Милан Ливада
среда, 16. децембар 2015.
ИСКОРАК ИЗ ЗАБОРАВА
140. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 15.12.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ИСКОРАК ИЗ ЗАБОРАВА
Желимо добро вече поштованим слушаоцим Радија Фрушка гора. Ово је наша 140. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 07. до 13.12.2015., забележили смо догађај из културе сећања, вредан сваког поштовања, што је код наших Крајишника велика реткост. Први пут је, после четврт века, обележена Крсна слава и Дан Српске Крајине - Никољдан, у знак сећања на Светог Николу 1991. године када је васкрсла Република Српска Крајина. Тим поводом у Новом Саду је, у минулу суботу 12.12.2015., одржан заиста репрезентативан скуп од близу хиљаду Крајишника и њихових гостију из свих регија Србије и Републике Српске. Мото је био "Док живе Крајишници - живеће и Крајина". Удружење Завет отаџбини, као организатор, заслужује све комплименте за квалитетно осмишљен и остварен безмало трочасовни програм. Беседе организатора, гостију и историчара биле су сажете и есенцијалне. Указале су на битне одреднице идентитета Срба Крајишника у њиховом петовековном битисању на крајишком простору од Книна до Темишвара. Жеља је организатора да ово сећање на исконски крајишки завичај претворе у традицију. Уверени су да на тај начин младима, на којима свет остаје, завештају истину, пре свега о највећим крајишким вредностима наслеђеним од предака.
Мислимо да је овај потез дела наших Крајишника велики искорак из заборава, којем је склона већина крајишког света. Остаје да се види колико се инвентивности и снага имати да истрају у овим намерама и постигну шири и уверљивији позитиван резултат. Јер, видели су се на скупу и они који су написали у новинама да крајишку голготу прекрива вео заборава. Понављамо непрекидно мудрост да су непоштовање прошлости и заборав - варварство! Много је међу нама аутошовиниста, који су продали веру за вечеру и здушно раде на самопорицању! Ко од нас није чуо, не само младе, како ламентирају: - Ми смо најгори у свему! При том мисле на српско друштво! Зато су описани импулси у култури сећања трачак наде да је, упркос свему, у српском роду више оних са родољубивим осећањима. Међутим, не смеју да буду пасивни, него морају у акцију да очувају, учврсте и ојачају српски крајишки идентитет.
Милан Ливада
среда, 9. децембар 2015.
уторак, 8. децембар 2015.
Поштени кажњени, криминалци награђени
139. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 08.12.2015.,
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ПОШТЕНИ КАЖЊЕНИ КРИМИНАЛЦИ НАГРАЂЕНИ
Желимо добро вече поштованим слушаоцим Радија Фрушка гора. Ово је наша 139. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 30.11. до 06.12.2015. забележили смо, ништа необично за земљу Србију, него нешто већ виђено безброј пута. Њени лојални грађани насамарени су и тешко кажњени, док су они који не поштују закон, а свако непоштовање државне законитости је криминал, дебело профитирали. Ради се о Закону о озакоњењу објеката.
Чуо сам овакву причу, док је тај фамозни закон био још у припреми. Један наш честити Кордунаш, професор и директор гимназије а после чиновник у државним институцијама, рече ми. Пази, ја сам држави за све прописане дажбине, за градњу моје куће у Ветернику, платио толико много да је то било трећину њене вредности! Ветерник је, иначе, предграђе Новог Сада, некад далека гола ледина на коју су се населили слепи српски ратни добровољци. Ослепили су у ратним борбама на Солунском фронту, на коти Ветерник, па су свом новом станишту дали име места сопственог страдања. Већином су то наши Крајишници, поштен и радан свет. После ове кратке напомене враћамо се наставку приче нашег Кордунаша: - А сад онима, који су градили виле на недозвољеним местима, и за све објекте које су незаконито изградили, све треба да буде легализовано џабе?!
Добро сам запамтио ово реаговање, мада тада нисам знао о чему се ради, јер те скупштинске сесије више и не гледам. Сетио сам се приче, после реаговања шефа државе, који чак рече да је то криминал и слично и да би и Уставни суд требало о томе да се изјасни! Било би то, заиста, право државничко оспоравање, да он закон није потписао, а тек га онда оспорио?! Још рече, да га је потписао из социјалних разлога! Јест, да међу тим мноштвом има и сиротиње, али су главни профитери тешко опљачкали државу! Из Министарства грађевине кажу да је Закон потписан и они га таквог примењују! Лепа је то новогодишња државна честитка маси њених нелојалних поданика, а нама који поштено плаћамо тако и треба кад прави здрави ћутимо и трпимо! Још нам криминалци кажу: -Ко вам је крив кад сте глупи?!
Милан Ливада
среда, 2. децембар 2015.
ОД МОСТА ДО СЕМАФОРА
138. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 01.12.2015.,
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ОД МОСТА ДО СЕМАФОРА
Желимо добро вече поштованим слушаоцим Радија Фрушка гора. Ово је наша 138. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 23. до 29.11.2015. забележили смо заиста велик догађај, у којем су главни актери били наши Крајишници Војвођани. У Српском народном позоришту (СНП) организована је промоција књиге Јована Дејановића Моје новосадске и друге године. Дејановићеви родитељи су после Великог рата насељени из Лике у Бачку, на голу ледину, на којој су изградили село Велебит. Када је фашистичка Мађарска 1941. године окупирала Бачку доспео је у злогласни логор Шарвар. У послератној каријери сматрају га најуспешнијим градоначелником Новог Сада, у раздобљу од 1975-1985. године. У том његовом времену изграђени су грандиозни објекти који су, поред старе Бановине, симболи српске престонице у производњи хране. Поред СПЕНС-а, СНП-а и Новог насеља, најзнаменитији је Мост Слободе преко Дунава. То је ремек дело двојице Крајишника: академика Николе Хајдина, као пројектанта и градоначелника Јована Дејановића, који је иницирао ту градњу и пустио мост у саобраћај. Отуда данас међу Новосађанима кружи иронично сатирички коментар, у поређењу два времена, како је ондашњи градоначелник пуштао у саобраћај мост, док актуелни отвара семафор на Новом насељу.
На промоцији је било око хиљаду, претежно времешних Новосађана, који су били радно ангажовани. Ту је и поента ствари, јер је око 120 хиљада запослених, са 75 одсто "за" на реферндуму изгласало самодопринос од 7 одсто за градњу свога града. Тако су они сами себи изградили модерну варош. Велика глумица Сремица Мира Бањац рекла је да су то била срећна времена. Исто тако врхунска глумица Гордана Димић Ђурђевић, која је крајишког порекла, а казивала је записе о Дејановићу, захвалила се за мирно и срећно детињство. Издавач књиге Зоран Колунџија, директор "Прометеја", је истакао да је пожуривао Дејановића, који има 89 година, да књигу заврши што пре.
Била је то лепа страна крајишког лица. Не можемо, међутим, да заобиђемо и ону много ружну страну, везану баш за Нови Сад. Кад су у јогурт револуцији демонстрацијама рушили дисквалификаторски названо војвођанско аутономашко руководство, у чијем је кругу био и Дејановић, онда су најострашћенији јуришници били крајишког порекла. Разбили су каменицама многе прозоре на Бановини, грађевини која је на листи светске баштине. Тај вандализам је најефектније осудио академик Славко Боројевић, који је крајишког порекла, када је рекао: - Овај је народ нас овде лепо примио, а ми смо укали и букали?!
Милан Ливада
уторак, 24. новембар 2015.
Милан Ливада: Чонопља без воза на Дан сећања на долазак возом
137. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 24.11.2015.,
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ЧОНОПЉА БЕЗ ВОЗА НА ДАН СЕЋАЊА НА ДОЛАЗАК ВОЗОМ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 137. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 16. до 22.11.2015., забележили смо један невероватан доживљај за средину друге деценије 21. века. Током ове јесени масовно се у војвођанским селима обележава 70. годишњица доласка Крајишника на простор плодне равнице. То су урадили и наши Кордунаши, у Чонопљи на северу Бачке. Тамо је први транспорт возом без возног реда, из ратом и геноцидом опустошеног Кордуна, стигао на Аранђеловдан 21.11.1945. године. Група још живих путника из тог воза и њихових потомака организовала је Дан сећања на долазак у нови завичај 20.11.2015. Иницијатор евоцирања тих успомена Ђуро Јајић позвао ме да им будем гост.
Кад сам на железничкој станици у Новом Саду питао: "Кад има воз за Чонопљу?" - добио сам шокантан одговор: "Данас воз не иде!". Невероватно?! На Дан сећања на долазак возом, 70 година после, Чонопља је била без воза - једине везе са светом! То је аутору ове Хронике... био још један очигледан доказ да српско друштво константно пропада. Просто је несхватљиво да једно напредно село, на најплоднијој земљи у Европи, може да остане без везе у јавном саобраћају?! Наиме, неки стари воз у стању распадања саобраћа од Сомбора до Врбаса. Квари се сваки час и онда се никад не зна када иде!
