Први српски ратни добровољци дошли из Србије у Војводину

63. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 24.06.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПРВИ СРПСКИ РАТНИ ДОБРОВОЉЦИ

ДОШЛИ ИЗ СРБИЈЕ У ВОЈВОДИНУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 63. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 16. до 22.06.2014. године издвојили смо подсећање на битну историјску чињеницу из наше крајишке граничарске прошлости. Размишљање о том ратном догађају понели смо са трибине Новосадског клуба – одржане 18.06.2014. НС клуб је удружење грађана, људи добре воље, који афирмише толеранцију и хармонију суживота у мултиетничкој и мултиконфесионалној градској средини каква је новосадска. За баштињење такве културе живљења важна је и спознаја незаобилазних историјских догађаја, нарочито оних ратних.

Споменуто меморијално вече било је посвећено 165. годишњици од првог бомбардовања Новог Сада. Тај погром на доминантно српску варош десио се у ноћи између 11/12.06.1849. године. Наредбу за бомбардовање са Петроварадинске тврђаве издао је Пал Киш,

заповедник аустријске артиљеријске формације. Тврдило се да је био Русин, а овом приликом је речено да су двојица младих новосадских историчара открила да је био православне вере, највероватније Србин, можда и Цинцарин. Честа је, на жалост, била појава у прошлости да су најжешћи српски непријатељи били њихови изроди. Тако је те кобне јунске ноћи 1849, под командом Пала Киша нестала Српска Атина, привредно и културно веома напредан град, са нешто мање од 20 хиљада становника.

То је било најстравичније страдање у српско-мађарском рату, до којег је дошло због формирања Српске Војводине, у Сремским Карловцима 1848. године.

У том сукобу блиставу победу је извојевао велики војсковођа и стратег Ђорђе Стратимировић, рођени Новосађанин. На Тителском брегу, са 4.000 војника поразио је троструко бројнију мађарску солдатеску. За наше бележење овог рата битна је околност да је тада војвода Стеван Книћанин из Србије у Војводину довео 15.000 српских ратних добровољаца. Они су се храбро борили, посебно код Сент Томаша, који је после тога добио име Србобран. Као успомена и захвалност за ту помоћ, у знак трајног сећања, село у Банату, на левој обали Тисе, наспрам Титела носи име Книћанин.

Занимљиво је питање да ли су то први добровољци размењени између матице и српске дијаспоре или је то било враћање дуга за оно када су Војвођани свим могућим средствима помагали Карађорђа

у рату против Турака? Било како било, у ово наше време, када обележавамо стогодишњицу од Великог рата, Крајишници и Војвођани заједно су поносни што су били најбројнији на Солунском фронту за ослобођење Србије. Са онима који су дошли из Америке и са свих страна света било је сто хиљада српских ратних добровољаца. Тако је српска дијаспора својим доприносом чврсто утемељена у корене модерне Србије.

Милан Ливада

Против фалсификата и клевета битног историјског датума из српске прошлости

62. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 17.06.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПРОТИВ ФАЛСИФИКАТА И КЛЕВЕТА

БИТНОГ ИСТОРИЈСКОГ ДАТУМА ИЗ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 62. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 09. до 15.06.2014. године издвојили смо реаговање, највиших и најзначајнијих државних званичника и институција српскога народа, на клевете и фалсификате везане за битан историјски датум.

На Видовдан 28.06.1914, се десио историјски догађај за српски род који и данас, сто година после, изазива контроверзе на међународном плану. Малобројна група Младобосанаца извела је у Сарајеву атентат на престолонаследника ондашње Аустроугарске, надвојводу Франца Фердинанда.

За главног кривца је проглашен и на смрт осуђен, најмлађи међу њима, Гаврило Принцип. Међу актерима тога чина за национално ослобођење и уједињење је било и Крајишника, што је битан аспект нашег интересовања. У тадашњој Европи је већ био завршен процес конституисања нација и националних држава. Срби на Западу су и даље живели под окупацијом, па су код младих биле разумљиве идеје за национално ослобођење од вишевековног ропства и тираније.

Подуже из међународних кругова непријатељски настројених према Србији стижу клевете и ревизионистички захтеви који би требало да ескалирају сада на стогодишњицу сарајевског атентата. Паклени је план да се Младобосанци прогласе терористима, а Србија окриви за избијање Великог рата. У одбрану историјске истине и достојанства Српства устали су сви релевантни чиниоци. Највиши домет у томе је скуп „Србија и Први светски рат“ у Српској академији наука и уметности (САНУ), одржан последња два дана минуле недеље у Београду. Поред САНУ организатори су још Матица српска и Академија наука и уметности Републике Српске. Међу 60 историчара, који су поднели своје реферате о различитим питањима Великог рата, 18 је било из иностранства.

