НЕМА ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА СЕЉАКЕ

74. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 09.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕМА  ПОСЛА НИ ЗА РАДНИКЕ НИ ЗА  СЕЉАКЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 74. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Определили смо се да у првој септембарској седмици, од 01. до 07.09.2014, на коју се односи ова наша Хроника, наставимо причу из последње августовске недеље. Дакле, Велику Госпојину, 28.08.`14, наши земљаци у Кљајићеву су обележили и као Дан села. Пошто се ради о великом православном хришћанском празнику кренућемо од цркве као стожера догађаја. У центру села величином доминира римокатоличка црква, чију су градњу Швабе окончале 1925. године. Тако су у Војводини колоквијално називали Немце настањене у Крњаји, како се село тада звало. Када су `45 Немци исељени, а Крајишници насељени, црква је затворена, јер католика више није било. Битно је при том указати да су Кордунаши, као доминантно најбројнији насељеници, показали културу толеранције и нису срушили затечену богомољу. Иначе су то масовно чинили, нарочито у Банату, колонисти из Босанске Крајине. Пошто су далеко најбројније биле партизанске породице није им напамет падало да граде српску православну цркву, пошто су се комунисти као тоталитарна владајућа политичка снага изјашњавали као атеисти.

А онда се `90, када је наступила демократска транзиција и вишестраначје, јавила потреба за црквом. Тако су пре 20 година Срби у Кљјићеву узели за своје верске обреде римокатоличку цркву. Какво је дводеценијско искуство у повратку српској православној вери причала нам је Милена Косановић, чији су родитељи из Перјасице на Кордуну. – Буде око 100 причесника о Божићу и Васкрсу. Око 500 домаћинстава прима свештеника у свој дом од 1700 колико их је у Кљајићеву. Толико их плаћа и парохијал. Желимо своју цркву и верујемо да ћемо смоћи снаге да је изградимо – каже Милена.

Осамдесетогодишњи Драган Јурић је телеграфси испричао да је рођен 1935, у Војнићу. На Светог Николу, 19.12.1945, са мајком и четворо браће и сестара, освануо је у вагону на железничкој станици у Крњаји, коју су потом преименовали у Кљајићево, по народном хероју Милошу Кљајићу. Његов отац Никола је као партизан рањен и остао је у болници у Карловцу. Дошао је к њима `46. Драган се школовао за конобара а онда је, после тромесечног курса радио у задрузи, као тракториста 40 година и 14 дана. Сада ужива пензију, али кука како му је син, после 20 година рада у фабрици „Бане Секулић“ у Сомбору, остао без посла и не зна шта ће?! 

Ова Драганова прича је парадигма за најмање милион сличних случајева. Од сељака смо правили радничку класу, а онда смо уништили фабрике, па сад нема посла ни за раднике ни за сељаке! Зато сада у Бачкој, која је најплоднија земља у Европи, живе најсиромашнији људи! Тако је, на жалост, широм Србије. Докле?!

Милан Ливада