КЊИГА ИСТИНЕ О НАШОЈ ПРОШЛОСТИ И НЕСТАНКУ

270. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17.07. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КЊИГА ИСТИНЕ О  НАШОЈ ПРОШЛОСТИ  И НЕСТАНКУ  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 270. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 09. до 15 . јула 2018. године забележили смо појаву књиге истине о нашој прошлости и нестанку. То је вишенаучна студија проф. др Светозара Ливаде насловљена Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880 -  2011). Поднаслов допуњава шокантан наслов: "Од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса". Дело су штампале две реномиране издавачке куће: Прометеј из Новог Сада и Службени гласник из Београда. Имао је аутор доста муке и неспокојства да нађе издавача. Ваљда зато што пише истину! Аргументи у књизи су непорециви и лако проверљиви. Мислимо да дела Светозара Ливаде не наилазе на свеопшту подршку зато што он грешке званичника свих политичких опција једнако оштро критикује. Свемоћни господари наших судбина на бившем југословенском простору не подносе истину, јер су своју владавину остварили на безочним лажима. Уопште их не занима што су своје народе унесрећили.

Посебно је задовољство широког круга рођака, пријатеља, земљака и поштовалаца Светковог (како га колоквијално зовемо) стваралаштва, што се ова значајна књига појавила у 90-тој години његовог живота. Нека нам буде дозвољено да овом приликом кажемо и нешто лично и завичајно. За нас два Примишљанца: уредника Емисије Завичај и уредника Гласа Крајине у Војводини, је нарочито значајно да је аутор такође рођен у нашем Примишљу, на Кордуну. Светозар Ливада је стално живео и стварао у Загребу. И сада је тамо, упркос свему.

За књигу Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској... написано је шест рецензија. Аутори су висококомпетентни и познати научници из више обласи. Тако је Предраг Матвејевић написао: "Мој суд је: инвентиван је поступак аутора узети секуларне цензусне показатеље за сваког провјерљиве. Због тога текстове Светозара Ливаде ваља објавити у цијелости ради истине коју садрже". Академик Василије Крестић каже: "Ваш рад је јако добар и користан. Ваше анализе су одличне, да им се мало што може додати, али им се ништа не може одузети".  Др Ђуро Шушњар: "Неколико пута сам прочитао Оптужујем и сваки пут сам дошао до закључка: овоме не треба никакав предговор ни поговор. Аутор је надмашио и Золу, пре свега по прикупљеним подацима о злочинима у грађанском рату, доказавши  да нема праведног рата, јер у њему страдају невини на свим странама. Аутор је јасно истакао да је било ужасних злочина и са хрватске и српске стране..." Др сц. Драган Марковина: "Ливада је врло аргументирано, по регијама, градовима, и жупанијама указао на демографске промјене у структури српског становниш-тва, истичући уједно и разлоге због којих је до очитог демографског слома дошло... ". Проф. др Бранислав Ђурђев, демограф: "Ова монографија је комплексно штиво, које је могао написати само аутор који суверено влада са неколко наука: социологијом, историјом и демографијом. Светозар Ливада је у томе успио. До сада су многи народи нестали, а да разлози савременој науци нису потпуно познати. Такви су Етрурци, Трачани, Хазари... Захваљујући монографији Светозара Ливаде разлози нестајања Срба у Хрватској биће свима познати... ".

Милан Ливада

ДОКЛЕ ЋЕ НАМ ДРУГИ ТУМАЧИТИ НАШУ ИСТОРИЈУ!

269. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 10.07. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДОКЛЕ ЋЕ НАМ ДРУГИ ТУМАЧИТИ НАШУ ИСТОРИЈУ!  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 269. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 02. до 08. јула 2018. године забележили смо како су борци свих ратова у бачком селу Кљајићеву обележили 77. годишњицу од почетка антифашистичке борбе. То је једно од ретких села у Србији које се са пијететом односи према ратној прошлости. А та прошлост је страшно трауматична за већину његових мештана, посебно оних насељених са Кордуна. У недељу, 08. јула положени су венци на спомен-обележја у центру села. У пригодној беседи домаћини су рекли да је то њихово редовно годишње сећање на 04. јул - Дан устанка народа Југославије и 07. јул - Дан устанка народа у Србији. Потом су узела реч двојица народних посланика из Скупштина Србије и Војводине. Они су уобичајеном званичном фразеологијом говорили о тобожњем значају тих историјских датума. Нису, међутим, објаснили зашто надлежни државни органи и институције не поклањају дужну пажњу баштињењу антифашизма. Званичницима Србије су пуна уста Еврпске уније и европских вредности, али њихове вредности не примењују у својој средини. Антифашизам у европским вредностима заузима високо место, али то њихове српске поклонике не мотивише да прихвате у својим активностима то друштвено добро.

