Кордунашки дар матици

76. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 23.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КОРДУНАШКИ ДАР МАТИЦИ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 76.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.09.2014, за све нас, прворазредни догађај је била редовна програмско – изборна скупштина Завичајног клуба Кордунаша (ЗКК), одржана 20.09. у Београду. Ево неколико запажања о томе, која смо саопштили на том скупу. Данашња Скупштина обећава, како досадашњим резултатима, тако и намерама, у даљем ангажману на валоризацији културно историјске баштине нашег исконског завичаја Кордуна. Тако ЗКК постаје место саборности, толеранције и јединства свих Кордунаша. Заслужно је за све то актуелно руководство, којем овом приликом упућујем све комплименте и честитке.
Кад сам споменуо јединство имам на уму поруку патријарха српског Иринеја упућену свеколиком српству прошле јесени са обележавања 300. годишњице Карловачке митрополије у Сремским Карловицима: српски народ мора да буде јединствен или ће нестати! Ми смо већ нестали, на најбруталнији злочиначки начин, са вековних огњишта на Кордуну, а да ли ћемо и колико ћемо да будемо јединствени овде у егзилу, као емигранти у сопственој земљи, остаје да покажемо и докажемо.
У Србији кажу: чиме ћемо пред Милоша? Кордунаши имају тројак дар матици. На почецима модерне европске државности подарили су српском националном корпусу првог модерног реформатора српске ћирилице Саву Мркаља. Други великан језичке културе је Милан Вујаклија. Језик је први и основни елемент државног, националног и културног идентитета сваког народа... Можемо да својатамо помало и чувеног Србо-Американца Милојка Мајка Вуцелића који је, са групом Срба, био главни инжењер на свемирском програму Аполо, када је Амстронг ходао по месецу. Наиме, деда му је служио у слуњској регименти! Кордун је дао значајан број српских ратних добровољаца српској војсци у Великом рату, чију стогодишњицу обележавамо. Споменути Вујаклија је прешао албанску голготу. И трећи допринос су тзв. дознаке из иностранства: доста је Кордунаша радило у европским државама и те зараде олакшавају преживљавање у данашњим тешким временима. Све су то значајне референце за пуно право грађанства Кордунаша у матици. Злуради интриганти у политици подстичу конфликте међу нама, па је тако у Војводини присутан домицилно дођошки синдром. Тако сам и ја за неке увек дођош иако сам у Војводини 55 година.
 Цео овај контекст у којем битишемо, данас и овде, не сме се заборавити. Јер, заборав је варварство; заборав је убијање истине, а истина о нама је претешка и болна. Ми смо, ваљда, кључна и последња генерација која, окупљена у Завичајном клубу Кордунаша као невладиној организацији, мора да сведочи истину о нама.

