ВЕДРИНЕ И МУЧНИНЕ СВЕСРПСКОГ КРАЈИШКОГ САБОРОВАЊА

244. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 19.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВЕДРИНЕ И МУЧНИНЕ СВЕСРПСКОГ КРАЈИШКОГ САБОРОВАЊА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 244. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. 

У недељи од 11. до 17. децембра 2017. године је одржан Трећи свесрпски крајишки сабор у Новом Саду. То наше крајишко саборовање установљено је 2015. године, на 20. годишњицу слома Републике Српске Крајине. По објашњењу организатора свесрпског удружења Отаџбински покрет, чији је председник Драгомир Лалић, Сабор је посвећен Србима из Српске Крајине и Хрватске, поводом Дана и славе Српске Крајине Никољдана. У овом осврту издвојили смо неке ведрине и мучнине са крајишког саборовања.

Прво, добро је да се устаљује неки обједињујући облик окупљања многобројних крајишких удружења и групација које раде свака за себе. Уз то се узајамно не подносе, штавише шире нетрпељивост! Друго, бројна културно уметничка друштва, у којима доминира крајишка младост, доживљавају ово као велики догађај у чијем програму учествују. Алудирајући на њих, академик Драган Шкорић који је председник Скупштине Отаџбинског фронта, изрекао је допадљиву шалу: - да на Сабору види доста младих и лепих девојака и момака, који би требали да стварају породице и рађају децу, како би Крајина једног дана поново оживела од њиховог потомства. Треће, највећи је добитак што је Матица српска основала Крајишки одбор Матице српске. Он ће истраживати и чинити све да се сачува материјално и нематеријално српско крајишко културно благо од уништења и заборава.

Поред ових добрих страна ангажмана Крајишника, ономе ко медијски прати све то, није промакао неопростив пропуст да се не помене велика патња Милана Мартића, бившег председника РСК, чији се Дан обележавао, који у нељудским условима у страним казаматима служи казну. Постоји група која покушава да се Мартић премести у српски затвор. Зар није био ред, и да ли би то било политички осуђено од официјелних власти, да је са овог Сабора затражено само то, да се он премести да остатак казне издржи у Србији?! То је тешка морална дисквалификација за предводнике крајишког саборовања. Аутору овог осврта активно војно лице са крајишког ратишта, док је председавајући читао имена појединаца заслужних за крајишку ствар и овај сабор, скренуо пажњу: да су многи од споменутих ратни профитери, који су камионима довозили опљачкано; да су током рата изазивали пометњу међу крајишким народом, уместо разборитог поступања; да су управо они главни кочничари да истина о слому Крајине изађе на видело?! У ствари, више пута су непосредни актери у крајишком грађанском рату сведочили: да је тај отпор био фингиран; да је рат био договорен, а крајишки српски народ жртвован; једино учесницима рата у РСК није признат ратни стаж, док свима другима јесте?! - то је чак и на овом сабору речено. Све то изазива мучнину и слутњу да се о фундаменталним питањима српског крајишког удеса опет неће говорити, него о мање битном, да би се голгота потисла у заборав!

Милан Ливада 

ЉУДСКА ПРАВА У СРБИЈИ - СРПСКА ПОСЛА

243. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 12.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЉУДСКА ПРАВА У СРБИЈИ - СРПСКА ПОСЛА

  Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 242. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај. 