Кад сам, ипак, некако стигао и провео више сати у пријатном дружењу са мојим Кордунашима, допунио сам на примеру Чонопље сазнања о пропадању српског села. Било је овде 1500 запослених, имали су најбољу фарбару у држави, просперитетну задругу и разну другу производњу... Градили су нове куће, асфалтирали све путеве и много штошта сами урадили за сопствени бољи живот. А онда је демократска транзиција све то поништила и људе у беду увалила. Не види се крај пропадању села и сељака?!
Милан Ливада
четвртак, 19. новембар 2015.
НЕПРИЈАТНО ПОИГРАВАЊЕ СА ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ ГРАЂАНА
136. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.11.2015.,
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НЕПРИЈАТНО ПОИГРАВАЊЕ СА ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ ГРАЂАНА
Желимо добро вече поштованим слушаоцим Радија Фрушка гора. Ово је наша 136. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 09. до 15.11.2015., забележили смо једно непријатно поигравање са интелигенцијом запослених грађана, дакле оних који имају нека новчана примања и пензионера Србије. Безмало годину дана, пошто су им без питања умањене плате и пензије, најављивано је да ће доћи до њиховог повећања. Било је то велико исчекивање код оног великог дела грађанства са поразним робовско поданичким менталитетом према властима. И онда одлуком Међународног монетарног фонда (ММФ), дакле одлучује страни фактор, жељно чекано повећање је одобрено. Најбројнијој популацији, пензионерима, пензије ће бити повећане нешто више од један одсто. И још се каже да то није мало?!
Протестовали су просветни радници и неки други слојеви, са мизерним новчаним примањима, и рекли да је то увреда. А пензионери су двоструко увређени! Јер, кад су протестовали непосредно после умањења пензија и спомињали Суд у Стразбуру, онда су им њихове колеге, народни посланици, цинично одбрусили: - Баш ће се Суд бавити тамо неким пензионерчинама! Пензионерски представници у властима, који уз високе пензије примају и велике посланичке и друге државне апанаже, не штите сиромашне него их још бестидно вређају! Још кажу да су они то дали држави, а не да им је одузето?! Лако је њима давати кад месечно инкасирају у сопствени џеп и по три хиљаде евра. Тиме су по примањима знатно изнад оног прага сиромаштва у Европској унији, који је 550 евра по човеку месечно, док је можда и 90 одсто српског друштва испод прага сиромаштва?! Не каже се залуд да народ има власт какву заслужује. У српском друштву људи су толико подложни манипулацијама да ће у све поверовати! Тако непросвећена већина бескрајно верује у све оно што кажу власти.
Још је добро овима о којима говоримо од којих већина има каква таква новчана примања. Иако једва састављају крај с крајем, ипак имају неку сигурност. Како ли је онима који ни то немају?! Како рецимо преживљава оних 500 крајишких избегличких породица, које је посетио један честити генерал, које су своје најдраже изгубили у тамошњем грађанском рату, а овде су их сви заборавили?!
Милан Ливада
петак, 13. новембар 2015.
четвртак, 12. новембар 2015.
НЕКО МИСЛИ НА ПОНИЖЕНЕ И УВРЕЂЕНЕ
135. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.11.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НЕКО МИСЛИ НА ПОНИЖЕНЕ И УВРЕЂЕНЕ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 135. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 02. до 08.11.2015., забележили смо једно, хвале вредно, доброчинство. У овој нашој тужној и ружној стварности заборавили смо на поруке и поуке патријарха Павла: Будимо људи иако смо Срби! То посебно важи за српски крајишки народ, брутално прогнан из завичаја, напуштен и заборављен од својих сународника, али и од себе самог. Јер, просто је несхватљиво да он сам нема никаквих хуманитарних организација, које би помагале, бар најугроженијим деловима избеглица, у ствари да сви скупа помогну сами себи. Хуманитарна помоћ је недовољна и слабо организована у целом српском друштву у временима када оно носи печат најсиромашнијег у Европи.
Зато сваки гест доброчинства заслужује поштовање и захвалност. Буди наду да има и добрих људи, који мисле и на своје понижене и увређене. У овом случају добротвори су из новосадских градских власти. Постарали су се овде да обезбеде Свратиште за децу улице и Преноћиште за бескућнике. Чак се хвале да су обухватили сву децу о којима нико не брине. Не кажу колико је бескућника збринуто, али је и ово велико.
Постојало је Свратиште за децу улице у Новом Саду и до сада. Међутим, донатори су га напустили па је град преузео његово финансирање. На новој локацији у Булевару ослобођења простор за малишане је трипут већи од досадашњег. Ту ће деца боравити у хигијенским условима, играти се, учити, хранити, спавати... Капацитет је довољан за потребе града. Што се тиче бескућника, које смо гледали како на хладноћи спавају на железничкој и аутобуској станици, први пут им је Нови Сад за ову зиму обезбедио преноћиште. У сарадњи са Центром за социјални рад и Геронтолошким центром уређен је простор за спавање за 12 мушкараца и 7 жена. За бескућнике је обезбеђен и дневни боравак. Није речено да ли су тиме, као код деце, задовољене све потребе.
Сигурно је да међу њима има и избеглих Крајишника, који су најзапостављенији део српског друштва, па је добро да су и малобројни међу њима обухваћени овим добротворством Града Новог Сада. Кажу овде да је овај град једини у Србији који овако нешто ради! Можда и други пођу примером Новог Сада!
Милан Ливада
недеља, 8. новембар 2015.
26. број "Гласа Крајине у Војводини"
Изашао је из штампе нови број Гласа, који покрива раздобље септембар/октобар 2015. године. Кликните изнад на страницу "26. број" и прочитајте.
Пријатно читање!
Пријатно читање!
петак, 6. новембар 2015.
четвртак, 5. новембар 2015.
ДВА ДОГАЂАЈА У ЗНАКУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА
134. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03.11.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ДВА ДОГАЂАЈА У ЗНАКУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 134. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 26.10. до 01.11.2015., забележили смо два догађаја везана за два удаљена пункта српског крајишког националног простора, али са сличним порукама. Удружење Херцеговаца у Новом Саду је обележило 140. годишњицу устанка у њиховом исконском завичају познатом под називом Невесињска пушка. На пригодној изложби доминирали су портрети часних војвода тога народног бунта против турских зулума. Компетентни говорници подсетили су на историјске детаље величине и значаја отпора херцеговачких Срба ропству под туђином. Све је било у знаку културе сећања на историјски догађај из 1875. године у каменитој Херцеговини. Величане су војводе устанка, а масовне жртве обичних бораца и народа споменуте су онако успут. Такво понашање постаје стандардан српски манир. Нема дужног пијетета према страдалницима. Карактеристичан је био однос Светозара Милетића, пореклом из наше Крајине, а градоначелника Новог Сада, према циљевима те борбе. Он је свим средствима и ауторитетом великог борца за српска национална права у Аустроугарској помагао херцеговачке устанике, али није очекивао велику добит од тога. Тако је и било. То је за тај простор био почетак преокрета да Срби из Херцеговине подпадну из турског у ропство аустријских владара.
Други догађај је, такође, био у Новом Саду, а односио се на актере борбе за достојанство Срба у Румунији. У Радио Телевизији Војводине била је промоција књиге Бате Миркова Ђавољи реп. Овај успешни вајар и писац рођен је у Темишвару. Мајка му је пореклом била Личанка, а отац Банаћанин, који је у Другом светском рату дошао да се, против немачке окупације, бори у редовима српских партизана. Када је 1948. објављена Резолуција Информбироа тражили су од њега да клевеће Тита и Југославију. Пошто није хтео робијао је у Бараганској пустињи, по суровости мучења недужних људи била је равна Голом отоку, где су мучени многи Крајишници. Бата је одмах избачен из школе и због тога је посебно огорчен на Србе потказиваче. Зато му споменуто дело носи поднаслов „књига отуђења“, јер је после таквог бесчашћа дошло до подвојености у српским редовима. Уметничку афирмацију Мирков је остварио у Европи, а сада је, каже, направио кућу у високим Карпатима.
У оба случаја, како видимо, наша зла коб је у неслози и страдању Срба.
Милан Ливада
недеља, 1. новембар 2015.
четвртак, 29. октобар 2015.
ДВЕ ДОБРЕ ВЕСТИ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
133. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 27.10.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ДВЕ ДОБРЕ ВЕСТИ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 133. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 19. до 25.10.2015., забележили смо две добре вести, из државне заједнице, која је једини српски добитак, у распаду бивше заједничке државе Југославије. То су Дани Српске у Србији и Декларација о геноциду пре 70 година коју је донела Скупштина Републике Српске.