Милан Ливада

Обесправљеност грађана пред бирократијом

75. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 16.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОБЕСПРАВЉЕНОСТ ГРАЂАНА ПРЕД БИРОКРАТИЈОМ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 75.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Пре преласка на тему допуштамо себи да укажемо да је ово већ значајан јубилеј, јер се оглашавамо 75. пут. То потврђује доследност и посвећеност мисији хроничарског бележења, како крајишко војвођанске прошлости тако и актуелности, у дијапазону од два века. У посебном су фокусу при том крајишке избеглице.
У недељи од 08. до 14.09.2014, слушао сам делимично парламентарну расправу о неким законским изменама о државним службеницима. С обзиром да сам пола века новинар хроничар, па познајем подоста ту област, одмах ме обузела нервоза како српско друштво, и поред двовековног трајања његове модерне државности, не може да успостави истинску правну државу. Обесправљеност обичних грађана је поразна.
Та немоћ обичних људи пред шалтерима свемоћне државне бирократије напросто излуђује „грађане покорне“. Лично је аутор ове хронике осетио горчину понижености у остварењу стечених права. После више од 40 година новинарског стажа у водећим војвођанским медијским кућама „по сили закона“ је отишао у пензију. У ПИО фонд је било уплаћено све до динара. Сва потребна документација је била уредна. Међутим, у коначном обрачуну пензије је оштећен. Жалио се на надлежним местима, али је све било узалуд. Није могао ни на суд, јер се ниједан адвокат у Новом Саду не бави том проблематиком, а сам се није усудио покретати судски спор у оваквом судству. Још је драстичнији био случај његовог пријатеља још са студија, земљака, крајишког избеглице. Био је неко време технички директор Фабрике кожа овде у Руми, одакле се ова емисија шаље у етар. Имао је високу плату, јер је фабрика добро радила. Када се појавио у ПИО фонду за обрачун пензије шалтерски бирократа му је цинично одбрусио да он није могао да има толику плату, већу од премијера државе. Морао је да доведе два сведока да би признали основну за обрачун. И трећи случај је из Новог Сада. Крајишки избеглица је био таксиста. Сређивао је документацију за радни стаж. Два пута га је чиновница са шалтера враћала да нема све што треба. Када је и трећи пут био одбијен, очајан и изнервиран продерао се из све снаге: „Ђе си Тито да видиш ову неправду?!“ Скочио је са столице службеник, вероватно шеф и запитао:“Шта се дешава господине?“ Ево трећи пут ме враћа, молим вас погледајте шта није у реду? После погледа у папире шеф је пред масом света гласно прекорио своју подређену: „Зашто не урадите човеку кад је све у реду?“ Тужне су биле сцене наших јадних избеглица, посебно жена, када су их на шалтерима пензионог фонда напросто шутирали, враћајући им документа са образложењем: - Документација није потпуна!
Често смо у новинарству то бирократско насиље називали савијањем кичме пред ниским шалтерима као клањање „њеном височанству бирократији“. Савије кичму човек и скрушено запита:“Молим вас може ли...?“ Бирократа га и не саслуша већ одбруси: „Не може!“ И тако свемоћ српске бирократије траје, а изгледа да и расте!

Милан Ливада

Изашао 19. број "Гласа Крајине у Војводини"

Покрива раздобље јул-август 2014. године.
Кликните на страницу "19. број" и можете га прочитати у цјелости.

Пријатно читање!
Уредник

НЕМА ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА СЕЉАКЕ

74. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 09.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕМА  ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА  СЕЉАКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 74. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да у првој септембарској седмици, од 01. до 07.09.2014, на коју се односи ова наша Хроника, наставимо причу из последње августовске недеље. Дакле, Велику Госпојину, 28.08.`14, наши земљаци у Кљајићеву су обележили и као Дан села. Пошто се ради о великом православном хришћанском празнику кренућемо од цркве као стожера догађаја. У центру села величином доминира римокатоличка црква, чију су градњу Швабе окончале 1925. године. Тако су у Војводини колоквијално називали Немце настањене у Крњаји, како се село тада звало. Када су `45 Немци исељени, а Крајишници насељени, црква је затворена, јер католика више није било. Битно је при том указати да су Кордунаши, као доминантно најбројнији насељеници, показали културу толеранције и нису срушили затечену богомољу. Иначе су то масовно чинили, нарочито у Банату, колонисти из Босанске Крајине. Пошто су далеко најбројније биле партизанске породице није им напамет падало да граде српску православну цркву, пошто су се комунисти као тоталитарна владајућа политичка снага изјашњавали као атеисти.

А онда се `90, када је наступила демократска транзиција и вишестраначје, јавила потреба за црквом. Тако су пре 20 година Срби у Кљјићеву узели за своје верске обреде римокатоличку цркву. Какво је дводеценијско искуство у повратку српској православној вери причала нам је Милена Косановић, чији су родитељи из Перјасице на Кордуну. – Буде око 100 причесника о Божићу и Васкрсу. Око 500 домаћинстава прима свештеника у свој дом од 1700 колико их је у Кљајићеву. Толико их плаћа и парохијал. Желимо своју цркву и верујемо да ћемо смоћи снаге да је изградимо – каже Милена.