У недељи од 04. до 10. децембра 2017. године на њеном завршетку је био Међу-народни дан људских права. За некога ко безмало пола века медијски прати српску поли-тичку сцену, као што то ради аутор овог осврта, једини прави наслов за актуелно исто-ријско време је Људска права у Србији - српска посла! То је алузија на одредницу Енцикло-педије Британика по којој балканизам представља непотребно компликовање ситуација. То су они џентлмени чији је лидер, на почетку 20. века, пред картом Балкана показивао немачком вођи, како је то диван простор за колонију. После тога се десио Велики рат и библијско страдање Србије. У ствари отада, у форми страног фактора у међународним односима, државници споменутих земаља имају пресудан, негативан утицај на гео-стратешку и друштвену позицију Србије. Званичници Владе Србије који су се, у недељу 10. децембра на Међународни дан људских права, по службеној дужности оглашавали у медијима, истицали су како им из Света признају да су напредовали у овој области. Једина блага критика, како су пренели медији, изречена је од Републичког заштитника грађана, који је признао да обични људи тешко остварују своја грађанска и људска права. За мисле-ће људе познаваоце наше стварности, данас и овде, грозан је цинизам од стране званични-ка Еврпске уније и њених чланица, како Србија напредује малтене у свему!
О остваривању људских права може се говорити у демократским системима, који су уз то и економски развијени. Нема људских права у бедним и сиромашним друштвима какво је српско. Елементарна основа за сва изведена права је право на рад и зарада која омогућују друштвени стандард достојан човека. Може ли, вероватно и двотрећинска, већина запослених у Србији са две до три стотине евра месечних примања да има живот достојан човека?! Близу три деценије траје тзв. демократска транзиција српског друштва, која га је чврсто сместила на последње место у Европи у свим областима. Једино се српски спортисти боре за престиж у самом врху европских и светских такмичења, мада су од државе мизерно награђени за такав успех. То баш приказују ових дана наше рукометашице на европском првенству. У споменутом периоду доминирају политичке борбе за освајање и опстанак на власти, а владавина је била и остала аутократска - у форми из нашег наслова српска посла. Српске политичке гарнитуре су подстицале конфлите, у почетку у непомир-љивости партизана и четника, што се наставља и данас. Тобожње демократске гарнитуре су односе владајућих режима са опозицијом довеле до непријатељства, које се стално подгрејава! У таквом друштвеном амбијенту, где је приоритет освајање и опстанак на власти, нема времена, ни места за људска права. То најбоље знамо ми Срби Крајишници који смо у минулом грађанском рату најгоре прошли. Неправду према нама и наша права више не спомињемо ни ми сами, а српски владари поготово - сви се труде да ћутимо?!

Милан Ливада 
   

ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА

242. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 05.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 242. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 27. новембра до 03. децембра 2017. године забележили смо неке реф-лексије на заробљени ум комунистичких ратника. Повод је догађај од минуле среде, 29. новембра, у сали Скупштине општине Нови Београд. Ту је председник Александар Шапић, бивши прослављени ватерполиста, репрезентативац Србије. Он је пореклом наш Кордунаш који се после успешне ватерполо каријере посветио политици и већ је у другом мандату челник највеће општине у престоници, што није мала ствар. Шапић је показао разумевање  за своје земљаке и већ им годинама омогућује да у скупштинској сали обележавају сећања на ратни пут крајишких бригада у Другом светском рату: 6. личке, 7. банијске, 8. кордун-ашке и 12. славонске. Изгледало је на почетку да ће то бити леп гест бивших комунисти-чких ратника, њихових потомака и поштовалаца, који ће уз сећања, казати и неке истине, које су биле табу теме. Ради се о геноциду над српским крајишким народом.
Уместо отворене и искрене људске ратне приче са крајишке голготе, организатори су дане сећања модификовали у фактографску војну историографију, коју смо деценијама гледали и слушали током дуге комунистичке владавине. Била је то, у ствари, искон-струисана, а не објективна и научна историографија. Овај пут је Савез бораца свих ратова Београда, као организатор то формулисао као  обележавање 75. годишњице од оснивања Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) на Дан Републике 29. новембар. Нема више ни те војске, ни те државе, штавише и војска и држава су се срамно распали у ратови-ма од `91. до `95., а причале су се и певале оде о њима. Ни једном речи није споменут Велики рат, ни овај последњи грађански. Сигурно ће многи од данашњих учесника ове примедбе, у најмању руку, прогласити недобронамерним. Међутим, отац  аутора ових реф-лексија је био носилац "Партизанске споменице 1941.", а 15 чланова уже и шире породице страдало је у једном дану 02. јуна 1942., на најгрозоморнији начин, у усташким покољима на Кордуну. Осма кордунашка бригада тада још није постојала, а неки партизански одред је био повучен, јер је командант био Хрват. Те године је, не само на Кордуну, почињен геноцид над српским крајишким народом, а партизана није било да га заштите. Те жртве и честити борци заслужују више пијетета, али се нажалост наставља равнодушност Срба према својим страдалим сународницима.
Смисао је овог осврта залагање за више достојанства и пијетета у данима сећања на масовно српско страдање у прошлости, даљој и ближој. Брутални агресори католичке про-венијенције сурово су уништавали све што је српско, православно. Посебно су то чинили у Другом светском рату, нарочито у Српској Крајини и поред свих оних бригада о којима је говорено на споменутом скупу. Ваљало би да што више бораца свих ратова остави аутентична сведочанстава о сопственом искуству у борбама, као и страдању своје околине. Тако би се, колико толико, избегле лажне историографске конструкције и дошло до више истине о трагичној прошлости.