Репрезентативна манифестација Дани Српске у Србији отворена је у понедељак, 19.10.2015., у Новом Саду. Посебно је била значајна промоција Историје Републике Српске, поводом 20. годишњице њеног постојања, у Матици српској. Пред окупљеном интелектуалном елитом о вредностима овог историјског дела говорили су аутори академик Ненад Кецмановић и др Чедомир Антић, као и академик Алекса Буха. Велика је ствар имати историју државе која постоји само две деценије. Добро би било да њени садржај и поруке допру до свих грађана Српске. На свечаној академији у Српском народном позоришту, на којој су били и патријарх српски Иринеј и градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, о актуелној стварности Српске надахнуто је говорио њен председник Милорад Додик. Снажан утисак су оставиле његове оцене да они развијају своју државу, да имају неких неспоразума са својом опозицијом, али се боре против таквих застрањивања, а посебно је одјекнуло када је рекао да понекад имају осећај да више воле Србију од нас овде.
Остварења Републике Српске заслужују сво поштовање. Воде је способни људи дорасли историјским временима. Такве кадрове није имала Република Српска Крајина, па је зато тако и прошла. Било би добро да смогнемо снаге да то и кажемо. У том контексту је аутор овог осврта имао осећај мучнине и нелагоде што ондашње вође у Републици Српској нису помогли нашим Крајишницима, него су их обманули и оставили саме.
А онда је, средином недеље коју посматрамо, из Бања Луке дошла вест чекана 70 година. Тамошња Скупштина Републике Српске донела је Декларацију о геноциду, почињеном од 1941-45. године у злогласној Независној Држави Хрватској. Речено је да ће Декларацију... послати парламентима Русије, Израела, Јерменије и других да их и они усвоје. Колико сам видео српска штампа ово није ни забележила. Тиме потврђује варварски однос власти, али и дела народа, према највећем делу српског националног корпуса над којим се спроведен геноцид.
Милан Ливада
четвртак, 22. октобар 2015.
КРАЈИШКА ИСТИНА СВЕ НАС МНОГО БОЛИ
132. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.10.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
КРАЈИШКА ИСТИНА СВЕ НАС МНОГО БОЛИ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 132. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
За прошлу недељу од 12. до 18.10.2015., издвојили смо осврт на промоцију једне истине у Новом Саду. Ради се о монографији мр Милисава Секулића Истина се не може вечито сакривати. Дошла је као наручена за 20. годишњицу крајишке трагедије библијских размера. О њој се није смело говорити. Да је то тако сведок је и аутор овог осврта. Био сам новинар документариста у новосадској телевизији када ми је стопиран документарни серијал Ратна хроника Кордуна. Наравно да је био одобрен, а када је после шестомесечног рада требао да буде емитован директор ми је колегијално рекао: - Не знамо како ћемо морати да поступимо према Крајини, па ми дај касету док не видимо шта ће да буде! Тај исти је у почетку еуфорично бодрио отпор Крајишника! Непосредно после пада Републике Српске Крајине уочи емитовања документарног диптиха Највећа сеоба возовима без возног реда, посвећеног 50. годишњици највећег историјског пресељења Крајишника у Војводину, опет зове директор тв, али други, и коректно ме пита: - Зове из Београда директор програма и пита шта то Ливада ради, да то није ово о Крајини?
Тако је било пре 20 година, а сада нам честити генерал у 80. години, предочава документовани извештај, са великом дозом горчине и смелом оценом да је то најсрамнији поступак Србије према делу свог народа у дијаспори. Секулић није Крајишник, него је послат из армијског врха из Београда у Крајину, са честитим намерама и зато његова објективност делује уверљиво. Новосадска промоција је показала да су неки погођени ратним извештајима који су приказани у књизи, онако како су их команданти написали. На тренутак је могло да дође и до инцидента, да промотери нису били присебни и крајње толерантни. Показао је тај тренутак да све нас крајишка истина много боли. Пре свега, што смо лажно оптужени да нисмо хтели да се боримо; затим, што је овде говорено да нам то и треба; зато, што су крајишке породице погинулих војника заборављене и никакава права нису оствариле и мног другог. Разумљив је бес оних који су означени да су грешили, јер је могуће да им је у извештајима кривица неправедно приписано...
Све у свему добро је, без обзира на све противречности, да се кренуло са изношењем бар дела истине о политици која је довела до крајишке трагедије.
Милан Ливада
петак, 16. октобар 2015.
четвртак, 15. октобар 2015.
ПОЛИТИКА НАМ СВИМА ПОЈЕЛА ЖИВОТЕ
131. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 13.10.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ПОЛИТИКА НАМ СВИМА ПОЈЕЛА ЖИВОТЕ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 131. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
За прошлу недељу од 05.10. до 13.10.2015., издвојили смо осврт на дискурс српских демократа у њиховом подсећању на петооктобарску револуцију. Њени прононсери су 05. октобра 2000. године насилним уласком у Народну скупштину свргли са власти социјалисте и то прогласили демократском револуцијом. Владали су, потом, 12 година.
Прва наша опаска је да су све власти, у овој несрећној земљи, у сопственој пропаганди величале револуције. А револуције су насиље, па према томе ниједној у првом плану није била демократија, него неприкосновена владавина политичке олигархије. Друга наша опаска, која је крунска, јесте да су најпре социјалисти, а потом демократе, од средње развијене Србије у Европи направиле најсиромашнију земљу. Потврдило се то и у актуелним дебатама о грчкој кризи. Истакнуто је да је праг сиромаштва у Европи 550 евра по човеку месечно. Према томе, у Србији је само пет одсто тајкуна и других пљачкаша друштвене имовине изнад тога европског прага, а све остало је јад и беда. Грчке су пензије, рецимо, пет пута веће од српских. У тзв. демократској транзицији ниједна власт није бринула о унапређењу економије, која је за народ од животног значаја. Поједностављено речено политика је слушкиња економије, што наравно за отуђене српске власти од интереса народа, не важи! Зато је цинично деловало истицање јединог позитивног податка да је друштвени стандард, замислите, за 200 динара већи него 2000-те.
Чини нам се да је антологијска оцена за улогу наших власти према народу она коју је изрекао председник САНУ Владимир Костић, у одговору на питање: шта ће учинити за политику. – Дужност је Српске академије наука и уметности да друштво не дефинише само кроз тврду политику, која нам је свима, помало, у деценијама које су иза нас појела животе, већ да га представимо као један мозак у којем се налазе различите области“.
Где је у свему томе прогнани српски крајишки народ? Наравно, нигде! Јер, његов случај није интересовао ниједну српску власт! Штавише, имамо најновија сведочанства да је још у рату „пуштен низ воду“! Профитирале су мање групе Крајишника које су се додвориле владајућим групацијама, агитујући за гласове избеглица у изборима, и тако стекле за њих значајну државну апанажу.
Милан Ливада
понедељак, 5. октобар 2015.
ПРИЧА О НАМА
130. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 06.10.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ПРИЧА О НАМА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 130. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
За минулу недељу од 28.09. до 04.10.2015., издвојили смо причу о нама. У петак, 02. октобра, у Друштву новинара Војводине (ДНВ), у Новом Саду била је промоција 25. броја Гласа Крајине у Војводини. То је тема за 130. Недељну хронику... у емисији Завичај. На пригодној свечаности у ДНВ, захваљујући њиховом председнику Младену Булуту, приређена је изложба свих 25 бројева: увећаних првих страна, увећаних фотоса крајишких и војвођанских великана, као и фотоса избегличких крајишких колона... Више од 30 медијских посленика, пријатеља и следбеника нашег двомесечника снажно је подржало мисију писаног бележења крајишке прошлости и актуелне стварности. Праву новинарску анализу 25. Гласа... дао је колега по перу Петар Томић, дугогодишњи дописник Тањуга из Букурешта, из које издвајамо неколико карактеристичних фрагмената.
Пет година непрекидног појављивања једног гласила није много, али није ни мало када знамо да легално изабране владе не успевају увек да издрже ни цео мандат. Глас Крајине у Војводини је дело посвећеника, оних Крајишника који су заинтересовани да њихова мањинска заједница на северу Србије сачува своје обичаје и традицију и да и у другој и трећој генерацији, далеко од завичаја, негује специфичности родног краја.
На десетак страна наш колега Милан Ливада, уредник двомесечника, настоји да овековечи судбине и дела оних који су пре седам деценија, после тешког рата и разарања, избегли у панонску равницу. Лисат пише о њиховој деци и унуцима који су рођени у Војводини и који данас о животу Крајине сазнају највише из породичних прича.
