КРАЈИШКИ ВЕТЕРАНИ О АНТИФАШИЗМУ

85. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 25.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КРАЈИШКИ ВЕТЕРАНИ О АНТИФАШИЗМУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 85.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Последњег дана у недељи, коју посматрамо, од 17.11. до 23.11.2014. године, сећању на ратну прошлост српског друштва, придружили су се и крајишки ветерани у престоном Београду. Они су обележили 72. годишњицу од формирања три чувене дивизије у истом дану 22.11.1942, у Другом светском рату. То су биле: 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка. Са њима су у истом строју били и ветерани 12. славонске дивизије, формиране 09.05.1943. године.

Леп је то гест подсећања на несебично жртвовање, првенствено српске крајишке младости за ослобођење бивше заједничке државе Југославије од немачке окупације и терора марионетске НДХазије. Треба то још много снажније истицати и публиковати да су Срби чинили 95 одсто састава у 53 дивизије формиране на територији данашње Хрватске током Другог светског рата. Кад је реч о формирању ево и једног личног сведочења. Аутору ове хронике, као новинару документаристи у Новосадској телевизији, један од познатих крајишких бораца Петар Пепа Зинајић казао је „у камеру“: Тито је почетком 1942. године у Слуњу формирао Први хрватски корпус у коме је било 10.000 Срба и 800 Хрвата. На том свесрпском устанку против окупатора и усташког геноцида Хрватска баштини антифашизам, као њену тековину, која у европским оквирима има посебну вредност. Таква апсурдна ситуација је одржива зато што је на штету Срба.

На споменутом скупу је изражено задовољство што је Београд, после 20 година, имао војну параду поводом 70. годишњице ослобођења. Нејасно је, међутим, зашто нису рекли да су и крајишке дивизије учествовале у Београдској операцији. Рецимо, Шеста личка је, после Београда, извршила пробој Сремског фронта. Сметала је, подоста, и окамењена реторика, слична оној из најригиднијих комунистичких времена. Споменута је Сутјеска, као једна од најтежих битака. Међутим, прећуткује се да је то био стравичан масакр, претежно младих крајишких бораца, који су месец дана у непријатељском обручу били без хране – јели су корење и траву. Ту је фактички нестала Седма банијска дивизија.

Нисмо нимало малициозни кад износимо ове две три замерке, а има их безброј. Чудимо се, једноставно, што ратни ветерани, као сведоци из првог ешелона учесника у тешким ратовима, не казују пуну истину о српском крајишком страдању. Ваљда нам је свима данас и овде јасно да смо пола века кљукани са исконструисаном историјом, која је српску ствар приказивала у кривом огледалу. Мислимо да је морална обавеза још живих крајишких ратних ветерана и посебно првих генерација њихових потомака и следбеника да нам оставе истинита сведочанства о тешкој прошлости.

Милан Ливада

ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

84. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 18.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 84.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 10.11. до 16.11.2014, и током разних сећања на ратну прошлост српског друштва, повод за размишљање су побудиле бројне табу теме. Неке од њих трају цео век, а оне поратне, након Другог светског рата споро се откривају! Ко то спречава да се прича истина о тешким страдањима српског народа? Такво питање, дабоме, увек голица новинарску знатижељу, али су нам обично одговарали: О томе се не сме писати! И није се писало, нити говорило, јер су сви знали какве репресалије чекају оног ко прекрши заверу ћутања. Гласноговорници ригидних српских власти су правдали егзекуторе да је то „било па прошло“ и тражили да се све заборави! За десетине хиљада невино побијених још се не зна где су сахрањени, а њихови најближи нису смели да траже да их људски сахране!

