ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

84. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 18.11.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЗАШТО СЕ ТАКО СПОРО ОТКРИВАЈУ ТАБУ ТЕМЕ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 84.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 10.11. до 16.11.2014, и током разних сећања на ратну прошлост српског друштва, повод за размишљање су побудиле бројне табу теме. Неке од њих трају цео век, а оне поратне, након Другог светског рата споро се откривају! Ко то спречава да се прича истина о тешким страдањима српског народа? Такво питање, дабоме, увек голица новинарску знатижељу, али су нам обично одговарали: О томе се не сме писати! И није се писало, нити говорило, јер су сви знали какве репресалије чекају оног ко прекрши заверу ћутања. Гласноговорници ригидних српских власти су правдали егзекуторе да је то „било па прошло“ и тражили да се све заборави! За десетине хиљада невино побијених још се не зна где су сахрањени, а њихови најближи нису смели да траже да их људски сахране!

Делује ми несхватљиво да, рецимо, један угледни колега новинар у Новом Саду још увек, а истрајава пола века у потрази за убијеним оцем, није успео да пронађе где је сахрањен! Лажно га је, изгледа, потказао рибокрадица и отац му је 1944. године мучки убијен, ни крив ни дужан, у ослобођеној Војводини. Како онда да успеју мање обавештени? Први пут сам, тек минулог овогодишњег октобра, на 70. годишњицу ослобођења Новог Сада, чуо стравичан податак да је у савезничком бомбардовању 1944. у овом граду убијено око хиљаду људи! Тобоже савезници, а у осредњој војвођанској варошици поубијали толико људи? Савезничка авијација је тада по целој Србији сејала смрт, страшнију од оне Хитлерове 1941! Али, о томе се упорно ћутало! У новије време медији су о томе повремено обавештавали, више стидљиво него критички!

У овој забрањеној зони најделикатнија је прича о суровим ликвидацијама српске интелигенције од стране нове партизанске власти 1944, `45 и наредних поратних година. У скоро емитованом документарном филму „Бог да прости“, на РТС-у, речено је да је тајно ликвидирано, углавном без икаквог суђења, између 55.000 и 60.000 становника Србије. Државна комисија за тајне гробнице до сада је прикупила податке за више од 215 локација тајних масовних стратишта.

У контексту приче о табу темама опет су најгоре прошли Срби Крајишници.За њих је табу тема био усташки геноцид, још у самом рату, а тек после рата о томе се није смело причати! Тако је Велебит остао недирнут са бројним јамама пуним српских жртава. А после рата следио је наставак страдања. Најстрашнији је био Голи оток, на коме су заглавили бројни партизански борци и други недужни Крајишници. Принудни откуп је ратом опустошену Крајину девастирао без милости. У свему томе, као и у Србији, у нечасним ликвидацијама учествовали су многи Крајишници као припадници тајне полиције. Ни после 70 година о свему томе се не зна права истина. Нема демократског друштва, нема слободних медија, државна власт све контролише – па истина не може на видело!

Милан Ливада