ВЕДРИНЕ И МУЧНИНЕ СВЕСРПСКОГ КРАЈИШКОГ САБОРОВАЊА

244. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 19.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВЕДРИНЕ И МУЧНИНЕ СВЕСРПСКОГ КРАЈИШКОГ САБОРОВАЊА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 244. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. 

У недељи од 11. до 17. децембра 2017. године је одржан Трећи свесрпски крајишки сабор у Новом Саду. То наше крајишко саборовање установљено је 2015. године, на 20. годишњицу слома Републике Српске Крајине. По објашњењу организатора свесрпског удружења Отаџбински покрет, чији је председник Драгомир Лалић, Сабор је посвећен Србима из Српске Крајине и Хрватске, поводом Дана и славе Српске Крајине Никољдана. У овом осврту издвојили смо неке ведрине и мучнине са крајишког саборовања.

Прво, добро је да се устаљује неки обједињујући облик окупљања многобројних крајишких удружења и групација које раде свака за себе. Уз то се узајамно не подносе, штавише шире нетрпељивост! Друго, бројна културно уметничка друштва, у којима доминира крајишка младост, доживљавају ово као велики догађај у чијем програму учествују. Алудирајући на њих, академик Драган Шкорић који је председник Скупштине Отаџбинског фронта, изрекао је допадљиву шалу: - да на Сабору види доста младих и лепих девојака и момака, који би требали да стварају породице и рађају децу, како би Крајина једног дана поново оживела од њиховог потомства. Треће, највећи је добитак што је Матица српска основала Крајишки одбор Матице српске. Он ће истраживати и чинити све да се сачува материјално и нематеријално српско крајишко културно благо од уништења и заборава.

Поред ових добрих страна ангажмана Крајишника, ономе ко медијски прати све то, није промакао неопростив пропуст да се не помене велика патња Милана Мартића, бившег председника РСК, чији се Дан обележавао, који у нељудским условима у страним казаматима служи казну. Постоји група која покушава да се Мартић премести у српски затвор. Зар није био ред, и да ли би то било политички осуђено од официјелних власти, да је са овог Сабора затражено само то, да се он премести да остатак казне издржи у Србији?! То је тешка морална дисквалификација за предводнике крајишког саборовања. Аутору овог осврта активно војно лице са крајишког ратишта, док је председавајући читао имена појединаца заслужних за крајишку ствар и овај сабор, скренуо пажњу: да су многи од споменутих ратни профитери, који су камионима довозили опљачкано; да су током рата изазивали пометњу међу крајишким народом, уместо разборитог поступања; да су управо они главни кочничари да истина о слому Крајине изађе на видело?! У ствари, више пута су непосредни актери у крајишком грађанском рату сведочили: да је тај отпор био фингиран; да је рат био договорен, а крајишки српски народ жртвован; једино учесницима рата у РСК није признат ратни стаж, док свима другима јесте?! - то је чак и на овом сабору речено. Све то изазива мучнину и слутњу да се о фундаменталним питањима српског крајишког удеса опет неће говорити, него о мање битном, да би се голгота потисла у заборав!

Милан Ливада 

ЉУДСКА ПРАВА У СРБИЈИ - СРПСКА ПОСЛА

243. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 12.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЉУДСКА ПРАВА У СРБИЈИ - СРПСКА ПОСЛА

  Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 242. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. 