Ових дана читава Европа бруји о избеглицама. Миграције су сасвим нормалан феномен људске историје. Али једно је читати о томе у књигама, а друго је, добровољно или због тешких невоља, напустити родно огњиште и покренути нејач пут неизвесности. Свака миграција, без обзира да ли је резултат економских или ратних неприлика, је у суштини тешка, двострука људска драма. Без великих невоља нико не напушта родни праг, макар то била и кућа од камена. С једне стране је велика неизвесност и стрепња о томе где ће и како да се поново скрасе, а с друге стране, одлазак људи из села или читаве регије ремети живот у завичају и оставља вечиту празнину.
У уводнику јубиларног броја Милан Ливада говори о судбини Крајине која је у последњем рату, пре две деценије, практично нестала. Тиме је, каже аутор, позиција крајишких избеглица постала још тежа и болнија. То је, нажалост, тако. Али крајишки изданак показује своју виталност на други начин. О томе сведочи галерија Крајишника који су у Југославији и Србији остварили изузетне резултате. Велики је број Крајишника академика, професора универзитета, писаца, уметника, па све до истакнутих спортиста...
Када је већ тако, уреднику и његовим сарадницима желим да истрају што дуже и да на страницама Гласа Крајине у Војводини забележе и овековече сећања, приче и сва документа која време брише, а која могу бити драгоцена за будућа истраживања.
Милан Ливада
НЕНАДОКНАДИВА ШТЕТА И УВРЕДЉИВ ЈЕЗИК
129. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 29.09.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НЕНАДОКНАДИВА ШТЕТА И УВРЕДЉИВ ЈЕЗИК
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 129. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Минула недеља од 21. до 27.09.2015., протекла је у знаку жестоке међудржавне полемике, често са увредљивом реториком, између Србије и Хрватске. Повод је била једнострана блокада међудржавне српско-хрватске границе, наводно због мигрантске кризе. Наиме, те недеље је створен тзв. чеп од десетина хиљада избеглица из Сирије и других исламских земаља, па су комшије оптужиле српску власт да им она све то смешта. На граничним прелазима су створене километарски дуге колоне камиона са робом, не само из Србије, него из из Турске, Бугарске, Грчке и других земаља. Српска привреда је претрпела ненадокнадиве штете, а привредници су се жалили да им Хрватска то стално чини разним прописима који их скупо коштају.
Са највиших државних пунктова, посебно у медијима, размењиване су тешке полемике и увредљиве оптужбе. Како ли су се само, у том трговинском и пропагандном рату, осећали они остаци остатака српског крајишког народа у Хрватској?! То ми Крајишници одавде најбоље знамо, јер су они изложени сталним провокацијама и понижењима, а од никуд немају никакве заштите?! Премијер Хрватске Милановић нападно је користио термине „Србијанци“, „србијански“ и „барбари“! Разуме се да је то овде примано као увредљив дискурс са највишег политичког места.
Стручњак за српски језик др Милорад Дешић, као правописац, дао је јасно објашњење: - Суседне државе често су непријатељски биле расположене према Србији и Србима у њој (а и данас су: опаска М.Л.) и код својих поданика развијале су таква осећања, па је Србијанац значило само нешто мање вредно. Такво (не)расположење према речи Србијанац остало је до данас, али само онда кад се Србин из Србије стави у негативан контекст (цитирано према Политиц, од 25.09.2015.).
И једно историјско подсећање. Спор око употребе придева „србијански“ или „српски“ потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина, а краљ Милан Обреновић крунисан за краља. Убрзо након крунисања, краљ је из Беча добио захтев у коме Аустроугарска истиче да краљ „не може бити српски, већ србијански“, односно да свој краљевски придев заснује на територијлној, а не етничкој одредници, будући да Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије. Хабзбуршка монархија је себе сматрала домовином Срба пречана, па је израз „српски“ доживљавала као одраз претензија Србије на све Србе (цитирано прем Политици 25.09.2015. године).
Милан Ливада
ДАЛЕКО СУ СВИ ОД НОЛЕТОВИХ ВИСОВА
128. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за22.09.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ДАЛЕКО СУ СВИ ОД НОЛЕТОВИХ ВИСОВА
Минула недеља од 14. до 20.09.2015. године, почела је величанствено а завршила тужно за љубитеље спорта у Србији. У поразној српској стварности спорт је једина друштвена област у којој смо у европском и светском врху. У фокусу наше мисије су такмичари крајишко војвођанског порекла и њихов допринос успесима репрезентација Србија. Тај учинак је запажен, што нас Крајишнике чини поносним, јер показује да имамо врхунски способне појединце за високе домете.
Дакле, у понедељак 14. септембра у 5 сати ујутро, по нашем времену, Новак Ђоковић је победоносно подигао високо руке и рекет у њима и означио победу на најпрестижнијем турниру у свету – на Отвореном првенству Америке. Играо је против Федерера, најјачег противника, против публике која му непристојно жвижди, против судија, а посебно против ненаклоњених америчких медија – и све њих победио! У овако опскурним временима за српско друштво имати светског број један играча у тенису највећи је могући добитак за Српство.
Сви смо били припремљени да ћемо крај недеље, дакле 20. септембар, дочекати са пласманом српске кошаркашке репрезентације на Олимпијске игре у Рију, догодине, а можда и да будемо први на управо завршеном Првенству Европе за кошаркаше. За нас Крајишнике Војвођане од посебног је значаја било што репрезентативни дрес носе четворица играча крајишко војвођанске провенијенције. То су Немања Бјелица, Никола Калинић, Зоран Ерцег и Мирослав Радуљица. Почели су фантастично и наређали 7 узастопних победа. Међутим, у самој завршници, кад је било најважније, показали су да су далеко од Нолетових висова. Упоредимо само Ђоковићево обраћање јавности, које је највишег дипломатског ранга и говор, пред тв камерама, капитена наше кошаркашке репрезентације. Бити четврти у Европи – велики је успех! Али, са нешто више дисциплине, залагања у игри и интелигенције, могли су бар да обезбеде одлазак на Олимпијаду! Приметна је код већине кошаркаша неоснована препотентност од умишљене, ничим потврђене, величине. Због тога се у игри себично и надмено понашају, сувише солирају, а кошарка је колективна игра! Питање је могу ли такви наследници да очувају европску и светску репутацију славних претходника српске кошарке?!
Милан Ливада
САВИЋЕВ ДАР РОДНОМ ЧЕСТЕРЕГУ
127. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за15.09.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
САВИЋЕВ ДАР РОДНОМ ЧЕСТЕРЕГУ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 127. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У минулој недељи од 07. до 13.09.2015. године, забележили смо догађај у банатском селу Честерег. Тамо је у посебно уређеној просторији Месне заједнице прекјуче, у недељу 13.09.2015, отворена стална поставка Дан досељења и сећања. То је дар од непроцењиве вредности родном Честерегу новинара Милорада Савића. Група новинара његових колега који су извештавали за телевизију и новине, међу којима је био и аутор овог прилога, добро знају восоко професионалне списатељске домете Савића. Међутим, били смо сви сагласни и пријатно изненађени квалитетом и композицијом експоната трајне поставке, која је у рангу новосадских и београдских музеолошких сталних изложби.
Изложба је настала поводом свечаног обележавања 70. годишњице досељења, око 300 партизанских породица, са више од 2000 чланова, из Босанске крајине, као и доласка тридесетак породица из околних банатских села, које су то право стекле на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији. Први долазак, 14. септембра 1945. године, са 80 породица, овековечио је руским апаратом тадашњи секретар Окружног комитета КПЈ Мирко Тепавац, потоњи министар иностраних послова Југославије. Та фотографија је увеличана и представља полазиште изложбе.
Још је једна посебност красила ову свечаност. Одржана је на Дан сећања на јасеновачке жртве, како је то означено у црквеном календару Српске православне цркве. Мајка аутора изложбе Милорада Савића је преживела злогласни усташки логор Јасеновац, а изложбу је отворила Душанка Војновић, која је захваљујући добрим људима, избављена 1942, из усташког логора смрти. Душанкина праунука Анђела је казивала судбину њене прабаке. Ученици основне школе „Петар Кочић“, казивали су пажљиво одабране фрагменте из дела великих српских и крајишких писаца Петра Кочића и Бранка Ћопића. Тиме су подсетили садашње житеље Честерега на завичајне корене у Крајини и у новом војвођанском завичају. Групе ученика из најбројнијих породица казивали су основне податке о прецима из породица са Грмеча и Козаре, који су доселили у Банат и више од пола века су Војвођани.
Све у свему била је то пријатна манифестација баштињења културе сећања на двоструки завичај: крајишки и војвођански. Стална поставка бројних историјских извора, докумената и аутентичних фотографија аутора Милорада Савића је за сада јединствена и могла би да буде узор другима да исто или слично ураде. Јер, две трећине Војвођана су крајишког порекла, па би се таквим понашањем превазилазиле оне ружне деобе на домицилне и дођоше. Тај домицилно дођошки синдром је погубан за међуљудске односе овде у равници вредних и честитих људи. Изгледа да само политичарима одговара да подстичу те измишљене конфликте и стално одржавају јаз у конфликтном српском друштву.