Милан Ливада

Најновији број ГКуВ

Након дужег времена, ево опет пред читаоцима, електронског облика Гласа Крајине у Војводини. Кликните горе на страницу "38. број" и прелистајте најновији број, за раздобље септембар-октобар 2017.

Пријатно читање!

Редакција 

ПРЕСУДА МЛАДИЋУ ЂАВОЛСКА РАБОТА СВЕТСКИХ МОЋНИКА

241. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 28.11.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕСУДА МЛАДИЋУ ЂАВОЛСКА РАБОТА СВЕТСКИХ МОЋНИКА

 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 241. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 20. до 26. новембра 2017. године главна преокупација свеколиког Српства била је драконска пресуда Хашког трибунала српском генералу Ратку Младићу. Десило се оно од чега су стрепели сви они који се истински осећају као Срби: првостепе-ном пресудом Младићу је одређена доживотна робија. То је ваљда последња одмазда тог антисрпског суда јер, како је најављено, 21. децембра ове године престаје његово постојање. Камо лепе среће да га никада није ни било.
Сви Срби, који бдију и стрепе над судбином српског народа и његове државе са олакшањем и одобравањем су примили реаговање Његове светости патријарха српског Иринеја. Он је оценио да су ђаволи осудили Ратка Младића, а цела нација трпи последице ђаволских дела светских моћника. Велика је ствар да је први човек Српске православне цркве проговорио са верске платформа о злоделима прононсера агресивног католицизма. То може да мобилише не само верујући народ, него и шире слојеве друштва којима је на срцу Српство. У грађанском делу друштва на линији патријархове поруке огласиле су се неке опозиционе странке, парламентарне и непарламентарне, које су осудиле пресуду Младићу. Било је у Београду и Новом Саду јавних протеста против Хашког трибунала. Да у овом контексту споменемо да је Русија у више наврата пледирала на светску јавност да је постојање Хашког трибунала одавно изгубило сваки смисао и тражила да он престане са радом. Чудно је да овај захтев утицајне светске силе није подржан од званичне Србије. Такво понашање је навело министра иностраних послова Русије Лаврова да једном приликом изјави на Савету безбедности Уједињених нација, када се расправљало о Косову, да Руси не могу да буду већи Срби од Срба?!
  Српски непријатељи, међу којима у актуелној ситуацији предњачи тај неправедни трибунал, делују још од крсташких ратова са платформе агресивног католицизма. Главни је смисао таквог деструктивног ангажмана уништење православља. Успели су да униште Византију, у целини чисто православно Источно Римско Царство које је трајало хиљаду година, а сада то раде малој Србији. Те њихове зле намере олакшавају бројни српски ауто-шовинисти и самопорицатељи свега православног. Кад њима тако нешто поменеш у стању су да линчују сваког ко се супростави њиховом срљању у окриље оних који су нас варварски бомбардовали и оставили уранијум који ће трајно тровати нацију. У њиховом реаговању на хашку пресуду Младићу било је дисонантних тонова и у оглашавању неких званичника. Демократска опозиција одувек подржава и наставља да одобрава деловање свих међународних институција које углавном делују са антисрпске платформе. У таквој трагичној подељености српског друштва тешко ћемо се исчупати из колонијалног положаја и диктата страног фактора.

