ПРЕОСТАЛО КРАЈИШНИЦИМА ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ

267. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 26.06. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕОСТАЛО КРАЈИШНИЦИМА ДА ОПЛАКУЈУ СВОЈЕ МРТВЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 267. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 18. до 24. јуна 2018. године забележили смо како је бројним нашим Крајишницима преостало само да оплакују своје мртве. Ту поразну истину потврдио је случај нашег Примишљанца покојног Илије Дуновића. Његове посмртне остатке, после 23 године проведене у гробу на крајишкој голготи, предали смо у гроб код његове мајке Анђелије, на Новом гробљу у Новом Саду, 23. јуна 2018.  Ради се о нашем земљаку, са којим је уредник Емисије Завичај Сава Смољановић заједно војевао, у грађанском рату у Хрватској од `91. до `95. године, у одбрани родног Примишља и Крајине. Мени, аутору ове белешке, трећем Примишљанцу, припало је казивање некролога при полагању у гроб, на земљи бачкој.

Много је тешко било казивати сећање на личну и породичну трагедију Илије Дуновића, без ширег контекста свеколиког страдања српског крајишког народа. Сличну судбину, али и много тежу, доживела је већина Крајишника, кад се `91. дода и `41. Несхватљиво је да су у Илијином случају тако дуго морали да чекају: његова супруга Деса, син Жељко, сестре Драга и Милка и друга родбина, овај тренутак сахране по нашим српским православним обичајима. Бол, патњу и неизвесност, због губитка  супруга, оца, брата, ујака... замениће смирење, наравно не и непребол, јер је погинули ратник сада са својима, на њиховом новом станишту.

Нама тешко страдалим Крајишницима, после овог Илијиног случаја, појачава се утискак, у нашој беспомоћности, да нам је преостало само да оплакујемо своје мртве. Јасно нам је одавно, а поготово после разоткривања ко је све гурао у рат, да су све наше жртве биле беспотребне и узалудне. Болна је посебно суровост и безосећајност изазивача рата за српске жртве. Зар је требало више од две деценије чекати да породица Дуновић добије земне остатке свога хранитеља?! Зар је држава заиста толико немоћна да ода дужно поштовање својим ратницима? Чини се да је прави одговор на овај немар дао генерал Секулић. Он је овдашњи, из наше матице, а послат је на наше крајишко ратиште. Написао је књигу под насловом Београд мртве не броји. Исти аутор је анализирао разлоге крајишког тоталног слома у делу Истина се не може вечито сакривати. Ту је садржана Секулићева крунска тврдња, за крајишко понижење - да је то најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога народа. Српски крајишки народ, ни крив ни дужан, жртвован је безпримерно у европској историји. Безмало ће бити четврт века од његовог безпримерног егзодуса. У континуитету се тражи да се Крајишници не оглашавају са никаквим својим захтевима. Пропагандисти таквог односа према нама су самозвани крајишки корифеји са тврдњама да је нама све решено, па нема шта да тражимо! Нека им је на част!

Милан Ливада