Овај неки актуелни друштвени контекст споменут је да се укаже да наш културно историјски ангажман не иде правим путем. У поменутом случају борци Кљајићева, у својој микро друштвеној средини, следе поступке и понашања борачких удружења са макро државног плана. Зар не би било ефектније да споменути датуми у Кљајићеву буду историјски часови који би привукли цело село. Овако се у сећању на њих окупе само борци и жале се како млади неће са њима. На једној од спомен плоча пише да неће заборавити 450 жртава својих сународника на Кордуну, а те жртве нису ни пописали. Изгледа да је остварена она намера са врха државне политике да се о трагичној крајишкој прошлости нигде не говори, да се она заборави и да то у Кљајићеву следе.

Видели смо још драстичнији случај са макро нивоа. РТС је емитовао две дуже документарне емисије, посвећене 70. годишњици разлаза друге Југославије са Совјетским савезом, 1948. године. Пуна истина о Информбироу српској јавности није, нити ће бити саопштена. Најстравичнији је у том сукобу био злогласни Голи оток, на којем је у логору мучено чак 60 хиљада недужних људи, претежно Срба, само зато што су рекли да су за Стаљина, а не Тита. Био је то, у ствари, сурови обрачун хрватских и словеначких са српским кадровима, на свим нивоима, у врховима државних и партијских институција. Подсећајући на све то РТС је главну реч дао хрватским и словеначким саговорницима, дакле,онима који су изводили крваве егзекуције над недужним српским кадровима. Па, забога, докле ће нам други тумачити нашу мученичку прошлост. Често су то наши непријатељи који јасно говоре да их оставимо, а наши званичници изгледа не могу без њих!

Милан Ливада   

КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ БИО ПРВИ СРПСКИ РАТНИ ДОБРОВОЉАЦ

268. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 03.07. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ЈЕ КРАЉ ПЕТАР ПРВИ БИО ПРВИ СРПСКИ РАТНИ ДОБРОВОЉАЦ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 268. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 25. јуна до 01. јула 2018. године забележили смо необичну причу како је Краљ Петар Први, у ствари, био први српски ратни добровољац. Тако је постао узор нашим Крајишницима да и они крену његовим путем. То се десило 25. јуна, у Архиву Града Новог Сада, на промоцији књиге Девет браће Вајагића. Аутор је један од њихових потомака, историчар Предраг Вајагић. Порекло Вајагића је са тзв. Суве земље, предела у Босанској Крајини где је престајала граница реком Уном, између Отоманског и Аустријс-ког царства, и настављала се копном. Ова књига је још један допринос стварању целовите приче о добровољачком покрету поводом стогодишњице од завршетка Великог рата. 

Асоцијација аутору за наслов његове књиге Девет браће Вајагића  био је Косовски еп о Девет браће Југовића. Толико их је из Америке, из лагодног живота, без иоле колеба-ња дошло на Солунски фронт, објаснио је Предраг Вајагић. Додао је, да је у блиском сродству био 21 Вајагић. Сви су они још од раног детињства слушали у својим породицама и окружењу приче очева и дедова како је краљ Петар, под псеудонимом Петар Мркоњић, учествовао у босанско-херцеговачким ратовима. Захвалност и трајно сећање на то остали су у имену Мркоњић град. Зато су Вајагићи сматрали да је њихова морална обавеза да дођу у Српску војску и тако се реванширају краљу Петру. Учествовали су у антологијским, најтежим ратним операцијама: преласку преко Албаније; пробоју Солунског фронта, на Кајмакчалану и ослобођењу Србије. Неки од њих су се, после рата, вратили у Америку, а други су за ратне заслуге добили земљу у Војводини и ту се трајно настанили. 

