Мења ли се то српски однос према антифашизму?!

81. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 28.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

МЕЊА ЛИ СЕ ТО СРПСКИ ОДНОС ПРЕМА АНТИФАШИЗМУ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 81.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 20. до 26.10.2014, наметнула се као тема упитаност: Мења ли се то српски однос према антифашизму?! Владајући политички кругови у Србији, више од три деценије, имају амбивалентан однос према тој капиталној друштвеној вредности! У Европи је, међутим, антифашизам међу приоритетним вредностима друштва на Старом континенту. Невиђен је парадокс да су све политичке гарнитуре у Србији, нарочито после вишестраначја, у својим идеологијама говориле и говоре да су за улазак у Еврпску унију. Али, у пракси нису баштиниле европске вредности, посебно не антифашизам.

Зашто је ова тематика битна за наш крајишко војвођански амбијент, који хроничарски посматрамо и истражујемо? Зато, што су учешће и допринос Крајишника и Војвођана, у Другом светском рату, у четворогодишњим крвавим борбама против окупационих немачких фашистичких снага и њихових сателита, били одлучујући у победи над фашизмом. То се не сме заборавити. У том контексту војна парада одржана 16. октобра 2014, у част 70. годишњице ослобођења Београда, можда наговештава да се мења српски однос према антифашизму. Међу ослободиоцима ондашње југословенске престонице, поред Црвене армије тадашњег СССР-а, најбројније су биле крајишке и војвођанске бригаде.

Одређене групације поштовалаца антифашизма редовно су обележавале битне датуме за сећање. Тако је било и 22.10.2014. у Новом Саду. У угледној невладиној организацији Новосадском клубу сећања је казивао 90. годишњи ратни ветеран Мита Бугарски. Имао је само 16 година, када је из родне Бачке, са масом Војвођана отишао у Босну, где је ратовала главнина Народноослободилачке војске ондашње Југославије. Као извиђач у 8. војвођанској бригади, непосредно после ослобођења Београда, добио је задатак да извиди ситуацију у Новом Саду. Обавио је то лако, јер су се мађарске окупационе снаге повукле. У предвечерје 22. октобра 1944. године, код Владичанског двора у Змај Јовиној улици, Бугарски је угледао и препознао извиђача из Новосадског партизанског одреда.

Сусрет двојице извиђача, из две партизанске формације, означио је ослобођење Новог Сада, без испаљеног метка, у предвечерје 22. октобра 1944. године. Званично је град за датум ослобођења узео 23. октобар. Било је угодно слушати, 70 година после, ослободиоца који је сачувао необичну виталност и прецизно сећање, уз то и симпатичну духовитост. Баштињење таквих антифашистичких сведочења насушна је потреба, посебно код младих у српском друштву.

Милан Ливада

ДВА И ПО ВЕКА ОД БАНАТСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

80. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 21.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ДВА И ПО ВЕКА ОД БАНАТСКЕ ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 80.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Пре обраде тематике истичемо да је ово јубиларна 80. Хроника, са којом се поклапа година и по непрекидног трајања на таласима Фрушке. Колико смо само тога забележили!

У недељи од 13.10. до 19.10.2014, били смо на научном скупу у Матици српској на коме је разматрана Усмена традиција Банатске војне границе. Ради се о народном ствара-лаштву банатских граничара. Зашто је то битно за нас у овом ангажману?! Зато, што и овај скуп, у најстаријој и најеминентнијој културно-научној институцији у Срба, потврђује да смо били у праву када смо узели за истраживање цео граничарски простор од Книна до Темишвара. То је била Војна Крајина на судару два велика царства: аустријског и турског. Историјски подаци кажу да је Банатска војна граница званично створена 1764. године, на крајњем истоку тога огромног простора. То је безмало два и по века касније него на крајњем западу, где су жумберачки граничари први добили аутономију 1538. године.

У Банатској Војној Крајини сво становништво је било српске националности па је, према томе, целокупно културно уметничко стваралаштво српске провенијенције. Занимљиво је сазнање да су сва званична лица: војне старешине, попови, учитељи и други имали обавезу да бележе шта се дешавало у њиховом животном простору. Био је то неки облик хронике, бележења из дана у дан догађаја и запажања у сопставеној животној средини. Учитељи, рецимо, нису могли да добију пензију уколико нису доставили писану хронику о школи и историји насеља у коме су учили децу граничара. То су драгоцени извори података за све видове проучавања граничарске крајишке прошлости.