Милан Ливада   

ПОЛА ВЕКА ЗАОСТАЈАЊА У ДРУШТВЕНОМ СТАНДАРДУ

240. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 21.11.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОЛА ВЕКА ЗАОСТАЈАЊА У ДРУШТВЕНОМ СТАНДАРДУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 240. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 13. до 19. новембра 2017. године направили смо белешку о полу-вековном заостајању Србије у друштвеном стандарду за Европском унијом. То је она област свакодневице која живот значи, за сваког од нас појединачно и српског друштва у целини. Ту сурову истину, коју српски владари лажном реториком крију од народа, чули смо од експерата  Светске банке, приликом њиховог боравка у Београду. Ево како то изгледа у њиховој оцени: - Уколико би српска економија наставила да расте по просечној стопи од три одсто, животни стандард развијених земаља Европске уније, просечан Србин достигао би тек за 50 година. Ако бисмо удвостручили стопе привредног раста, и попут суседне Румуније имали раст од око пет, шест одсто, онда би се тај јаз у животном стандарду просечног Европљанина и просечног Србина смањио на 20 година. (Цитирано по Политици од 17. новембра 2017.). Још су додали да су само две економије на регио-налној економској мапи расле спорије од њиховог предвиђања: Србија и Македонија.
То значи, по нашем суду, да ћемо трајно заостајати, јер како стићи некога ко је толико одмакао. Развијене европске државе имају стално висок раст, док је истинско повећање свеколике производње у Србији на нивоу статистичке грешке. То су темељне анализе српских економских стручњака који се понекад огласе у новинама. Државни економски експерти и политички званичници, наравно, имају своје оцене које замагљују  стање ствари. О друштвеном стандарду ретко говоре, углавном истичу привредни раст, а кад подигну, претходно смањене плате и пензије за који проценат, кажу да лични дохоци никад нису били већи?! У таквом амбијенту актуелног српског друштва најгоре пролазе крајишке избеглице. Труну у чамотињи и беди, уз често гладовање!
И једна прича из живота, која најбоље све белодано показује. Појавили су се у Војводини представници компанија из Мађарске у потрази за знатним бројем радника. Нуде плату од пет стотина евра, уз бесплатно становање и храну. Уз то о њиховом трошку сваки радник има право да један викенд у месецу дође у посету своме дому. Дотле су у Војводини плате радника од 25 до 35 хиљада динара, а често и доста ниже. Какав друштвени стандард може да има радник са тако мизерном платом?!

Милан Ливада

ПОТВРДА ПРИЧЕ О СРПСКОМ БАНАТУ

239. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 14.11.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОТВРДА ПРИЧЕ О СРПСКОМ БАНАТУ   