Милан Ливада
субота, 3. октобар 2015.
четвртак, 17. септембар 2015.
недеља, 13. септембар 2015.
субота, 5. септембар 2015.
четвртак, 3. септембар 2015.
Добар је наш народ: ћути и трпи?!
125. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 01.09.2015,
од Гласа Крајине у Војводини
ДОБАР ЈЕ НАШ НАРОД: ЋУТИ И ТРПИ?!
Ово је 125. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај.
У последњој августовској недељи од 24. до 30.08.2015. године забележио сам како се у свести нашег српског крајишко војвођанског народа доживљава актуелна ситуација у српском друштву. Био сам на Велику Госпојину, 28.08.2015. у Кљајићеву, на северу Бачке, коју доминантно настањују Кордунаши, досељени 1945. и 1995. године. То је слава села названа Великогоспојински дани на којој се масовно окупљају и тако баштине завичајну културу.
Мој љубазни и предусретљиви домаћин Илија Радичанин позвао је Бранка Момчиловића да нас одвезе у Чонопљу, у којој су Кордунаши направили Музеј сећања. Пре поласка у Бранковој кући забележио сам сећање његове мајке Марије, девојачко презиме Пешут, где се затекао њен брат Миле. Испричали су ми Марија и Миле да су стравичну НДХазијску владавину од 1941-1945, као деца, преживели захваљујући поштеним Хрватима. Било је то у кордунашком хрватском селу Скрадар, у којем је било само четири пет српских кућа. Тек су 1944. њихове куће спаљене. Одвезао је Бранко, потом, нас тројицу његовим југом у Чонопљу. Заиста, наши Кордунаши заслужују све комплименте за музејску поставку о некадашњем животу наших предака у исконском завичају. Посебно је репрезентативна табла на којој су поименице пописане 493 породице, са око 1200 чланова, које су у септембру 1945. доселиле у ово бачко село.
Негде на средокраћи пута између Чонопље и Кљајићева, у вожњи, питам моје домаћине: - Како ви овде у народу доживљавате и коментаришете ово наше стање у држави и друштву? Не журе са одговором. Ћуте и онда ће Бранко: - Трпимо и ћутимо! – потом додаје: - Добар је наш народ. Поштујем ту животну крајишку обазривост и мудрост и добро је разумем. А мој је проблем, као новинара хроничара, што ту јадну збиљу посматрам са мучнином, несигуран да ли и сам могу рећи попу поп, а бобу бов! Испричао ми је касније Бранко Момчиловић, уз кафу у Кљајићеву, да је био један од руководилаца Ливнице у том селу. Она је била срце металског гиганта „Бане Секулић“ у Сомбору, у којем је радио и Илија Радичанин. Дошла је транзиција и приватни купац је успешну фирму уништио за пола године. Предлагао је Бранко бившим директорима више начина да спасе фирму, али они нису хтели, јер су вероватно били у дилу са злонамерним власником! Најтежи је човеков осећај кад посматра како његово дело пропада а он не може баш ништа да учини да га сачува!? Сада Момчиловић, са више од 30 година радног стажа, чека године старости да добије пензију. А у његовом Кљајићеву, у којем је некад било око 3000 запослених, данас нема ни 500! Од некад просперитетног села у свим секторима данас у Кљајићеву на најплоднијој земљи у Европи живе најсиромашнији људи!
Милан Ливада
уторак, 1. септембар 2015.
Нови број Гласа
Од данас је овдје на блогу доступан нови, јубиларни, 25. број "Гласа Крајине у Војводини". Кликни на страницу "25. број" и читање или прелиставање може да почне.
Пријатно читање.
Уредник
Пријатно читање.
Уредник
субота, 29. август 2015.
петак, 28. август 2015.
Боље би биле хуманитарне од политичких варијација
124. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 25.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
БОЉЕ БИ БИЛЕ ХУМАНИТАРНЕ ОД ПОЛИТИЧКИХ ВАРИЈАЦИЈА
Ово је 124. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. Током минуле недеље од 17. до 23.08.2015. године Срби Крајишници, поготово најбројнији њихов део тешких страдалника, су доживели ново разочарење. У манастиру Крки, који је у окружењу пустих огњишта прогнаних Крајишника, поглавар Српске православне цркве Иринеј рече да су и Срби чинили злочине. То је телевизија издвојила као поенту његовог иступа на том светом месту. То је релативизација злочина, ето и ми смо били лоши момци, па онда ником ништа! Као некад, у полувековном раздобљу после Другог светског рата и монструозног геноцида над српским крајишким народом, комунисти су ширили идеологију братства и јединства! Значи, џелати и жртве су браћа и сестре?! Хрвати су имали усташе, а Срби четнике па смо егал! Све сами апсурди и у таквом амбијенту остаци закланог крајишког народа , ојађеног због губитка најдражих, морали су да слушају бескрупулозне лажи, а ни међу собом нису смели да причају истину! Слушао сам, као дете, на Кордуну како старији бесне од једа: - Како то може тако, он ме клао, а сад смо браћа?! Нисам тада ништа разумео, поготово упозорења да се о томе не сме говорити! Изгледа да се хоће исто и сада! Они од наше, пет векова старе ентитетске Крајине, направили спаљену земљу, масакрирали српски национални корпус и прогнали безмало милион Срба, па ником ништа, јер су и Срби правили злочине?!
Тешко пада крајишким страдалницима осећање да њихове жртве, понижења и људске патње баш никога не интересују! Српски званичници су се у обраћањима извињавали, ћутали и повлађивали хрватској страни! Никад у државничким и политичким елаборацијама нису наступали са позиција правне државе и њеног инструментарија, као и са позиција међународног права, никад не споменуше реципроцитет?! Заиста, не можемо све то да разумемо! А што се тиче патријарха, кад је већ правио политичке варијације, мислимо да би било боље да се бавио хуманитарним аналогијама. Зашто није рекао како Хрватска католичка црква има снажан Каритас, који несебично помаже сиромашне и угрожене. Дотле наша Српска православна црква нема хуманитарне организације таквог ранга. Зато је изостала потпуна помоћ крајишким избеглицама у бежанији пре 20 година! Нема те помоћи ни данас за крајишке избеглице, а и за многе друге у Србији, који живе у беди и сиромаштву, а немали број гладује. Колико би само хуманитарне организације ублажиле патње данашњих Срба, а о ширењу њихове мреже се уопше не размишља?! Заиста ништа не разумемо! Важи ли и за ову ситуацију она хришћанска: - Опрости им Боже не знају шта раде!
Милан Ливада
петак, 21. август 2015.
По празном џепу обичног човека
123. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 18.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ПО ПРАЗНОМ ЏЕПУ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА
Ово је 123. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај.
Током минуле недеље од 10. до 16.08.2015. године нападно су телевизија и писани медији упозоравали обичне људе, како нас називају и владајући олигарси у српском друштву, да обавезно плате трећу рату пореза на имовину! Јер, задесиће их високе новчане казне, о којима их порески органи више и не морају унапред упозоравати! Рок доспећа те пореске обавезе је средина августа. Није то било до сада, већ је то казнена новина државе према њеним поданицима. Хвали се држава како се буџет пуни из повећене наплате пореза, па онда треба дисциплиновати све пореске обвезнике, да не касне или не дај Боже да не плате порез.
Прво, што је овом новинару хроничару пало на ум, у тренутку медијског позива да се порез плати у року, је: - Да ли је држава Србија тако ревносна према оних 5 одсто својих хипербогаташа? За њих се у јавности прича, наравно на основу онога што медији пишу, да је њихов порески дуг толико велик да би све муке српског друштва престале кад би они измирили њихове пореске обавезе! Ми доле смо уверени да ће ово бити удар по празном џепу обичног човека. У овој грозној стварности, током европских дебата о грчкој кризи, саопштен је податак да је праг сиромаштва у ЕУ 550 евра месечно! Према томе, цела Србија, изузев оних 5 одсто који су приграбили сва богатства српког друштва, битише у сиромаштву. Кад се томе дода висока незапосленост, робовласнички ниске плате запослених у реалном сектору и све друге невоље онда је платежна моћ обичног српског човека на нивоу голе егзистенције. Како ли је тек крајишким избеглицама у таквом амбијенту? Пратићемо како ће се ситуација даље развијати.
Милан Ливада
субота, 15. август 2015.