Председник Србије Томислав Николић

је указао да се морамо борити речима и делима да не дође до ревизије историјских чињеница. Додао је да су ћутање и равнодушност према тим насртајима на истину о нама равни саучешћу у кривици, као и њено прихватање. Патријарх српски Иринеј је оценио да је Србији рат био наметнут и да је морала да уђе у њега по цену огромних жртава. Председник Републике Српске Милорад Додик је рекао да је оно што се догодило у Сарајеву 1914. године доказ бунта народа који није желео да трпи туђинску власт. Скренуо је пажњу да не треба ићи у Сарајево, где се на постављеној табли клеветнички говори о „српском фашистичком агресору...“

Бележимо још да је актуелни премијер Србије Александар Вучић,

приликом недавне званичне посете Аустрији изјавио да „аустријско-српски односи никад нису били тако добри у последњих сто година“. Према Новостима од 14.06.2014, Вучић је на конференцији за новинаре рекао да мисли „да је време да Србија, Немачка и Аустрија буду на истој страни...“

Милан Ливада

Зашто се не угледамо на оне друге Крајишнике?

61. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.06.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО СЕ НЕ УГЛЕДАМО НА ОНЕ ДРУГЕ КРАЈИШНИКЕ?

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 61. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 02. до 08.06.2014. године издвојили смо догађај на који би се могли угледати наши Крајишници. Био је 05. јуна у Новом Саду занимљив скуп Војвођана, пореклом из Босанске Крајине. Говорио им је надахнуто господин Гојко Кличковић

, бивши председник Владе Републике Српске. Он је сада председник Општине Крупа на Уни. На другој страни реке је наша Крајина, које више нема, сем у нашим сећањима.

Поента овог сусрета је била: позив Крајишницима, ма где били, да помогну, колико ко може, у стварању меморијалног пункта Бранку Ћопићу

у његовим родним Хашанима, који су у саставу Крупе на Уни. То је сјајан пројекат јер се путем баштињења успомена на велике личности српске културе стварају услови да се у широј јавности за одређену средину чује. Бранко Ћопић је из првог ешелона значајних књижевника свеукупног српског рода па ће његов повратак у завичај допринети афирмацији Општине Крупа.

Наш је утисак да су овом приликом Новосађани, а пореклом Крајишници из Републике Српске, исказали импресиван солидаризам на који би се могли угледати наши Крајишници. Прво, окупљање је организовао Марко Војновић

бивши угледни привредник чија је транспортна фирма зенит достигла на радовима у Ираку. Друго, одзив је био веома добар и сви присутни су обећали да ће дати допринос овом подухвату и позвати свако своје окружење да учествује. На окупљањима наших Крајишника нисмо видели такво узајамно уважавање и солидарност да било шта заједничким напорима постигнемо.

Пошто је Кличковић говорио и о томе да у Цазинској Крајини могу да продају све што произведу и да са њима имају пословне односе и сарадњу замолили смо га на крају за једну услугу и помоћ. Наиме, поодавно смо чули од др Ђуре Ковачевића

директора Института за европске студије у Београду, пореклом са Кордуна, да има документ да је у даљој прошлости тај простор био Доњи Кордун. Били су често узнемиривани од бахатих људи са Горњег, дакле нашег Кордуна. Турци су им понудили заштиту и они су примили ислам. Ковачевић је рано умро и замисао да дођемо до тог документа није остварена. Можда дођемо до тога сазнања уз помоћ пријатеља из Крупе на Уни.

Милан Ливада

Не заборавити наше невино страдале у Крајини

60. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03.06.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕ ЗАБОРАВИТИ НАШЕ НЕВИНО СТРАДАЛЕ У КРАЈИНИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 60. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.То је, дакле, јубиларни поглед на колоплет догађаја у једној седмици, везаних за крајишко војвођански амбијент, у контексту свесрпских дешавања. Истовремено тече друга година наше сарадње.

Определили смо се да у седмици, на коју се односи ова наша Хроника, од 26.05. до 01.06.2014, споменемо једну меморијалну ситуацију. Кордунаш у Новом Саду, у понедељак 02.06.2014, отишао је у цркву и запалио седам свећа. Био је то знак сећања на 72. годишњицу када су, 02. јуна 1942, усташе на Кордуну зверски побиле његове две рођене сестре и три брата – невину децу од којих је најмлађа сестра имала непуне три године. Тога дана, у усташкој офанзиви, на исти начин је страдала небројена маса Кордунаша. Током више од четири године, широм Крајине, у монструозним усташким злочинима, било је на стотине хиљада жртава недужног српског крајишког народа. Међу првима су свирепо убијани српски православни свештеници и порушене њихове цркве.

Злочин је ондашњих поратних власти, али и потомства, што жртве нису детаљно пописане. Још је нељудскије што је спровођена стратегија: опроста и заборава. Тиме је ондашња официјелна државна политика скривала истину, кроз наметање заборава и наново убијала жртве. Цркава није било да држе парастосе, а локалне комунистичке власти у „остатак покланог српског народа“ су просто уносиле страх да се „о томе не сме причати“. Због свега тога није створена култура поштовања жртава. А наша људска дужност најсветија је да не смемо заборавити наше невино страдале у Крајини.

Милан Ливада