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 239. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 06. до 12. новембра 2017. године забележили смо једну потврду приче о српском Банату. Већа група туриста из Новога Сада боравила је у недељу, 12. новембра, на једнодневном излету у Темишвару. Међу њима је био и аутор ове белешке. Први пут сам посетио овај лепи банатски град средином осме деценије 20. века. Тада сам био дописник новосадског Дневника из Зрењанина. Касније сам у својству директора и главног и одговорног уредника листа Зрењанин из Зрењанина, у оквиру међународне новинарске сарадње са Банатским новинама, листом српске националне мањине у Румунији, са седиштем у Темишвару више пута боравио тамо. Тада су ме јако заинтересовале историјске приче о Банату, о којима се у ондашње комунистичко доба није могло писати. У овој белешци користим регионалне географске одреднице, а не политичке, националне, државне и међудржавне.
После више од четири деценије искористио сам споменуту туристичку прилику да видим Темишвар. На Тргу победе водич нам је показао Српску кафану, мада се тако не зове, већ је њено име исписано на румунском и енглеском. Наравно да сам са колегама свратио. Споро и трапаво је радила послуга, па смо тражили некога ко говори српски. Појавила се млада девојка и на архаичном српском примила поруџбу. Како наручено није стизало један од колега је интервенисао код власника кафане, који је Србин. Кад се појавио за нашим столом упитао сам га: "Земљаче, колико су дуго сви ваши на банатском простору!" Као из топа ми је на архаичном српском одговорио: "Више од 350 година смо овде." Рекао сам колегама: "Потврди он историјско литерарну причу."
У две три реченице та прича изгледа овако. Пре шест векова, после Косовског боја, српска властела схватају да ће Турци освојити Србију. Предвођени Јакшићима, Бранко-вићима и другим утицајним династијама долазе на поклоњење угарском краљу. Народ их је касније назвао "црни Угри", због промене вере. Добили су огромне земљишне поседе, у тада пустом Банату, да чувају границу од турске агресије. Требали су им људи. Одлазили су у своја села у Србију, палили их и људе на силу доводили да буду граничари и слуге. Тако је Банат вековима био доминантно српски. У новијој историји у Темишвару је 1790. године одржан Сабор Срба из Аустроугарске монархије. Било је то уочи снажног нацио-налног, културног и духовног преображаја целе Европе у 19. веку и Срби су ишли укорак са тим променама. Ношени идејама препорода и националних слобода Срби су у Срем-ским Карловцима 1848. године, предвођени Крајишницима патријархом Рајачићем и војводом Шупљикцем, прогласили Српску Војводину, коју је признао Беч. Мађари то нису прихватили па је дошло до мађарско-српског рата. Доста касније после тога рата Беч је омогућио формирање Војводства Србија и Тамишки Банат, са седиштем у Темишвару. У том граду су се школовали српски великани Доситеј Обрадовић, Бранко Радичевић и Милош Црњански. Овај последњи је пре једног века записао Срба више на Северу нема. Оно што је остало то су остаци остатака некад бројног народа. Срели смо се с једним.

Милан Ливада

"ДАН КРАЈИШНИКА" НА САЈМУ КЊИГА У СВЕТЛУ ПОЛИТИКОЛОШКЕ АНАЛИЗЕ

237. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 31.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

"ДАН КРАЈИШНИКА" НА САЈМУ КЊИГА

У СВЕТЛУ ПОЛИТИКОЛОШКЕ АНАЛИЗЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 237. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 23. до 29.10.2017. године направили смо осврт на значајан догађај за Крајишнике на 62. међународном београдском Сајму књига. Десило се то 25. октобра на штанду Крајишког културно историјског центра (ККИЦ). Упорни и непоколебљиви Мирко Радаковић већ седам осам година на овој врхунској културној манифестацији излаже књиге и друге уметничке творевине које обрађују претежно наш трагични крајишки удес. Поменутог дана, у касним поподневним сатима, у једном тренутку сам штанд и простор испред били су крцати виђеним посетиоцима из београдских научних и литерарних кругова. У таквој пријатној атмосфери неко је из масе гласно викнуо: - Мирко, мали је штанд, узми већи! Радаковић је одмах узвратио: - Ја сам показао како ради мали штанд, а ви за наредне године направите већи!
Та похвала успеха штанда ККИЦ-а на Сајму књига није била врхунац пријатности тадашњег "Дана Крајишника". Велика група окупљених прешла је на плато "Лаза Костић". То је један од репрезентативнијих сајамских простора за промоцију књига. Ту је одржана промоција књиге Србија и Република Српска - политички процеси и перспективе, аутора др Момчила Суботића. Интересовање је било велико. Плато су попунили угледни београдски доктори друштвених наука, махом Суботићеве колеге, научни и културни посленици. Компетентни промотери, а било их је осам, сви до једнога изрекли су бројне комплименте за садржај и стил Суботићеве политиколошке студије о врхунски актуелној теми. У контексту главног садржаја обрађени су и неки битни аспекти настанка и нестанка Републике Српске Крајине. Аутор је пореклом из Западне Славоније, па није пропустио ни ту тематику.
Све у свему добили смо драгоцену књигу, можда и прву најозбиљнију научно стручну студију о српским државама после распада бивше заједничке Југославије.