ПРВИ ПУТ КАКО ТРЕБА – ПОСЛЕ 20 ГОДИНА
122. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 11.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ПРВИ ПУТ КАКО ТРЕБА – ПОСЛЕ 20 ГОДИНА
Ово је 122. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 03. до 09.08.2015. године направили смо осврт на несвакидашњи догађај који се тиче наших крајишких судбина. Први пут су, после 20 година, владе две државе: Републике Србије и Републике Српске државним одлукама установиле да 04. август буде заједнички Дан сећања и жалости за страдалим Крајишницима у незапамћеном етничком чишћењу Републике Српске Крајине. Величанствени меморијални скуп је одржан, у уторак, 04.08.2015, код Моста преко Саве у Рачи. Приметно је било да су Крајишници били задовољни што им највиши државни органи посвећују пажњу.
Новинарски је утисак да је највећа вредност тога Дана сећања... била – што је то био директан одговор еуфоричном слављу Хрватске. Направљен је прекид ћутања званичне Србије, која се све ове године уопште није оглашавала поводом таквог хрватског славља, праћеног расистичким испадима: Убиј, убиј Србина или Нема врба кол`ко има Срба./Нема везе добре су и брезе... Здравом разуму је несхватљиво да држава прекомерном војном и полицијском силом изврши етничко чишћење дојучерашњих својих грађана, бар формално уставно равноправних, изврши тешке злочине над њима и то слави као победу?! Уосталом, зар није и Међународни суд правде, по обостраним тужбама Хрватске и Србије за геноцид, констатовао да је у Олуји било тешких злочина... Шта то вреди кад српски званичници тако значајне међународне правне аргументе уопште не користе! Штавише, они и даље употребљавају хрватску терминологију и молећиво пружају руку помирења, иако супротна страна то очигледно неће. Посебно су чудни предводници крајишких избеглица кад шире илузију како Хрватска мора да покаже добру вољу да решава њихове проблеме! Зашто би онда тако злочиначки протерала безмало милион Срба Крајишника, са више од трећине њене државне територије у грунтовном српском власништву, на коме су Крајишници битисали пет векова – па да их сад поново прима или им надокнађује штету за опљачкану и спаљену имовину?
Ово су само нека из мноштва битних питања, која муче првенствено крајишке избеглице, на која нема, нити се траже одговори, а посебно се ништа не чини за било какву сатисфакцију понижених и увређених. Ни током поменутих сећања нико ништа не рече шта се предузима и да ли ће се уопште покушати било шта учинити, рецимо, за убијене Србе за које њихове породице још не знају где почивају?! Све у свему ништа ново што наговештава неке помаке у српско-хрватским односима!
Милан Ливада
петак, 14. август 2015.
недеља, 9. август 2015.
Ко се још сећа Милоша Пајића - симбола крајишког страдања!
121. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 04.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
КО СЕ ЈОШ СЕЋА МИЛОША ПАЈИЋА – СИМБОЛА КРАЈИШКОГ СТРАДАЊА!
Ово је 121. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 27.07. до 02.08.2015. године забележили смо сећање на десетогодишњег дечака, који је симбол крајишког страдања, а којег су, разуме се у српском маниру, сви заборавили!
Кобног 04. августа 1995. године – најцрњег датума у петовековној историји наше Крајине – из бројних избегличких колона прогнаног српског крајишког народа, телевизија је често, на жалост као атракцију, приказивала десетогодишњег Милоша Пајића, како вози трактор, у чијој је приколици била цела породица. Његов отац Стојан је био негде на борбеним положајима војске Републике Српске Крајине. Спасавање шесточлане породице из Перне, на Кордуну, пало је на леђа деде Милоша, по коме унук носи име. Смењивали су се деда и унук за воланом трактора, бежећи пред непријатељском офанзивом, названом Олуја. Двадесет година касније, негде у априлу 2015, београдска Политика је објавила потресну причу, сада тридесетогодишњег Милоша, о томе у каквој је беди завршила породица Пајић.
Кад су у тој страшној бежанији стигли у Београд: деда и баба су са ћерком отишли у Ириг, а Милош је с мајком и млађим братом Бранком завршио у одмаралишту „Здрављак“ на планини Јелици код Чачка. Отац им се придружио и као вкв бравар успео је да се запосли у вешерају чачанске болнице. На жалост, 19.03.2015. ратник Стојан је доживео мождани удар и остао непокретан. Син Милош тада још није знао где ће да га смести. Трагични јунак ове приче, мали Кордунаш Милош Пајић у 15. години се запослио се 2000., у Коњичком клубу „Миленко Никшић“ у Балузи и од првог дана станује на хиподрому, у једној просторији. Зарађује 20.000 динара месечно. Његов, две године млађи брат Бранко сместио се у једној сто година старој трошној кући, само што се не сруши, у Пријевору код Чачка. Ради шта му понуде за двеста, триста динара, и тако преживљава. Мајка их је напустила пре седам година, преудала се и отишла у Словенију.
Најављено је да ће Крајишници 05.08.2015, на установљени Дан сећања на жртве Олује, у шетњи Београдом, возити и неки трактор. Да смо људи, ко` што нисмо, да ли би за воланом требао да седи Милош Пајић?! Можда и хоће, видећемо! А оно „да смо људи...“ аутор је мислио да немамо баш никакву хуманитарну организацију која би колико може помогла Крајишницима у невољи, у каквој су сада Пајићи! И још ми нешто паде на памет. Милош је дошао у крај, у коме је лекар српског војсковође још из турских ратова, а исто-времено и познати српски писац Лаза Лазаревић, у причи Све ће то народ позлатити маестрално описао небригу српских власти о својим ратницима. Неће јадни народ ништа позлатити, то је само књижевна метафора, јер српском народу је суђено да страда.
Милан Ливада
петак, 7. август 2015.
петак, 31. јул 2015.
Како ћемо то "прошлост препустити повјесничарима"?!
120. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 28.07.2015,
од Глас Крајине у Војводини
КАКО ЋЕМО ТО „ПРОШЛОСТ ПРЕПУСТИТИ ПОВЈЕСНИЧАРИМА?!“
Ово је 120. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 20. до 26.07.2015. године забележили смо изјаву која провоцира наша крајишка осећања. У Београду је 22. јула боравило трочлано Пред-седништво Босне и Херцеговине. Његов представник на конференцији за медије, као поенту за помирење је рекао: „Оставимо прошлост повјесничарима.“
А каква је та „повјест“ коју они пишу ми Крајишници добро знамо. Да нас не спаси Русија недавно би резолуцијом Велике Британије у Савету безбедности УН српски народ био оклеветан као геноцидан?! Какав је само то цинизам светских моћника! Српски народ који је највише страдао, а над нама Крајишницима је спроведен најбруталнији геноцид, по њима, треба дотући до бесмисла!
Питамо се где се изгубила она избалансирана резолуција или декларација – како ли се већ зове тај документ – Коштуничине Владе Србије? У њој је прецизно речено да је у прошлим ратовима српски народ највише страдао, да су страдали и друи и да се са дужним пијететом морамо односити према свим жртвама. Потоње српске владе су имале манир да се извињавају, занемарујући при томе српске жртаве.
Ми, пореклом из Крајине, који смо из „остатка закланог народа“ и који се боримо против заборава жртава усташког геноцида, у том антиратном ангажману, питамо: 1. Зашто никад, у прошлости и сада у наше доба, није примењено дејство правне државе и зашто нису процесуирани злочинци? И, 2. Докле ћемо се ми клањати туђим жртвама, а заборављати своје?! Докле тако?!
Милан Ливада
четвртак, 23. јул 2015.
ШТА ЛИ ЋЕ НАМ САМО ДОНЕТИ ТОЛИКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ СА СРЕДЊЕГ ИСТОКА
119. Недељна хроника за интернет издање емисије Завичај, за21.07.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ШТА ЛИ ЋЕ НАМ САМО ДОНЕТИ ТОЛИКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ
СА СРЕДЊЕГ ИСТОКА
емисије Завичај. У недељи од 13. до 19.07.2015. године издвојили смо тему, која има неке жалосне сличности са нама Крајишницима, као грађанима државе Србије. Цела држава, Од Суботице до Прешева, претрпана је десетинама хиљада избеглица из исламских земаља, са Блиског истока. Србија за њихово збрињавање свакодневно, из свог буџета, даје 15.000 евра. Толики новац у овој беди и сиромаштву! - док немали број наших грађана гладује. Наиме, заштитник грађана у Новом Саду, који је српска престоница у производњи хране, за медије је лане дао широко објашњење о чему се ради. Долази му сваки дан пет-шест радно способних људи да траже храну или новац. Остали људи без посла, јер су многе фабрике затворене, ништа ново се не гради да се запосле, па немају чиме да хране породице! Народне кухиње, у овом граду, дневно једним оброком услуже преко 10.000 суграђана, а то није ни трећина од потреба. Како ли је, тек, у другим срединама кад војвођанска престоница спада у најразвијеније градове у држави. Уз силна давања из буџета, блискоисточне избеглице обилазе чак и највиши државни званичници, теше их и обећавају да ће све учинити да им олакшају ситуацију. А медији интервјуишу и бирају баш оне дрчне, који критикују како сатима стоје у редовима за потребна документа, а нико им ништа не даје! Тиме сугеришу како треба још више!