Делује ми несхватљиво да, рецимо, један угледни колега новинар у Новом Саду још увек, а истрајава пола века у потрази за убијеним оцем, није успео да пронађе где је сахрањен! Лажно га је, изгледа, потказао рибокрадица и отац му је 1944. године мучки убијен, ни крив ни дужан, у ослобођеној Војводини. Како онда да успеју мање обавештени? Први пут сам, тек минулог овогодишњег октобра, на 70. годишњицу ослобођења Новог Сада, чуо стравичан податак да је у савезничком бомбардовању 1944. у овом граду убијено око хиљаду људи! Тобоже савезници, а у осредњој војвођанској варошици поубијали толико људи? Савезничка авијација је тада по целој Србији сејала смрт, страшнију од оне Хитлерове 1941! Али, о томе се упорно ћутало! У новије време медији су о томе повремено обавештавали, више стидљиво него критички!

У овој забрањеној зони најделикатнија је прича о суровим ликвидацијама српске интелигенције од стране нове партизанске власти 1944, `45 и наредних поратних година. У скоро емитованом документарном филму „Бог да прости“, на РТС-у, речено је да је тајно ликвидирано, углавном без икаквог суђења, између 55.000 и 60.000 становника Србије. Државна комисија за тајне гробнице до сада је прикупила податке за више од 215 локација тајних масовних стратишта.

У контексту приче о табу темама опет су најгоре прошли Срби Крајишници.За њих је табу тема био усташки геноцид, још у самом рату, а тек после рата о томе се није смело причати! Тако је Велебит остао недирнут са бројним јамама пуним српских жртава. А после рата следио је наставак страдања. Најстрашнији је био Голи оток, на коме су заглавили бројни партизански борци и други недужни Крајишници. Принудни откуп је ратом опустошену Крајину девастирао без милости. У свему томе, као и у Србији, у нечасним ликвидацијама учествовали су многи Крајишници као припадници тајне полиције. Ни после 70 година о свему томе се не зна права истина. Нема демократског друштва, нема слободних медија, државна власт све контролише – па истина не може на видело!

Милан Ливада

Откуд међу Србима толико поборника забрањене историје?!

83. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 11.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ОТКУД МЕЂУ СРБИМА ТОЛИКО ПОБОРНИКА ЗАБРАЊЕНЕ ИСТОРИЈЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 83.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 03.11. до 09.11.2014, наметнула се као тема упитаност и дилема: Откуд међу Србима толико поборника забрањене историје?! Побуда за овакво реаговање десила се 05.11.2014. у Новом Саду, на промоцији књиге Илирска Србија аутора Јована Деретића. Дуго је Деретић, као истраживач и писац античке историје Срба, присутан у јавности српског друштва. Истовремено је од званичних државних историчара, новинара и других аутора жестоко и одиозно оспораван! Зашто?! Зато, што званичници настоје да под сваку цену спрече откривање забрањене историје! О чему се, заправо, ради? О томе, тврди Јован Деретић, да је на Берлинском конгресу 1878. године, где је Србија добила независност, наметнута забрана изучавања српске историје пре Немањића. Тада је и Аустроугарска добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, где је било више Срба него у Србији, па је почело насиље над свим што је српско. Зачуђује оданост и ревност српских просветних и научних званичника да ту забрану поштују отада до наших дана. Штавише, под утицајем одвратне туђинске политичке и медијске пропаганде, створена је армија аутошовиниста који су у служби самопорицања српске прошлости и њеног битисања на широком европском простору. Погубни су резултати таквог деловања: - Од некад моћног српског народа данас имамо остатке остатака – каже Деретић и додаје да се српско име спомиње две хиљаде година пре Христа.

