦЕ У СРБИЈИ   

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 364. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 31. августа до 06. септембра 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, завршавамо преношење фрагмената  из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

                У овој хроници смо издвојили размишљања и закључке аутора Лазића под наслов-ом Срби - странци и избеглице у Србији. Ево извода како је то написано у Дневнику ратног хирурга: - Питам се шта је са многим мојим пријатељима  из Крајине, јесу ли живи? У моју кућу, код моје породице у Нишу, смештена је једна крајишка породица, моји пријатељи с којима сам се дружио 1991. године у Двору. Муж, жена и двоје деце стигли су до мога ста-на, до јединог уточишта, са завежљајем, са неколико крпица. Ту су већ неколико месеци.          

            Двадесет и трећег августа 1995, кад сам посетаио Ниш, седео сам с њима. Седели смо, причали. Која је њихова перспектива, ко су они, шта су? По њима, више нико и ниш-та. Странци, Срби избеглице у Србији. Очајни су, не виде излаз. Годинама нешто градили њихови "ђедови", очеви, они саградили, стекли, а сада остали са неколико крпица. Како почети испочетка? И колико је таквих породица растурених широм Југославије? Колико људских судбина, колико изгубљених живота? Колико очаја, колико јада? Како поново живети? То је питање које све њих окупира. А усташе, ево им Крајине! Узеше тај простор, али нема ко тамо да живи. Остадоше пусти простори, резерват, шуме,  ливаде и спаљене зграде и лешеви српских стараца који не могоше кренути за колоном очајника. Остадоше пусти градићи, пуста поља, јер неће хрватски народ да се врати, не жели да живи доле. Отераше Србе који су и пре овог рата живели ту и представљали деведесет одсто укупног становништва. И сад мисле да тамо доведу свој народ. Тешко је то.

            Ја, који сам вечни оптимиста, мислим да смо Крајину изгубили "за веке векова". А морали смо је бранити! И 1991. сам рекао и сад верујем: "Србија се брани у Крајини!" и Крајина је увек бранила Српство. Видећемо у наредних годину-две да ли је то тачно? Надам се да грешим, а страх ме је!

            Мислим да нам је света дужност, нама окупљеним око Емисије - Слободна Крајина, који баштинимо сећање на нашу родну Крајину, да са дужним пијететом одамо признање и захвалност покојном хирургу Миодрагу Лазићу што је написао истину о борби и страдању српског крајишког народа. Тиме се придружуио генералу Секулићу, такође Србину из матице, који је ратовао са нама и написао књигу Истина се не може вечито сакривати!

 

 

            Милан Ливада