Од значајног усменог стваралаштва, забележеног од хроничара, у Матици је указано на јединствен род народних песама, међу којима се, опет, истичу јуначке песме. Говорило се о епском певању, усменој поезији и другим разноврсним облицима народног стваралаштва. Сва научна саопштења биће публикована у зборнику. Тако ће се у Матици српској налазити драгоцена документација о свеколиком стваралаштву банатских граничара.

Уз ову белешку, на крају ваља подсетити, на једну историјску неправду према Србима из Баната. То је њихов „Први српски устанак против Турака 1594. године“. Било је то више од два века пре Карађорђевог устанка 1804. Тај устанак банатских Срба по размерама, организованости, бројности војних формација и крвавим биткама био је већи од Карађорђевог – а потпуно је заборављен од официјелних српских историчара и официјелне политике Србије. Нигде се не изучава, а десио се кад су Турци били на врхунцу моћи и стигли до Беча у њиховим освајачким походима. Тако је то увек било и, на жалост, остало у односу официјелне матице према доприносу Срба из дијаспоре свеукупном битисању српског националног корпуса.

Милан Ливада

Шта би ми без спортиста и ратара

79. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 14.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ШТА БИ МИ БЕЗ СПОРТИСТА И РАТАРА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 79.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 06.10. до 12.10.2014, издвојили смо за коментарисање тему од највећег националног и државног значаја. Актуелно је да се о томе нешто прозбори сада на почетку јесени. Допринос Крајишника, а посебно Војвођана таквим врхунским резултатима је немерљив!

Пријатно су нас изненадили, током лета и почетком јесени, српски спортисти на европској и светској сцени. Свирала се српска химна и подизала српска застава на многим победничким постољима. Међу успешнима су најбројнији били такмичари крајишко војвођанске провенијенције. Да ли би се у свету за Србију чуло да није дивних спортиста?!

Величанствен је био, са досад незабележеним резултатом, Велимир Стјепановић. У два дана, 18. и 20.08.2014, на Европском првенству у пливању, освојио је две златне медаље. Крајишког је порекла, а дошао је из Арапских Емирата, где му отац ради.У спортовима на води, пре Вељиног двоструког тријумфа, на Светском првенству у кајаку, у Москви, 10.08.2014, српски кајакаши су освојили пет медаља: две златне и 3 бронзан. Међу победницима најбројнији су били кајакаши(це) крајишко војвођанске провенијенције. После 33 године српско рвање је добило светског првака. У далеком Ташкенту на СП у рвању Давор Штефанек је 13.09.2014, освојио златну медаљу. Афирмацију је стекао у Суботици, а сада рве у Зрењанину. На СП у стрељаштву за жене наше девојке су 12.09.`14. освојиле златну медаљу. Стрелци су, исто на СП 10.09. `14, освојили бронзу. Две Војвођанке, на ЕП у атлетици у Цириху, су освојиле две сребрне медаље. У скоку у даљ Ивана Шпановић је тријумфовала 13.08, а 14.08.2014. Татјана Јелача је у бацању копља постала сребрна. Посебно су пријатно изненадили српски кошаркаши. На СП у кошарци, у Мадриду су 14.09.2014. постали други на свету. Има још врхунских резултата, али је довољно и ово за нашу причу.

Упоредо са спортистима сјајни су и војвођански ратари. Њихова поља су летос подарила богат род пшенице, а јесења берба бележи рекорде код кукуруза и добре приносе шећерне репе, сунцокрета и других култура. Тиме је неспокој због кризе колико толико ублажен. Народне кухиње, међутим, ни приближно не подмирују све гладне, што је одавно сигнал да “је нешто труло у држави Данској“!

Да ли је то иронија судбине да се шегачи са стањем ствари у најсиромашнијој земљи у Европи, па и у свету?! Подругљиво се каже да народу треба леба и игара у одређеном друштвеном стању. Таква је, на жалост, суморна српска стварност данас.

Ту потиштеност и неспокој, у души српског човека, током лета и јесени, бар на кратко су одагнали наши сјајни спортисти и вредни ратари.

Милан Ливада

"Златно перо" Милану Ливади

Уредник "Гласа Крајине у Војводини" Милан Ливада, један је од лауреата престижне новинарске награде "Златно перо" за 2014. годину.


--- КЛИКНИ на овај линк - Извјештај РТВ ---

Тамо где је настала Војводина

78. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 07.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ТАМО ГДЕ ЈЕ НАСТАЛА ВОЈВОДИНА

        Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 78.