Овај кратко описани амбијент, у српском друштву минуле недеље, послужио нам је за једно мучно подсећање, на дочек прогнаних Крајишника из Републике Српске Крајине. Најпре, су их убијали Хрвати у избегличким колонама, а онда су им успут наши Срби продавали воду и храну по папреним ценама. Нису им дали да иду код родбине у Војводину, већ их је милиција грубо усмеравала да иду на Косово. О њиховом страдању се није смело говорити и писати. Зна се да је централни ТВ Дневник у Београду у 23 минуту објавио неку немушту, кратку вест. Аутор овог текста радио је тада као новинар документариста у РТС-у и зна како је све контролисано и спречавано да истина о страдању српског крајишког народа дође у јавност. Европа тада није ниједном речју осудила то насиље, а бусају се у заштиту људских права. Радило се о Србима, који по њиховим аршинима не спадају у корпус заштите људских и националних права. А сад Европа притиска Србије, најсиромашнију европску земљу, да брине о избеглицама са Блиског истока. Она је тамо изазвала рат, а сад ова уништена земља треба да помаже страдале у арапским државама разорених ратом, као што је Србија ратом разорена.
Потврђује се указивање мудрих Срба. Говорили су да нам са Истока никад зло није долазило. Русија је то потврдила, кад је ветом у Савету безбедности УН, спречила доношење резолуције да је српски народ, који је највише страдао, геноцидан! Није прошла резолуција, али су нам наместили избеглице.
Милан Ливада
среда, 15. јул 2015.
среда, 8. јул 2015.
среда, 1. јул 2015.
Препуцавања преко избегличких леђа
116. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 30.06.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ПРЕПУЦАВАЊА ПРЕКО ИЗБЕГЛИЧКИХ ЛЕЂА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 116. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 22. до 28.06.2015. године, забележили смо 23. и 27. јуна догађаје који за наше крајишке избеглице живот значе. Двадесет је година како су брутално прогнани са петовековних огњишта од хрватских власти. Око 35 хиљада њих је још без крова над главом. Тако каже званична статистика. У Новом Саду 23. јуна представници више удружења грађана, предвођени челником Коалиције избегличких групација, примљени су код градоначелника. Повод је најава изградње око 500 станова за избеглице у овом граду. А 27. јуна у Руми је телевизија приказивала како потпредседник Владе и шеф дипломатије Србије, са представником Европске уније, дели грађевинске пакете избеглицама за побољшање услова њиховог становања. Славодобитно је говорено у камеру како су српске власти посвећене решавању избегличког питања. Новинар хроничар не може да одоли а да не упита (али, кога?!): Шта су и колико су то радили 20 година када то болно питање нису решили?!
Врцале су у Новом Саду полемичке варнице око избегличких станова! И то у Ветернику, периферном градском насељу, насталом пре 100 година. Ту су земљу добили за учешће у српској војсци слепи српски ратни добровољци, углавном наши Крајишници и Војвођани. Остали су без оног најдрагоценијег сваком од нас – без очију, у тешким борбама на Ветернику, у пробоју Солунског фронта, па су своје ново станиште тако назвали. Њихови потомци данас неће у својој средини зграду за избеглице! Баш чудно?! Рекоше у једном часу да је више од хиљаду потписа на петицији скупљено – против избегличке зграде! Мислили су изгледа да је то за ове несрећне из Сирије и других арапских земаља, који су преплавили Србију! Искрсла је, у рату саопштења између власти и опозиције, на видело много битнија ствар. Опозиција пита: - Зашто Нови Сад досад није искористио 14 милиона евра који су му још од 2012. године били на располагању за избегличке станове?! Власт узвраћа: - Комесаријат за избеглице у Београду није хтео ништа да уради, а она располаже донацијама за ове намене! Било како било жалосно је како се преко избегличких леђа препуцавају они који су добили значајне своте евра, а нису ни прстом мрднули да било шта ураде за избеглице?!
Суштина је, у ствари, у томе да се ближе избори. Требају и избеглички гласови, па отуда то приближавање онима за које баш нико не мари. Било је тако и 2012. године. Била је велика кампања како ће држава за избегле и прогнане све учинити. Окупили пред Скупштином у Београду око десет хиљада прогнаних Крајишника. Уручили и неку декларацију. Кад су освојили власт одмах је повукли и нико више не спомену. Чини ли се опет нешто слично?!
Милан Ливада
среда, 24. јун 2015.
Неке ситне добре ствари
115. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 23.06.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НЕКЕ СИТНЕ ДОБРЕ СТВАРИ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 115. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.06.2015. године, наставили смо започето у прошлој Хроници. Забележили смо неке ситне добре ствари у битисању најсиромашније земље у Европи. Млада фудбалска репрезентација Србије, до 20 година старости, на ПС на Новом Зеланду, победила је екипу Бразила и постала првак света. Успех је то без преседана, поготово што нас умишљене величине фудбалских сениора деценијама брукају, јер су пали на само дно. У свеопштем слављу медијска презентација тога успеха је неодмерена и претерано увеличана. Понавља се српско застрањивање у приказивању нас самих у поређењу са другима! Само дан касније, у недељу 21. јуна, јуниорска ватерполо репрезентација Србије, на Европским играма у Бакуу, победила је Шпанију и освојила златну медаљу. То је такође велики успех, поготово што су српски ватерполисти одувек у светском врху, али ни приближно српски медији о њима не пишу као о фудбалу.
Поред ове две добре ствари у спорту забележили смо две добре српске вредности у равном Банату. Занимљиво је да су обе везане за салаше. У Српском Итебеју, на српско румунској граници, „Мркшића салаши“ су постали познати и успешни произвођачи домаће здраве хране. То је оно банатско село кроз које је пре два и по века прошао, после Светог Саве други по значају српски просветитељ – Доситеј Обрадовић. Из Темишвара је кренуо, ту свратио код рођене тетке, напунио торбе, стигао у фрушкогорске манастире, па касније у нашу Крајину, што ми данас истражујемо и бележимо. Приватном иницијативом два рођена брата створена је ту фирма за понос. Обрађују велике комплексе плодних банатских ораница, имају фарме, кланице и друге облике производње и продаје хране. Из тога села нико не одлази, сви су запослени у „Мркшића салашима“. Решен је уз њих и суседни Нови Итебеј, у коме живе Мађари. Користи од ове напредне фирме имају и друга села у окружењу. У времену пропасти српских села ово је пример који показује где је излаз, али држава то не запажа и не подржава!
Управо нам је сличну оцену изговорио власник „Банатског салаша“ у Идвору, родном месту великог научника и родољуба Србо-Американца Михајла Пупина. У разговору са групом новинара пожалио се како држава не помаже свој народ, који тамо у Банату предано ради у пољопривреди. Има резултата, а било би их далеко више уз подршку државних институција. Знају они да страни инвеститори имају бенефиције од којих боли глава, из њиховог угла гледања, а они на добијају ништа. Био је то здрав сељачки резон, рекао би Домановић, „ једног обичног српско вола“.
То су неке кобне противречности српског друштва забележене данас и овде, које су нас довеле да на најплоднијој земљи у Европи живе најсиромашнији људи. Та метафора посебно важи овде у Бачкој, где настаје ова Хроника, некад најразвијенијем делу Србије, који се срозао у беду и сиромаштво. Горњи примери показују да излаза има, уз другачије вођење економске политике земље.
Милан Ливада
четвртак, 18. јун 2015.
Само нас спортисти држе на врху
114. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 16.06.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
САМО НАС СПОРТИСТИ ДРЖЕ НА ВРХУ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 114. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У средишњој недељи, средишњег месеца у години, од 08. до 14.06.2015. године, одступили смо од тешких друштвених и определили се за лаке спортске теме. Зашто?! Напросто зато што су српски спортисти баш овог викенда на светској и европској спортској сцени забележили вредне резултате који име Србије држе на врху! Међу њима запажену, можда и пресудну, улогу су имали тренери и такмичари крајишко војвођанског порекла. То је предмет нашег истраживања и бележења у токовима свесрпског битисања. Тиме само желимо указати да је допринос Срба из дијаспоре српском националном и државном корпусу непорецив и значајан. Владајући политички и друштвени естаблишмент из матице и престонице углавном то превиђа, штавише и негира?!
Бележимо догађаје у најприсутнијем спорту: како у свести, тако и свакодневној преокупацији српског грађанина. То је фудбал. Баш смо у недељно преподне, (14.06.) у тв преносу видели блистав успех српских момака до 20 година, како су у драматичној утакмици на Светском првенству у фудбалу, на Новом Зеланду, победили САД и ушли у полуфинале. Дотле су нам претходне ноћи (13.06.2015.) сениори, у квалификацијима за Европско првенство, приредили још једну бруку. Изгубила је репрезентација Србије од Данске са 2:0 и тако потврдила да српског фудбала већ 20 година нема на европској сцени.