У недељи од 04. до 10. децембра 2017. године на њеном завршетку је био Међу-народни дан људских права. За некога ко безмало пола века медијски прати српску поли-тичку сцену, као што то ради аутор овог осврта, једини прави наслов за актуелно исто-ријско време је Људска права у Србији - српска посла! То је алузија на одредницу Енцикло-педије Британика по којој балканизам представља непотребно компликовање ситуација. То су они џентлмени чији је лидер, на почетку 20. века, пред картом Балкана показивао немачком вођи, како је то диван простор за колонију. После тога се десио Велики рат и библијско страдање Србије. У ствари отада, у форми страног фактора у међународним односима, државници споменутих земаља имају пресудан, негативан утицај на гео-стратешку и друштвену позицију Србије. Званичници Владе Србије који су се, у недељу 10. децембра на Међународни дан људских права, по службеној дужности оглашавали у медијима, истицали су како им из Света признају да су напредовали у овој области. Једина блага критика, како су пренели медији, изречена је од Републичког заштитника грађана, који је признао да обични људи тешко остварују своја грађанска и људска права. За мисле-ће људе познаваоце наше стварности, данас и овде, грозан је цинизам од стране званични-ка Еврпске уније и њених чланица, како Србија напредује малтене у свему!
О остваривању људских права може се говорити у демократским системима, који су уз то и економски развијени. Нема људских права у бедним и сиромашним друштвима какво је српско. Елементарна основа за сва изведена права је право на рад и зарада која омогућују друштвени стандард достојан човека. Може ли, вероватно и двотрећинска, већина запослених у Србији са две до три стотине евра месечних примања да има живот достојан човека?! Близу три деценије траје тзв. демократска транзиција српског друштва, која га је чврсто сместила на последње место у Европи у свим областима. Једино се српски спортисти боре за престиж у самом врху европских и светских такмичења, мада су од државе мизерно награђени за такав успех. То баш приказују ових дана наше рукометашице на европском првенству. У споменутом периоду доминирају политичке борбе за освајање и опстанак на власти, а владавина је била и остала аутократска - у форми из нашег наслова српска посла. Српске политичке гарнитуре су подстицале конфлите, у почетку у непомир-љивости партизана и четника, што се наставља и данас. Тобожње демократске гарнитуре су односе владајућих режима са опозицијом довеле до непријатељства, које се стално подгрејава! У таквом друштвеном амбијенту, где је приоритет освајање и опстанак на власти, нема времена, ни места за људска права. То најбоље знамо ми Срби Крајишници који смо у минулом грађанском рату најгоре прошли. Неправду према нама и наша права више не спомињемо ни ми сами, а српски владари поготово - сви се труде да ћутимо?!

Милан Ливада 
   

ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА

242. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 05.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 242. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 27. новембра до 03. децембра 2017. године забележили смо неке реф-лексије на заробљени ум комунистичких ратника. Повод је догађај од минуле среде, 29. новембра, у сали Скупштине општине Нови Београд. Ту је председник Александар Шапић, бивши прослављени ватерполиста, репрезентативац Србије. Он је пореклом наш Кордунаш који се после успешне ватерполо каријере посветио политици и већ је у другом мандату челник највеће општине у престоници, што није мала ствар. Шапић је показао разумевање  за своје земљаке и већ им годинама омогућује да у скупштинској сали обележавају сећања на ратни пут крајишких бригада у Другом светском рату: 6. личке, 7. банијске, 8. кордун-ашке и 12. славонске. Изгледало је на почетку да ће то бити леп гест бивших комунисти-чких ратника, њихових потомака и поштовалаца, који ће уз сећања, казати и неке истине, које су биле табу теме. Ради се о геноциду над српским крајишким народом.
Уместо отворене и искрене људске ратне приче са крајишке голготе, организатори су дане сећања модификовали у фактографску војну историографију, коју смо деценијама гледали и слушали током дуге комунистичке владавине. Била је то, у ствари, искон-струисана, а не објективна и научна историографија. Овај пут је Савез бораца свих ратова Београда, као организатор то формулисао као  обележавање 75. годишњице од оснивања Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) на Дан Републике 29. новембар. Нема више ни те војске, ни те државе, штавише и војска и држава су се срамно распали у ратови-ма од `91. до `95., а причале су се и певале оде о њима. Ни једном речи није споменут Велики рат, ни овај последњи грађански. Сигурно ће многи од данашњих учесника ове примедбе, у најмању руку, прогласити недобронамерним. Међутим, отац  аутора ових реф-лексија је био носилац "Партизанске споменице 1941.", а 15 чланова уже и шире породице страдало је у једном дану 02. јуна 1942., на најгрозоморнији начин, у усташким покољима на Кордуну. Осма кордунашка бригада тада још није постојала, а неки партизански одред је био повучен, јер је командант био Хрват. Те године је, не само на Кордуну, почињен геноцид над српским крајишким народом, а партизана није било да га заштите. Те жртве и честити борци заслужују више пијетета, али се нажалост наставља равнодушност Срба према својим страдалим сународницима.
Смисао је овог осврта залагање за више достојанства и пијетета у данима сећања на масовно српско страдање у прошлости, даљој и ближој. Брутални агресори католичке про-венијенције сурово су уништавали све што је српско, православно. Посебно су то чинили у Другом светском рату, нарочито у Српској Крајини и поред свих оних бригада о којима је говорено на споменутом скупу. Ваљало би да што више бораца свих ратова остави аутентична сведочанстава о сопственом искуству у борбама, као и страдању своје околине. Тако би се, колико толико, избегле лажне историографске конструкције и дошло до више истине о трагичној прошлости.

Милан Ливада