 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 29.09. до 05.10.2014, издвојили смо за коментарисање значајан, чисто новинарски догађај који је, опет, за нас Крајишнике Војвођане од неке шире важности. Понављам да одредница Крајишници Војвођани има искључиво колоквијалну и регионалну употребну вредност за позицију, првенствено српског крајишког народа настањеног у равници.

У суботу, 04.10.2014., у свечаној сали Магистрата у Сремским Карловцима, уручено је овогодишњим добитницима највеће новинарско признање Златно перо Друштва новинара Војводине. Ову високу награду ДНВ добили су: Душан Јанић, Милан Ливада, Панди Оскар, Милош Милиновић и др Предраг Мандић – за изузетна новинарска достигнућа и допринос развоју и унапређењу новинарства.  То су награде најистакнут -ијим медијским посленицима за висококвалитетна остварења у свим жанровима журнализма. Тиме Друштво новинара Војводине, по принципима: истина, поштење, традиција, на којима траје готово цео век, вреднује новинарски рад својих чланова, па највеће признање добијају они који су  задовољили тај спектар професионалних захтева.

  Па, какав то значај има за ГласКрајине у Војводини и емисију Завичај?!

Овај догађај добио је простор у нашем двомесечнику и сада у Недељној хроници  јер се аутор ових новинарских остварења налази међу лауреатима. Није смисао тога никакво хвалисање, него потврда професије, струке да је добитник висококомпетентан за медијски ангажман и да се доказао у водећим медијским кућама. 

       У образложење за 55 година непрекидног новинарског рада ушао је Глас..., као и Недељна хроника у емисији Завичај Радио Фрушке горе  у Руми.

      За аутора ових издања, куриозитет је био, што је  Златно перо новинара Војводине уручено тамо где је настало име Војводина. Било је то пре 166 година (1848.), када је из сале где смо примили награде, на отада историјски балкон изашао патријарх Рајачић и пред  масом окупљеног света прогласио Српску Војводину. Име је добила по војводи Шупљикцу, кога је признао Бечки двор. Дакле, тада је настало име Војводина, а оба њена челника, и Рајачић и Шупљикац, били су Крајишници. Крајина је тада имала три века традиције у аутономији од Беча. Почеци Крајине сежу од 1538. када је прва група Срба у Жумберку од Фердинанда Првог добила аутономију. Срба више одавно тамо нема, преверили су, али су изнедрили великог српског писца Милорада Павића.      

Милан Ливада

Избегличко питање тоне у заборав

77. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 30.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ИЗБЕГЛИЧКО ПИТАЊЕ ТОНЕ У ЗАБОРАВ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 77.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 22. до 28.09.2014, хтели не хтели јавно признати, политичке врхове у Србији, а посебно у Војводини, узнемирила је Декларација за промену Устава Србије. Документ је усвојила Скупштина Аутономне Покрајине Војводине 23.09.2014. Ти политички неспоразуми на релацији републичких органа власти и покрајинских органа који инсистирају на аутономији по важећем Уставу трају четврт века. Почели су са вишестраначјем и демократском транзицијом. По демократским начелима владавине новосадски захтеви су легални и легитимни.

За наш угао посматрања, у свему овоме, је битан домицилно дођошки, крајишко војвођански синдром. У структури више од два милиона Војвођана око две трећине су крајишког порекла. Разним комбинаторикама и конструкцијама састав покрајинских органа власти, још из комунистичког доба, је у обрнутој сразмери – безмало 70 одсто су припадници домицилног српског становништва и више од 10 националних мањина. Ови други, дакле мањина, су главни прононсери неког војвођанског интереса, скројеног по њиховим жељама – да буду независни. Већина у крајишкој већини, опет, са негацијом и презиром гледа на новосадске аспирације. Без остатка је за Београд у свему, не марећи за сопствену штету у деоби економског и финансијског колача. То су те војвођанске сталне деобе и конфликти утишани од претераног јавног испољавања.

У оба супростављена табора, у сфери политичког ангажмана, много је Крајишника којима на памет не пада било какво потезање избегличког питања. Шта их брига за патње обесправљеног и брутално прогнаног српског крајишког народа. Не пропуштају да величају тобожње своје заслуге за повремена решења смештаја малобројних избеглица. Тако избегличко питање тоне у заборав и од оних који се декларишу као борци за крајишке интересе.

Милан Ливада