Изворе за овакве тврдње писац античке историје Срба нашао је у европским архивама: италијанским, француским, енглеским, грчким, немачким, такође и у арапским. Дакле, други су то записали о нама, па зашто онда то смета нашим тумачима српске историје?! Ево једног примера из наше завичајне крајишке историје. Знамо да је део крајишког простора био под влашћу Млетачке Републике. Та власт је Велебит називала српском планином. Такође добро знамо да је над Србима Крајишницима извршено насилно прекрштавање из православне у католичку веру. Постојали су Срби католици, којима су комунистичке власти насилно, декретом наметнуле да се имају сматрати Хрватима. О свему томе се није смело говорити. Сећам се још из детињства да су у Крајини људи шапатом упозоравали једни друге: - Пази, о томе се не сме причати! Ево, и једног личног сведочења из актуелне стварности. Када сам једном аутомеханичару, избеглици из Далмације, који ми је одржавао ауто, испричао да пишем ову хронику о нама Крајишницима, са чуђењем ме запитао: - Да ли то смете да радите?! Такав је страх у кости српском крајишком народу наметнут, од аустроугарских, а потом, богами и од комунистичких власти, да не сме причати ни о својој сопственој историји! На жалост, још увек је доста поборника те забрањене историје, који су наши савременици и спречавају да бар причамо истину о нама данас и овде.

Милан Ливада

Зашто Срби Крајишници немају своју Матицу српску

82. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 04.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СAMO СРБИ КРАЈИШНИЦИ НЕМАЈУ СВОЈУ МАТИЦУ СРПСКУ!

        Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 82.
 Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 27.10. до 02.11.2014, наметнула се као тема упитаност и дилема: Зашто само Срби Крајишници немају своју Матицу српску?! Побуда за овакав закључак десила се 31.10.2014. у Матици српској у Новом Саду када је промоцију своје делатности имала Матица српска - Друштво у Црној Гори. Током четири године постојања и настојања да очува српску мисао и традицију у овој новој самосталној држави која, штавише, спроводи државно насиље над српском баштином, Друштво Матице српске је учинило много, посебно у издаваштву. Јер, књиге, часописи и друга периодика су најбитнија сведочанства да је на црногорском простору вековима уназад столовала српска култура, историја, традиција и све оно што сваки народ чини особеним и препознатљивим.
Знамо да постоји и делује успешно Матица српска – Друштво у Републици Српској. Према томе, само Срби Крајишници, који су остали без своје Републике Српске Крајине и доживели судбину прогнаника и избеглица, немају никакав облик невладине организације каква би приличила Матици српској. А било је могућности за то. Наиме, средином 2010. године аутор ових хроника  договорио је разговор код ондашњег председника Матице српске академика Чедомира Попова, гигантске личности српске културе и науке. Он је уздигао ову најстарију и најзначајнију институцију у Срба, која делује 188 година као удружење грађана и невладина организација за баштињење културно научног стваралаштва. Намера је била да некако у њеном окриљу окупимо све крајишке стваралачке потенцијале у валоризацији багате културно историјске баштине Срба Крајишника, који су највише страдали у распаду бивше заједничке државе Југославије. – Формирајте Удружење чланова и поштовалаца Матице српске и онда, уз нашу помоћ, можете много тога да урадите – посаветовао нас је ондашњи председник Матице. Учествовала су у том разговору још два угледна и друштвено високо-позиционирана Крајишника, али у пракси нисмо ништа успели да урадимо.
Имамо и ми солидну продукцију разноврсних садржаја. Многа дела, чији су аутори афирмисане и потврђене личности, представљају високе литерарне, публицистичке и научне домете. Све то, без покровитељске и менторске улоге неке доказане и ауторитативне институције каква је Матица, нема онај значај и одјек какав би био да имамо таквог арбитра. Али, шта да се ради кад они Крајишници који се намећу да буду нека врста предводника, не схватају шта нас је снашло. Многи мисле и очекују да нашу жалосну позицију треба да реши егзекутор невиђеног егзодуса Срба Крајишника. Схватају ли они значај и садржај оних фраза које папагајски понављају како Хрватска није ништа учинила да пружи било какву сатисфакцију прогнаном српском крајишком народу?! Таквим понашањем трагична губитничка позиција Срба Крајишника само се продубљује.

Милан Ливада