Старац Вукашин усташи: "Само ти ради свој посао, дјете!"

94. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 27.01.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СТАРАЦ ВУКАШИН УСТАШИ:“САМО ТИ РАДИ СВОЈ ПОСАО,  ДЈЕТЕ!“

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 94.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 19. до 25.01.2015. централни догађај, који разматрамо, било је обележавање 73. годишњице  злогласне  Новосадске  рације! У три дана, од 21. до 23. крвавог  јануара 1942. године, мађарске окупационе снаге су, на зверски бруталан начин, на минус 30 Целзијуса, побиле и под лед у Дунав бациле више од три хиљаде Новосађана. Срамота је за световну власт што ни до данас није поименице утврдила тачан број жртава. То је српски заборав, а то је варварство! Позитивно је што су се већ две деценије усталиле комеморације поводом тог црног датума. Заслужне су за пијетет према недужним жртвама Епархија бачка Српске православне цркве и Јеврејска заједница које заједнички држе молитвени помен на платоу код споменика Породица, на левој обали Дунава.
Тако се десило и у минули петак, 23.01.2015. У комеморативном протоколу поенту су чиниле верске поуке високих црквених достојанственика о ситуацијама у којима се човек осећа напуштен од Бога?! Новосадска рација је била таква катастрофа. У њој су се, током тродневног варварског пира мађарских фашистичких злочинаца, мирни и побожни грађани Срби, Јевреји и Роми, који ни мрава нису згазили, осећали незаштићени и напуштени од свих. Тако је било и у нашој Крајини, у којој су дивљали усташки кољачи, масакрирајући децу, жене, мушкарце на најбестијалнији начин.

Порука је врховног рабина Србије Исака Асијела да верник не сме да напусти Бога ни у тренуцима смрти. Као пример јаке вере навео јеврејског рабина, који је читао Талмуд, када су то Римљани строго забранили. Кад су га, због тога, зверски мучили, кидајући му тело клештима, он је божје име изговорио у тренутку смрти. Асијел је још навео примере јеврејских логораша у нацистичким немачким казаматима, када су певели Слава Богу на висини, презирући џелате и неминовну смрт. Епископ бачки Иринеј је, као врхунски пример жртвовања без страха, навео јунаштво Херцеговца, старца Вукашина, који у миру божјем подноси Исусове муке, али не испуњава наредбе џелата. Распамећени усташа му је ножем секао  део по део тела, уз захтев да виче живео Анте Павелић! Старац Вукашин је усташи мирно узвратио: “Само ти ради свој посао, дјете!?“ Иринеј је додао да човек не сме да божју правду узима у своје руке, у смислу освете, ни у смртним ситуацијама.

Аутор ове белешке је, још у детињству, у нашој Крајини, у црно завијеној усташким геноцидом, слушао недоумице страдалника: - Како то католичка црква усташким кољачима опрашта грехе за злочине над српским народом?! Зашто Бог није скаменио нож усташе кад је клао мојих петоро деце, међу којим је ћерка Драга имала само годину и по? – наричући се питала „мајка православна“. Тешко је нама страдалницима, поготово за бездушно клање српске деце, разумети позиве на чврсту веру, кад смо гледали смрт у очи, а помоћи ниоткуда. Логори за децу су постојали само у усташкој НДХазији! Страдање се поновило! Докле тако?!

Милан Ливада

Статистика читалаца Гласа Крајине у Војводини

Ево, можда ће бити занимљиво да погледамо статистику читалаца Гласа Крајине.
Одакле, из којих земаља и у ком броју, читаоци посјећују овај блог.
Хвала свима који прате Глас Крајине у Војводини!