Дан раније, од ових фудбалских догађаја, у петак вече 12.06, српски одбојкаши су овде у Новом Саду, приредили спектакуларно вече. Уживала је верна и бројна публика, и сви ми испред малих екрана, у доброј игри и победи над светском велесилом одбојкашком репрезентацијом Бразила, у Светској лиги. Истовремено, на тај начин, своју тренерску величину гради Никола Грбић, својевремено најбољи одбојкаш света и члан Куће Славних.
У суботу 13. и у недељу 14. јуна кошаркашице Србије на Европском шампионату су бриљирале и са две победе обезбедиле пролаз за наставак такмичења. Најпре су декласирале Хрватску, а потом и Велику Британију, са по 20 поена разлике. Сигурном руком их води Марина Маљковић, кћи славног тренера Божидара Маљковића, пореклом из кршне Лике.
Тако нас само спортисти држе на врху светских збивања и преко њих се чује нешто добро за Србију. Не сме се притом заборавити већ легендарни Новак Ђоковић, првак света у тенису, највећи српски амбасадор свих времена. На жалост, на свим другим секторима живота и ангажмана је много ружно и тужно.
Милан Ливада
уторак, 16. јун 2015.
петак, 12. јун 2015.
Нема бриге о свакодневном животу Крајишника
112. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.06.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
НЕМА БРИГЕ О СВАКОДНЕВНОМ ЖИВОТУ КРАЈИШНИКА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 112. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 25. до 31.05.2015. године забележили смо поглед и размишљање новинара хроничар поводом 9. Крајишког сабора „Крушедолска звона“, који је био на Задушнице 30. маја, у порти чувеног фрушкогорског манастира Крушедол. Асоцијација избегличких удружења из Хрватске, као организатор, приписује му атрибут свесрпског догађаја. Истог дана, у непосредној близини Крушедола, на Фрушкој гори Управни одбор Крајишког културно-историјског центра (ККИЦ) је саопштио да су сва неопходна документа написана, да је у завршној фази поступак регистрација Фондације ККИС, чиме је фактички почело стварање сабирног пункта за све Крајишнике у матици. За 06. јун се најављује „Завичајни дан – Лединци 2015.“ Организатор је Народни покрет Динара Дрина Дунав, који тај догађај рекламира као највећу спортску, културну и туристичку манифестацију у региону.
Било је овог пролећа, а тек ће бити у лето и јесен, оваквих и сличних мани-фестација широм Србије, по којој су расејани прогнани Крајишници. Прилике су то да се Срби Крајишници окупе, друже, да јадикују за изгубљеним завичајем и имовином коју су стицали пет векова. Садржаји и поруке са тих скупова су вишеструко значајне. Учесници из владајућих структура, као и из културно-научних институција из матице су углавном познате личности и умни људи. Од Крајишника су увек присутне велике групе организатора, јер такве црквено-народне зборове уопште није лако припремати, а утисак је да су најбројнији чланови КУД-ова, као извођачи културно-уметничког програма. Мало је, по нашој процени, српског крајишког народа. Јавних саобраћајних веза до Крушедола нема, а ни превоз није јефтин за сиромашне људе, па је то основни разлог што не дођу.
Смисао овог нашег осврта је да укаже да у српском крајишком народу нема удружења грађана која би се бавила свакодневним потребама у овим злим временима. Многи, посебно из реда избеглица, живе у беди и безнађу, гладују и потпуно су постали равнодушни према сопственом животу и окружењу и којем битишу. Питамо се да ли је тај осећај солидарности са онима који пате изчезао из душа нашег народа? Да ли смо сви скупа изгубили онај људски осећај љубави за ближњег свога? Чини нам се да имамо прилику да покажемо људско лице и остваримо битан конкретни учинак кроз Фондацију за помоћ неправедно оптуженим. Више од 20 наших Крајишника примило је из Хрватске оптужнице за ратне злочине у грађанском рату од 1991-1995. Да ли ћемо се показати да својим прилозима помогнемо нашим земљацима и сународницима да се одбране од лажних отпужби? Живи били па видели!
Милан Ливада
среда, 10. јун 2015.
Горчина дуга цео век
113. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 09.06.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ГОРЧИНА ДУГА ЦЕО ВЕК
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 113. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 01. до 07.06.2015. године скрећемо пажњу на књигу историчара др Милана Мицића Српско добровољачко питање у Великом рату 1914-1918.“ Велика је ствар што се његово дело рекламира као једно од најзначајнијих међу публикацијама са тематиком везаном за стогодишњицу од Првог светског рата. Међу издавачима је и Радио Телевизија Србије што доприноси да се о српским ратним добровољцима бар у рекламним спотовима чује. Казали смо ово последње са горчином каква траје цео век међу стотинама хиљада добровољаца, њихових потомака и поштовалаца. Наиме, и сам аутор Мицић у једном од битних закључака каже: „да је међу њима (добровољцима) остала горчина, јер награда коју су добили за своје добровољство у српској војсци, често је после рата за њих и њихове породице личила на казну. Поред тога они су били оспоравани од свих оних којима је њихова колонизација сметала.“
Колико знамо нико се тако студиозно, методом објективне историјске анализе, није бавио српским ратним добровољцима као што то чини др Милан Мицић. Зато заслужује све комплименте и признања што нам је подарио аутентична дела у којима доказује и потврђује колики је значај доприноса Срба Крајишника у српским ратним победама и стварању модерне српске државе. Тако аутор каже да је до 1941. године издато 43.408 добровољачких уверења која су обухватала углавном добровољце из Првог светског рата. Српски добровољачки покрет је специфичан, јер је добио на масовности тек од 1916. год. када је Србија била окупирана и када је то био једини извор попуне српске војске. Добровољци српске војске у рату 1914-1918. углавном су били Срби аустроугарски држављани из Босне, Херцеговине, Баната, Бачке, Срема, Барање, Лике, Баније , Кордуна, Славоније, Далмације, Црногорског Приморја и других места. У ратним операцијама 1914-1916. добровољачке формације трошене су на најтежим задацима. За те ратне заслуге добијали су пет хектара земље и празан плац да граде кућу, нису имали ни пољопривредне машине, стоку, нити храну за своје породице. Сам процес колонизације и аграрне реформа били су непотпуно организовани тако да су добровољци често остављани сами себи.
Навели смо само неке најбитније показатеље који сведоче да је долазак српских ратних добровољаца у српску војску био пресудан да се она нађе међу победничким савезничким армијама. У послератном раздобљу тај учинак није ни приближно валоризован од новостворене заједничке државе. У Првој Југославији су биле и поражене снаге, чији су представници у властима кињили заслужне добровољце. После Другог светског рата се наставила иста пракса. Зато још и данас у Војводини, где је највише добровољаца доселило, траје домицилно-дођошки синдром.
Милан Ливада
среда, 27. мај 2015.
Шта то себи чинимо?!
111. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 26.05.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ШТА ТО СЕБИ ЧИНИМО?!
У недељи од 18. до 24.05.2015. године бележимо да су током маја Крајишници овде у Војводини, у доброј намери, створили два нова удружења грађана. Прво је, у Угриновцима настала Фондација за помоћ ратницима, оптуженим за злочине у грађанском рату 1991-1995. у Хрватској. То ће бити добра прилика да покажемо колико смо спремни на солидарност са нашим земљацима и сународницима, првенствено са онима који се терете по командној одговорности. За ову ситуацију највише одговара она антологијска порука и поука патријарха Павла: „Будимо људи!“
Велику су пажњу и интересовање побудили иницијатива, припреме и оснивање Удружења Завет отаџбини. Та невладина организација, узвишеног имена, настала је на Спасовдан 21.05.2015. у Новом Саду. Њени чланови су већином ратни ветерани из бивше Републике Српске Крајине и из Републике Српске. Саборност и јединство српског народа је основно начело у ангажману ЗО.
Наше Удружење грађана Завичајна група Крајина Војводина (ЗГКВ) учествовала је и, разуме се, подржала нове снаге у заштити интереса, првенствено прогнаног српског крајишког народа. Међутим, замислили смо се, и постали узнемирени чињеницом да превладава декларативна распричаност и уопштеност у свему томе. Реална моћ конкретног учинка свих наших удружења је неизвесна! Целокупни амбијент српског друштва је јако неповољан. Као да недостаје свест о томе!
Следила нас је мисао изречена у Матици српској, поводом промоције петог тома Српског биографског речника. Рече њен челник: - Можда српски народ мисли да је његова историјска мисија завршена, па може да нестане?!
Отуда она наша упитаност и чуђење из наслова: - Шта то себи чинимо?!
Милан Ливада
Пријавите се на:
Постови (Atom)