ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

73. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.09.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОД КЉАЈИЋЕВА ДО БРАНКОВИНЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 73.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У седмици од 25. до 31.08.2014, на коју се односи ова наша Хроника, десила су ми се два путовања, која су побудила снажне емоције на ближу и даљу прошлост и на садашњост. Пошто ови записи имају карактер личног сведочења казујем утиске у првом лицу што, можда, оставља утисак непристојности.
Дакле, на Велику Госпојину, 28.08.`14, са земљаком Жарком Божићем, путовали смо возом из Новог Сада у Кљајићево. На иницијативу једног избеглице из `95 овај велики православни хришћански празник слави се и као Дан села.  Иначе је Кљајићево највеће кордунашко село у Војводини, мада у њему има и значајан број других Крајишника. Када су, већ споменуте `95, Крајишници прогнани са вековних огњишта овде их је дошло више од 5 хиљада, колико је село имало становника. Трајно се у Кљајићеву настанило близу 1.500 избеглица, а други су отишли у „свет бели“. Село је названо по имену народног хероја Милоша Кљајића из народноослободилачке борбе од `41 до `45 на Кордуну. Његова биста је у центру села, а борци Кљајићева са дужним пијететом негују сећање на учеснике свих ратова. Уз ових неколико неопходних података о Кљајићеву, за ову белешку је битна жалосна слика економске стварности на тој релацији. Бачка је најплоднија земља у Европи а у њој сада живе најсиромашнији Европљани! Посебно је у тој економској транзицији пострадала Кула, која је остала без иједне од неколико значајних фабрика. Други мучан утисак је да на тих стотинак километара уз пругу не видиш људе! Постајемо ли то неумитно земља без људи?! – питам се поодавно шпартајићи Војводином уздуж и попреко
Сутрадан, 29.08.2014, са групом пензионисаних новинара и других посленика Радио Телевизије Војводине био сам у Бранковини, завичају славне српске поетесе Десанке Максимовић. Издвајам за ову причу споменик подигнут у знак сећања на 460 погинулих у Првом светском рату, чију стогодишњицу обележавамо. Тај споменички белег подсећа на стравично страдање Срба у минулим ратовима, као и они споменички белези у Кљајићеву. То је раздаљина дужа од 300 километара, а успутна слика је иста – нема људи! Да ли је то само привид, или је то стварност Србије, да нема људи, да је тако празна?! – питао сам, да проверим своје недоумице и закључке, колегу пензионисаног новинара Милоја Гавриловића. Он живи у својој родној Радуши, у ваљевском округу, а био је новинар у Радио Новом Саду. Није Милоје имао времена за дужи разговор, јер је био преокупиран улогом домаћина бившим колегама из Радија, али ми је одговорио – Стварност је!
Компетентнију потврду и сведочење нисам више требао да тражим. Суморна слика српске стварности данас и овде, на жалост, остаје и  траје!

Милан Ливада