Милан Ливада

КРАЈИШКЕ ЖРТВЕ И БОРЦЕ НИКО НЕ ПОМИЊЕ

236. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 24.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КРАЈИШКЕ ЖРТВЕ И БОРЦЕ НИКО НЕ ПОМИЊЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 236. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 16. до 22.10.2017. године овај осврт је успомена на храбре крајишке борце, и жртве међу њима, у ослобађању Србије 1944. године од фашистичке окупације Наиме, 21. октобар је овде Дан сећања на жртве у Другом светском рату. И овај пут, као и увек, међу бројним комеморацијама најдирљивији је био Школски час у Крагујевцу, посвећен страдању неколико хиљада ђака. Сурово су недужну српску децу побили 1941. немачки окупатори у име њихове више расе!? Са дужним пијететом овај шумадијски град сваке године, 21. октобра, обележава ову своју непреболну трагедију. Пример Крагујевца је поучан за Крајишнике и Војвођане. На целом овом дугачком простору, од Книна до Вршца, никад са таквим пијететом нису приређиване комеморације најбруталнијим масовним ликвидацијама српског становништва: у Крајини од усташа, а у Војводини од мађарских окупатора и њихових квинслинга. Штавише, у дугом периоду комунистичке владавине говорило се како би то вређало национална осећања других народа и народности. Донекле је то исправљено у Војводини, у новије време, али је Крајина доживела нову страшну голготу у којој је уништена потпуно. Њено страдање не интересује српске владаре, али на жалост ни саме Крајишнике, а поготово њихове самозване предводнике.
Дан раније, 20. октобра, обележена је 73. годишњица ослобођења Београда. Припремљено је то на највишем државном нивоу. Утисак је аутора овог осврта да ни овај пут нису јасно речене стварне релације учешћа и доприноса јединица Народно-ослободилачке војске Југославије, у садејству са Црвеном армијом. Поготово није ни случајно споменуто учешће крајишких и војвођанских бригада. Наставља се стара пракса да се у приказу свесрпског амбијента, и догађаја у њему, како у прошлости тако и у ово наше доба, ствари уопштено интерпретирају. Једноставно речено приказују се онако како то одговара актуелној власти.

Милан Ливада

ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

235. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 235. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 09. до 15.10.2017. године забележили смо један породични нестанак у крајишком завичају. У невиђеном насиљу, у Европи којој је тобоже заштита људских права најважнија, нестали су трагови вишевековног битисања на стотине хиљада српских крајишких породица. Овај породични нестанак о којем ћемо нешто рећи  описан је од једног њеног представника који је од средњошколских дана у Београду. Наиме, у Новосад-ском клубу, пријатном кутку љубитеља свога града Новог Сада, била је 11. октобра промоција књиге Храстово иверје, аутора Стевана Ј. Стојановића.
У двочасовној причи о садржају књиге и њеном аутору, испоставило се да је Стојановић један од више стотина хиљада Крајишника, који су трбухом за крухом морали да оду из исконског завичаја. Ево телеграфски неколико битних података из књиге. Преци Стевана Стојановића, у нека давна времена, преселили су се из личког села Шкаре, подно Велебита, у западнославонско Петрово село. Отада се у другом завичају родило четрдесет потомака Стојановића. После грађанског рата у Хрватској, деведесетих година минулог века, у Петровом селу је остао само један потомак Стојановића и то покатоличен.
Стеванова животна и радна биографија на занимљив начин је везана за престоницу. Кад је у родном селу завршио основну уписао се у индустријску школу у Београду. Његова сиромашна породица није имала новца да га даље школује, па је дошао тамо где су интернат и настава били бесплатни. Био је добар ђак и после добитка дипломе металског радника био најбољи међу металцима у једној београдској фабрици. Из рада је успешно завршио Економски факултет и потом отишао у политику. Као ангажованог члана Савеза комуниста, са факултетском дипломом, другови су га позвали да у Градском комитету СК Београда води економски сектор. Сада као пензионер у атару Сланкамена има викендицу, гаји воће и пече ракију.
На промоцији је рекао да је целог живота осећао моралну потребу да опише свој живот и нестанак породице Стојановић у старом завичају. Невичан писању радио је целу деценију на књизи Храстово иверје. Критика и пријатељи су похвално оценили то мемоарско дело. Добро би било да и други напишу истину о себи и својим прецима. Таква аутентична сведочанства су незамењиви извори сазнања о нашој крајишкој голготи. Питање је ко ће и да ли ће да чита та сведочанства. Познати актуелни песник крајишког порекла Милан Ненадић, у једном полустиху пророчански каже: "Биће нас само у књигама"!

