КРАЈИШКА ИСТИНА СВЕ НАС МНОГО БОЛИ

132. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.10.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

КРАЈИШКА ИСТИНА СВЕ НАС МНОГО БОЛИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 132. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За прошлу недељу од 12. до 18.10.2015., издвојили смо осврт на промоцију једне истине у Новом Саду. Ради се о монографији мр Милисава Секулића Истина се не може вечито сакривати. Дошла је као наручена за 20. годишњицу крајишке трагедије библијских размера. О њој се није смело говорити. Да је то тако сведок је и аутор овог осврта. Био сам новинар документариста у новосадској телевизији када ми је стопиран документарни серијал Ратна хроника Кордуна. Наравно да је био одобрен, а када је после шестомесечног рада требао да буде емитован директор ми је колегијално рекао: - Не знамо како ћемо морати да поступимо према Крајини, па ми дај касету док не видимо шта ће да буде! Тај исти је у почетку еуфорично бодрио отпор Крајишника! Непосредно после пада Републике Српске Крајине уочи емитовања документарног диптиха Највећа сеоба возовима без возног реда, посвећеног 50. годишњици највећег историјског пресељења Крајишника у Војводину, опет зове директор тв, али други, и коректно ме пита: - Зове из Београда директор програма и пита шта то Ливада ради, да то није ово о Крајини?
Тако је било пре 20 година, а сада нам честити генерал у 80. години, предочава документовани извештај, са великом дозом горчине и смелом оценом да је то најсрамнији поступак Србије према делу свог народа у дијаспори. Секулић није Крајишник, него је послат из армијског врха из Београда у Крајину, са честитим намерама и зато његова објективност делује уверљиво. Новосадска промоција је показала да су неки погођени ратним извештајима који су приказани у књизи, онако како су их команданти написали. На тренутак је могло да дође и до инцидента, да промотери нису били присебни и крајње толерантни. Показао је тај тренутак да све нас крајишка истина много боли. Пре свега, што смо лажно оптужени да нисмо хтели да се боримо; затим, што  је овде говорено да нам то и треба; зато, што су крајишке породице погинулих војника заборављене и никакава права нису оствариле и мног другог. Разумљив је бес оних који су означени да су грешили, јер је могуће да им је у извештајима кривица неправедно приписано...
Све у свему добро је, без обзира на све противречности, да се кренуло са изношењем бар дела истине о политици која је довела до крајишке трагедије.

Милан Ливада