И наши Кордунаши имају заслуга за добровољачко војевање краља Петра у Босни. Петар Зинаић у књизи Геноцид на Кордуну и околици забележио је ту епизоду.  Обрен-овићи су сазнали да се он тамо налази и послали атентатора. У бегу од опасности краљ Петар је стигао до једног сељака у селу изнад Слуња, на Кордуну. Тај га је ставио у средње од три бачве и коњском запрегом превезао до Ријеке. Одатле је бродом срећно отпутовао у Француску. Тако су Кордунаши спасли првог српског добровољца краља Петра.

Ваљало би детаљније истражити и публиковати колико је кроз историју та ратна сарадња обострано била снажна. Почела је још у Првом српском устанку, када су Карађорђу помогли Срби из Крајине и Војводине. Потом је војвода Книћанин из Србије довео чак 15.000 добровољаца у одбрану Српске Војводине, коју је након њеног проглаше-ња напала угарска војска 1849. године. Ту добровољачку војску је у Панчеву дочекао војвода Шупљикац, по коме је Војводина добила име, а иначе је пореклом са Баније. Рекао је тада: - Нека цео свет види како брат брату у помоћ долази! Права експлозија добровоља-ца у међусрпским односима, у којој су и Вајагићи учествовали, десила се у Великом рату. Стогодишњица његовог завршетка обележава се током целе ове 2018. године.

Милан Ливада

ПРЕОСТАЛО КРАЈИШНИЦИМА ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ

267. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕОСТАЛО КРАЈИШНИЦИМА ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 267. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 18. до 24. јуна 2018. године забележили смо како је бројним нашим Крајишницима преостало само да оплакују своје мртве. Ту поразну истину потврдио је случај нашег Примишљанца покојног Илије Дуновића. Његове посмртне остатке, после 23 године проведене у гробу на крајишкој голготи, предали смо у гроб код његове мајке Анђелије, на Новом гробљу у Новом Саду, 23. јуна 2018.  Ради се о нашем земљаку, са којим је уредник Емисије Завичај Сава Смољановић заједно војевао, у грађанском рату у Хрватској од `91. до `95. године, у одбрани родног Примишља и Крајине. Мени, аутору ове белешке, трећем Примишљанцу, припало је казивање некролога при полагању у гроб, на земљи бачкој.

Много је тешко било казивати сећање на личну и породичну трагедију Илије Дуновића, без ширег контекста свеколиког страдања српског крајишког народа. Сличну судбину, али и много тежу, доживела је већина Крајишника, кад се `91. дода и `41. Несхватљиво је да су у Илијином случају тако дуго морали да чекају: његова супруга Деса, син Жељко, сестре Драга и Милка и друга родбина, овај тренутак сахране по нашим српским православним обичајима. Бол, патњу и неизвесност, због губитка  супруга, оца, брата, ујака... замениће смирење, наравно не и непребол, јер је погинули ратник сада са својима, на њиховом новом станишту.

Нама тешко страдалим Крајишницима, после овог Илијиног случаја, појачава се утискак, у нашој беспомоћности, да нам је преостало само да оплакујемо своје мртве. Јасно нам је одавно, а поготово после разоткривања ко је све гурао у рат, да су све наше жртве биле беспотребне и узалудне. Болна је посебно суровост и безосећајност изазивача рата за српске жртве. Зар је требало више од две деценије чекати да породица Дуновић добије земне остатке свога хранитеља?! Зар је држава заиста толико немоћна да ода дужно поштовање својим ратницима? Чини се да је прави одговор на овај немар дао генерал Секулић. Он је овдашњи, из наше матице, а послат је на наше крајишко ратиште. Написао је књигу под насловом Београд мртве не броји. Исти аутор је анализирао разлоге крајишког тоталног слома у делу Истина се не може вечито сакривати. Ту је садржана Секулићева крунска тврдња, за крајишко понижење - да је то најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога народа. Српски крајишки народ, ни крив ни дужан, жртвован је безпримерно у европској историји. Безмало ће бити четврт века од његовог безпримерног егзодуса. У континуитету се тражи да се Крајишници не оглашавају са никаквим својим захтевима. Пропагандисти таквог односа према нама су самозвани крајишки корифеји са тврдњама да је нама све решено, па нема шта да тражимо! Нека им је на част!

Милан Ливада