Ко пева зло не мисли

93. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.01.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КО ПЕВА ЗЛО НЕ МИСЛИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 93.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 12. до 18.01.2015. централни догађај који разматрамо био је дочек Српске Нове Године у Новом Саду, 13. јануара. На Тргу Слободе, у центру града, те божићне ноћи, окупило се више од 60.000 хиљада доминантно младих, да ужива у наступу познатих музичких састава, међу којима је главна била фолк звезда Светлана Цеца Ражнатовић. Толику масу света на овом месту нису успели да окупе ни радикали кад су били у највећој снази. Наша је процена, опет, да су у тој маси најбројнији били момци и девојке крајишког порекла. Јер, ако су две трећине Војвођана, који данас овде живе, досељене са бивших крајишких простора, онда је ствар јасна. А наш угао посматрања су Срби Крајишници, који су као голема национална и регионална група маргинализовани у свему. Често су овде у Новом Саду ружени и клеветани, као дођоши, од домицилних, који на тај начин одржавају и подстичу српско-српске тензије!
Тако је било пре, а делимично и после, Цециног концерта, како су колоквијално називали цео овај догађај о коме говоримо. По граду су били излепљени плакати са поруком Нови Сад није Житорађа! Тиме се алудирало на родно место певачице. У потпису је била Млада Војводина. Дакле, минорна група Младовојвођана аутошовинистички се конфронтирала са големом масом Младовојвођана, који воле и хоће да слушају српску народну музику! А њихови тутори, као властодршци, одузели су тој младости право на радна места, тиме и на будућност, па би сада да им узму и песме које воле! А, ко пева зло не мисли. Репортери Радио Телевизије Војводине су сво време имали негативан став према дочеку и наглашавали да та певанија није у складу са новосадском традицијом?! Зар они нису видели да су то вече три телевизије, око поноћи, емитовале концерте Ражнатовићеве? РТС 1 је емитовао неки снимак Цециног концерта у дворани, а Пинк и локална Новосадска телевизија имале су директан пренос. Огласио се, на крају успеле представе, и градоначелник и рекао да тај говор мржње овде неће проћи.
Све у свему, много агресивнији су били противници прославе, који су изрекли бујицу гаравих речи на рачун својих сународника, чиме овдашњи домицилно-дођошки синдром непрекидно траје. Организатори и домаћини су поступали одбранашки и пропустили прилику и овога пута да одређеније кажу попу поп, а бобу боб. Уосталом не треба да смета оваква полемика. То је демократско и слободно сучељавање мишљења, а што оно буде директније и јасније, отклањаће се лоши талози који оптерећују друштвену атмосферу у Војводини.

Милан Ливада

Шта хоћете ви Срби тамо...?!

92. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 13.01.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ШТА ХОЋЕТЕ ВИ СРБИ ТАМО...?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 92.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 05. до 11.01.2015. године кључни догађај је био Божић и Божићна Посланица Српске православне цркве. Као новинар хроничар и аутор ове Хронике...лане сам осврт на исти догађај насловио „Само Српска православна црква говори истину о Србима Крајишницима“. Тачно је у Божићној Посланици за 2014. годину било набројано како се над оним остатком остатака Срба у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији и другим регијама врши пресија од стране хрватских власти. Осећај је био малтене узвишен. Јер, кад им се ама баш ништа не помаже од стране српских власти, бар да неко каже истину о њиховој бедној ситуацији. А минуле недеље, поводом највећег хришћанског празника Божића наша црква није ни споменула Србе у Хрватској. Зато сам овогодишњи осврт насловио „Шта хоћете ви Срби тамо...?!“ Зашто? – објаснићу у последњем пасусу текста.

Пре објављивања Божићне Посланице СПЦ пажљиво сам анализирао интервју митрополита загребачко-љубљанског Порфирија у београдској Политици за 6. и 7. јануар 2015. Доживео сам га као панегирик хрватским властима, а посебно ме запрепастио онај део када позива тамошње Србе да буду лојални хрватској држави! Јер, тамо међу мање од 200 хиљада Срба доминирају „ходајући гробови“, са просечном старошћу око 60 година. Уз то свуда одјекују акорди расистичке песме и повици „Уби, уби Србина“, а честа су и убиства. Па, ко то онда од Срба може да буде реметилачки фактор?! На другој страни, нисам приметио да је неко реаговао од српских званичника на мису Анти Павелићу?! РТС је стидљиво емитовао да је Зуроф испред  јеврејске заједнице осудио тај чин. И на крају, пошто ови записи имају карактер личног сведочења морам да кажем да ме и не изненађује Порфирије. Као новинар документариста у РТВ снимио сам његово казивање о боравку Светог Саве 1217. године у Бачкој и манастиру Ковиљ, подигнутом Сави у част, где је он био старешина. Касније сам из Телевизије Војводине званично тражио неку интервенцију када је Порфирије био председник државне Агенције за медије Србије, али је оћутао!

Напокон, зашто је ова Хроника  насловљена „Шта хоћете ви Срби тамо...?!“ Баш тако су ми се вајкали Срби у Мађарској, негде средином последње деценије 20. века, када сам са екипом документарног програма ТВ Нови Сад снимао причу о њиховом статусу. Ондашњи самопроглашени вођа свих Срба баш тако игнорантски се понео: „Шта хоћете ви Срби у Мађарској, има вас за један аутобус, а оних тамо у Румунији за један воз“. Рекао сам им да смо тако прошли и ми у Републици Српској Крајини, која је тада већ била пала, а причало се да нас је тај исти „продао“. Тако су се, на жалост, односили српски званичници из матице према дијаспори, па нас више нема или само у траговима, али нас нема ни у матици, јер нестајемо! Тешко ми је било бележити ово сведочење, у колебању да ли сам грешан и достојан да то чиним, али записах и спасих душу своју!

