Старац Вукашин усташи: "Само ти ради свој посао, дјете!"

94. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 27.01.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СТАРАЦ ВУКАШИН УСТАШИ:“САМО ТИ РАДИ СВОЈ ПОСАО,  ДЈЕТЕ!“

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 94.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 19. до 25.01.2015. централни догађај, који разматрамо, било је обележавање 73. годишњице  злогласне  Новосадске  рације! У три дана, од 21. до 23. крвавог  јануара 1942. године, мађарске окупационе снаге су, на зверски бруталан начин, на минус 30 Целзијуса, побиле и под лед у Дунав бациле више од три хиљаде Новосађана. Срамота је за световну власт што ни до данас није поименице утврдила тачан број жртава. То је српски заборав, а то је варварство! Позитивно је што су се већ две деценије усталиле комеморације поводом тог црног датума. Заслужне су за пијетет према недужним жртвама Епархија бачка Српске православне цркве и Јеврејска заједница које заједнички држе молитвени помен на платоу код споменика Породица, на левој обали Дунава.
Тако се десило и у минули петак, 23.01.2015. У комеморативном протоколу поенту су чиниле верске поуке високих црквених достојанственика о ситуацијама у којима се човек осећа напуштен од Бога?! Новосадска рација је била таква катастрофа. У њој су се, током тродневног варварског пира мађарских фашистичких злочинаца, мирни и побожни грађани Срби, Јевреји и Роми, који ни мрава нису згазили, осећали незаштићени и напуштени од свих. Тако је било и у нашој Крајини, у којој су дивљали усташки кољачи, масакрирајући децу, жене, мушкарце на најбестијалнији начин.

Порука је врховног рабина Србије Исака Асијела да верник не сме да напусти Бога ни у тренуцима смрти. Као пример јаке вере навео јеврејског рабина, који је читао Талмуд, када су то Римљани строго забранили. Кад су га, због тога, зверски мучили, кидајући му тело клештима, он је божје име изговорио у тренутку смрти. Асијел је још навео примере јеврејских логораша у нацистичким немачким казаматима, када су певели Слава Богу на висини, презирући џелате и неминовну смрт. Епископ бачки Иринеј је, као врхунски пример жртвовања без страха, навео јунаштво Херцеговца, старца Вукашина, који у миру божјем подноси Исусове муке, али не испуњава наредбе џелата. Распамећени усташа му је ножем секао  део по део тела, уз захтев да виче живео Анте Павелић! Старац Вукашин је усташи мирно узвратио: “Само ти ради свој посао, дјете!?“ Иринеј је додао да човек не сме да божју правду узима у своје руке, у смислу освете, ни у смртним ситуацијама.

Аутор ове белешке је, још у детињству, у нашој Крајини, у црно завијеној усташким геноцидом, слушао недоумице страдалника: - Како то католичка црква усташким кољачима опрашта грехе за злочине над српским народом?! Зашто Бог није скаменио нож усташе кад је клао мојих петоро деце, међу којим је ћерка Драга имала само годину и по? – наричући се питала „мајка православна“. Тешко је нама страдалницима, поготово за бездушно клање српске деце, разумети позиве на чврсту веру, кад смо гледали смрт у очи, а помоћи ниоткуда. Логори за децу су постојали само у усташкој НДХазији! Страдање се поновило! Докле тако?!

Милан Ливада