Милан Ливада 

СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

234. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 10.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 234. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 02. до 08.10.2017. године бележимо приче из живота на бачкој равници - најплоднијој у Европи. Био сам са земљацима на комеморацији ратницима у недељу, 08. октобра 2017. године. Позвао ме много раније Кордунаш Ђуро Лацковић, који сада живи у Бечеју, да дођем, да ће бити свечаност посвећена ратницима. Казао је још да долазе наши Кордунаши из Кљајићева и других војвођанских места.
Равно је 45 година како сам новинар хроничар и документариста војвођанског про-стора и увек радо одем на догађаје да забележим приче из живота. У рано недељно јутро посматрао сам из аутобуса плодну и благородну бачку равницу - најплоднију у Европи. Новинарско сећање ме вратило у седамдесете године прошлог века када је овај простор доживео врхунац у економском развоју. Предњачила је Бачка у пољопривреди и индустри-ји. Била је у врху средње развијених европских регија. Посткомунистичке власти су је сро-зале у најсиромашнију, па тако сада на најплоднијој земљи живе најсиромашнији људи.
Ту причу ми је ненадано потврдио грађанин Бечеја. Стигао сам раније и застао крај  фонтане са десетак млазница у центру. Зауставио се човек на бициклу и готово вичући рекао: “То су сва радна места у Бечеју!” Био сам затечен и ништа нисам рекао, а незнанац је наставио: “Некад је овај град био најбогатији у Војводини, а онда је 15 хиљада људи остало без посла. То је и мене задесило, па се сад морам сналазити како знам и умем, радити било шта да прехраним децу. Сви су отишли преко границе, а власт каже како се незапосленост смањила.” Само сте ми допунили суморну слику јада наших људи коју гледам сваки дан - рекао см му на крају.
Главни догађај се у ствари свео на полагање венаца на спомен плоче ратницима поводом 8. октобра Дана ослобођења Бечеја у Другом светском рату. У кратким обраћа-њима спомињан је само СУБНОР, иако на месту сећања стоји табла са именима око двадесет бораца погинулих у ратовима од 1990. до 1999. године. Само је жена, по протоколу главни говорник, у две три реченице споменула ратнике 1999., али не и оне из 1990. То је наљутило групу од осам крајишких бораца, претежно Кордунаша, из категорије ратника деведесетих. Зато су напустили пензионерске просторије где је било дружење, уз војнички пасуљ. Отишли су у другу кафану.
    На тој другој локацији није се беседило само о рату. Чула се савремена прича која иде на срамоту наше државе. Причали су ратници из Кљајићева да су се у  Сомбору појавили изасланици из мађарске привреде. Траже радну снагу. Нуде месечну зараду од 500 евра, уз обезбеђено бесплатно становање и храну. Уз то ће оне који ангажман прихвате возити   једном месечно за викенд  њиховим кућама, а трошкове плаћају мађарски предузетници. Дотле наши државници плаћају 200 евра и грде оне који не прихвате!
      Наравно да неспомињање ра-тника из деведесетих на овој ко-меморацији није био једини раз-лог за њихов поступак. У ствари већ две деценије они траже од државе да их не понижава, већ да им призна заслужени статус. Сврстани су у удружења грађана што у ниједној озбиљној држави није случај. Кажу да су надлеж-ним државним институцијама, са нивоа свих борачких удруже-ња, упућени захтеви да борци свих категорија буду у јединст-веној државној организацији. Са правом кажу да су се борили за државу, она их је мобилисала и послала бездушно на тешка рат-ишта. Многи су погинули, многи се вратили као тешки инвалиди, други су без посла, трећи живе у беди и сиромаштву. Понавља се прича да Србија својим ратницима после боја окреће леђа.