Милан Ливада

Распамећивање српског друштва

91. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 06.01.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

РАСПАМЕЋИВАЊЕ СРПСКОГ ДРУШТВА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 91.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Није било нимало лако за недељу од 29.12.2014. до 04.01.2015. године одабрати тему из свесрпских (не)прилика, са назнаком неке од крајишких мука, па још за Бадње вече. Одлучили смо се за осврт на неке акценте из новогодишњих прича политичара и врхунских интелектуалаца.
Политичке поруке можемо оквалификовати као распамећивање српског друштва. Јер, четврт века, колико траје демократска транзиција, слушамо грандиозна обећања из воћства државе Србије. А догурали смо дотле да у Бачкој, где настаје ова хроника, на најплоднијој земљи у Европи живе најсиромашнији људи. Па ко онда паметан да верује у српске политичке бајке. Кад томе додамо још тираде политичких аналитичара који стање приказују као да је све у најбољем реду – онда је то у политичко пропагандној активности бестидно распамећивање и слуђивање народа.
За разлику од политичара врхунски српски интелектуалци су изрекли драгоцена упозорења. Тако су поједини признали да је за суноврат српског друштва увелико крива и његова интелигенција. Један од њих је то пластично илустровао актуелном светском доминацијома Новака Ђоковића у тенису. И у другим областима имамо доста сјајних појединаца. Али, нема „колективне игре“ што најдрастичније показују наши фудбалери, који су у понору до гуше. Ретки су били врхунски српски интелектуалци у прошлости, сматра један познати писац, који су ушли у политику. Он је навео Слободана Јовановића, који је био и председник Владе и ректор Београдског универзитета, док су у дипломатији били Иво Андрић и Јован Дучић. Додао је да су због тога били клеветани, па су тако Андрићу замерали што се руковао са Хитлерома, иако се то десило пре него што је постао канцелар Немачке.
Наравно да ове гласове разума актуелни политичари не уважавају! Зато ће пропадање српског друштва и даље да траје. Наравно, да у таквом друштвеном амбијенту нас Срба Крајишника и наше трагичне судбине нема у ничијем фокусу?!

Милан Ливада

Срећна Нова 2015. година

Глас Крајине у Војводини својим читаоцима честита Нову годину

На смени 2014./2015.

90. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 30.12.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НА СМЕНИ 2014./2015.

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 90.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Четврта недеља у децембру, од 22. до 28.12. 2014, била је истовремено и последња у години која је прошла. Десило се да у овој предновогодишњој ноћи ово буде 90-та, дакле донекле и јубиларна емисија. Верујемо да и овај податак показује да сарадња Гласа...  и Завичаја иде у добром правцу...
Био сам у дилеми: шта рећи слушаоцима у овој предновогодишњој ноћи, на смени 2014. и 2015. године?! Закључио сам да је ипак најпримереније да пренесем неке фрагменте онога што сам већ написао у уводнику 21. броја Гласа... Дакле, огромна већина, колико ми је познато, свих нас окупљених око Гласа... и Завичаја, припадамо генерацијама које су деценијама за новогодишње празнике добијале 13. плату. Међу њима су биле и бројне крајишке избеглице, које су доживеле најсрамнији егзодус у историји на европском тлу. Уз ту 13. плату у масама је владао дух оптимизма због успеха у минулој и очекивања у наступајућој години. Није да није било сиромашних и незадовољних, поготово противника комунистичког режима, али су први били у мањини, а ови други онемогућени да науде држави.    
А у актуелној смени ове садашње две године смањене су плате и пензије а, сем празних обећања на која смо огуглали, нема позитивних наговештаја за бољи живот. Боже, са паролом „бољи живот“ све наше демократске власти су ишле у изборе, па смо догурали да смо најсиромашнија земља у Европи! Нарочито је пензионерска туга преголема! Око 1.800.000 пензионера у Србији створило је од ње средње развијену државу у свету. Уплатили су за мирну старост колико је тражено по ондашњим стандардима. Биле су то силне паре! Једна од тих нових демократских власти бестидно потроши све то, па су пензије пале на буџет. Уз то, више од две деценије пензионери, са болом у душама, гледају како пропада све оно што су створили. И на крају, актуелна власт нас „казни“ (јер и аутор овог текста припада пензионерској популацији) подебелим смањењем панзија. Уместо мирне старости, угрожена је, како се то поетски воли рећи, наша јесен живота. Тако се пензионерима обија о главу то, што нису створили и чврсту правну државу, која би им трајно штилила људска права, без обзира на смену владајућих гарнитура!
Споменули смо наглашено, у овој предновогодишњој ноћи, само ову ставку која живот значи и која ће масама обичних грађана, како нас и власт назива, омогућити скромну, а богами многима и никакву новогодишњу трпезу. Пошли смо у потрагу да споменемо нешто ведро на српском друштвеном хоризонту из визуре, како то генијални Домановић давно записа, „обичног српског вола“. Не нађосмо те драгоцене ведрине! Или смо слаби трагачи, или не знамо зашто је то тако?!

Милан Ливада