Осамдесетогодишњи Драган Јурић је телеграфси испричао да је рођен 1935, у Војнићу. На Светог Николу, 19.12.1945, са мајком и четворо браће и сестара, освануо је у вагону на железничкој станици у Крњаји, коју су потом преименовали у Кљајићево, по народном хероју Милошу Кљајићу. Његов отац Никола је као партизан рањен и остао је у болници у Карловцу. Дошао је к њима `46. Драган се школовао за конобара а онда је, после тромесечног курса радио у задрузи, као тракториста 40 година и 14 дана. Сада ужива пензију, али кука како му је син, после 20 година рада у фабрици „Бане Секулић“ у Сомбору, остао без посла и не зна шта ће?! 

Ова Драганова прича је парадигма за најмање милион сличних случајева. Од сељака смо правили радничку класу, а онда смо уништили фабрике, па сад нема посла ни за раднике ни за сељаке! Зато сада у Бачкој, која је најплоднија земља у Европи, живе најсиромашнији људи! Тако је, на жалост, широм Србије. Докле?!

Милан Ливада  

 

ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

73. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 73.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У седмици од 25. до 31.08.2014, на коју се односи ова наша Хроника, десила су ми се два путовања, која су побудила снажне емоције на ближу и даљу прошлост и на садашњост. Пошто ови записи имају карактер личног сведочења казујем утиске у првом лицу што, можда, оставља утисак непристојности.
Дакле, на Велику Госпојину, 28.08.`14, са земљаком Жарком Божићем, путовали смо возом из Новог Сада у Кљајићево. На иницијативу једног избеглице из `95 овај велики православни хришћански празник слави се и као Дан села.  Иначе је Кљајићево највеће кордунашко село у Војводини, мада у њему има и значајан број других Крајишника. Када су, већ споменуте `95, Крајишници прогнани са вековних огњишта овде их је дошло више од 5 хиљада, колико је село имало становника. Трајно се у Кљајићеву настанило близу 1.500 избеглица, а други су отишли у „свет бели“. Село је названо по имену народног хероја Милоша Кљајића из народноослободилачке борбе од `41 до `45 на Кордуну. Његова биста је у центру села, а борци Кљајићева са дужним пијететом негују сећање на учеснике свих ратова. Уз ових неколико неопходних података о Кљајићеву, за ову белешку је битна жалосна слика економске стварности на тој релацији. Бачка је најплоднија земља у Европи а у њој сада живе најсиромашнији Европљани! Посебно је у тој економској транзицији пострадала Кула, која је остала без иједне од неколико значајних фабрика. Други мучан утисак је да на тих стотинак километара уз пругу не видиш људе! Постајемо ли то неумитно земља без људи?! – питам се поодавно шпартајићи Војводином уздуж и попреко
Сутрадан, 29.08.2014, са групом пензионисаних новинара и других посленика Радио Телевизије Војводине био сам у Бранковини, завичају славне српске поетесе Десанке Максимовић. Издвајам за ову причу споменик подигнут у знак сећања на 460 погинулих у Првом светском рату, чију стогодишњицу обележавамо. Тај споменички белег подсећа на стравично страдање Срба у минулим ратовима, као и они споменички белези у Кљајићеву. То је раздаљина дужа од 300 километара, а успутна слика је иста – нема људи! Да ли је то само привид, или је то стварност Србије, да нема људи, да је тако празна?! – питао сам, да проверим своје недоумице и закључке, колегу пензионисаног новинара Милоја Гавриловића. Он живи у својој родној Радуши, у ваљевском округу, а био је новинар у Радио Новом Саду. Није Милоје имао времена за дужи разговор, јер је био преокупиран улогом домаћина бившим колегама из Радија, али ми је одговорио – Стварност је!
Компетентнију потврду и сведочење нисам више требао да тражим. Суморна слика српске стварности данас и овде, на жалост, остаје и  траје!

Милан Ливада