Обесправљеност грађана пред бирократијом

75. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 16.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОБЕСПРАВЉЕНОСТ ГРАЂАНА ПРЕД БИРОКРАТИЈОМ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 75.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
Пре преласка на тему допуштамо себи да укажемо да је ово већ значајан јубилеј, јер се оглашавамо 75. пут. То потврђује доследност и посвећеност мисији хроничарског бележења, како крајишко војвођанске прошлости тако и актуелности, у дијапазону од два века. У посебном су фокусу при том крајишке избеглице.
У недељи од 08. до 14.09.2014, слушао сам делимично парламентарну расправу о неким законским изменама о државним службеницима. С обзиром да сам пола века новинар хроничар, па познајем подоста ту област, одмах ме обузела нервоза како српско друштво, и поред двовековног трајања његове модерне државности, не може да успостави истинску правну државу. Обесправљеност обичних грађана је поразна.
Та немоћ обичних људи пред шалтерима свемоћне државне бирократије напросто излуђује „грађане покорне“. Лично је аутор ове хронике осетио горчину понижености у остварењу стечених права. После више од 40 година новинарског стажа у водећим војвођанским медијским кућама „по сили закона“ је отишао у пензију. У ПИО фонд је било уплаћено све до динара. Сва потребна документација је била уредна. Међутим, у коначном обрачуну пензије је оштећен. Жалио се на надлежним местима, али је све било узалуд. Није могао ни на суд, јер се ниједан адвокат у Новом Саду не бави том проблематиком, а сам се није усудио покретати судски спор у оваквом судству. Још је драстичнији био случај његовог пријатеља још са студија, земљака, крајишког избеглице. Био је неко време технички директор Фабрике кожа овде у Руми, одакле се ова емисија шаље у етар. Имао је високу плату, јер је фабрика добро радила. Када се појавио у ПИО фонду за обрачун пензије шалтерски бирократа му је цинично одбрусио да он није могао да има толику плату, већу од премијера државе. Морао је да доведе два сведока да би признали основну за обрачун. И трећи случај је из Новог Сада. Крајишки избеглица је био таксиста. Сређивао је документацију за радни стаж. Два пута га је чиновница са шалтера враћала да нема све што треба. Када је и трећи пут био одбијен, очајан и изнервиран продерао се из све снаге: „Ђе си Тито да видиш ову неправду?!“ Скочио је са столице службеник, вероватно шеф и запитао:“Шта се дешава господине?“ Ево трећи пут ме враћа, молим вас погледајте шта није у реду? После погледа у папире шеф је пред масом света гласно прекорио своју подређену: „Зашто не урадите човеку кад је све у реду?“ Тужне су биле сцене наших јадних избеглица, посебно жена, када су их на шалтерима пензионог фонда напросто шутирали, враћајући им документа са образложењем: - Документација није потпуна!
Често смо у новинарству то бирократско насиље називали савијањем кичме пред ниским шалтерима као клањање „њеном височанству бирократији“. Савије кичму човек и скрушено запита:“Молим вас може ли...?“ Бирократа га и не саслуша већ одбруси: „Не може!“ И тако свемоћ српске бирократије траје, а изгледа да и расте!

Милан Ливада