Маилан Ливада
 

ВУКОВА И ОВА НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ПРЕЗИРЕ СРПСКИ НАРОД

233. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  03.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ВУКОВА И ОВА НАША ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ПРЕЗИРЕ СРПСКИ НАРОД 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 233. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

У недељи од 25.09. до 01.10.2017. године бележимо како су ондашња Вукова и ова наша савремена српска (полу)интелигенција, у дијапазону од два века, презирале и пре-зиру свој народ. У свом чувеном спису Срби сви и свуда, који је и дан данас недоступан широкој српској јавности, Вук Стефановић Караџић оштро критикује српску господу и више сталеже због негаторског односа према своме народу. Оне не користи термин интелигенција, јер у првим деценијама 19. века када је овај спис настао, тај друштвени слој учених људи тек је био у настајању. Тада је у наредном фрагменту Вук записао:

       - За чудо је што и они од господе наше који су народ љубили и жељели му добро чинити, понајвише нијесу знали како ће, него су радили против своје жеље и намјерења! Ја мислим да овоме није други узрок него што им наука није прицијепљена на здрави народни разум, него су овај науком забунили и оставили га, а праве науке нијесу присвојили. За то се умотворинама народа нашега сва учена Европа чуди и диви, и њих ради народ наш слави и хвали, а умотворине су нашијех ученијех људи понај-више такове да им се свак ко их позна мора смијати и жалити народ што према себи нема ученијех људи...     

        Код пажљивог читања ове Вукове анализе, објављене 1836. године, са жаљењем осећамо да ни данас није боље. Однос ондашње Вукове више класе, као и господе, и ове наше савремене интелигенције према српскоме народу је био и остао негативан. После Вука ту слабост српске интелигенције жестоко је критиковао Арчибалд Рајс, швајцарски Немац, који је у Првом светском рату позван од српских власти да као стручњак прикаже Свету тешке злочине аустро-угарских агресора у Србији.  Заволео је српски народ, за који је говорио да је добар, и остао у Београду. Један од најумнијих Срба Слободан Јовановић пред Други светски рат је за српску интелигенцију рекао да је полу-интелигенција; да су најгори они са факултетом, јер мисле да им припадају све заслуге, па се понашају бахато и некултурно; због свега тога у Свету нас не поштују. 

Ми додајемо утиске о овој нашој данашњој интелигенцији, са којом живимо, посматрамо је и хроничарски бележимо њене погубне резултате по државу и народ. Откако је почела тзв. демократска транзиција, а траје то безмало пуне три деценије, у владајућим политичким групацијама и партијама уврежила се помама да је факултетска диплома важна, да би се било на власти и уз власт. Тако су настали, као нигде, бројни приватни факултети који су масовно штанцовали купљене дипломе. Нови академски грађани чврсто су запосели сва места у владајућим гарнитурама и свим њиховим институцијама. Колико су способни и успешни белодано се види и ко није близак власти једва преживљава, уз масовни бег младих у Европу. Од средњоразвијене европске Србије, какву су наследили, њиховим деструктивним деловањем направили су најсиромашнију европску државу.  

Милан Ливада

ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ

232. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  26.09.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 232. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 18. до 24.09.2017. године бележимо нешто из преживљавања наших крајишких избеглица овде у Војводини, који су повезани и комуницирају са старим крајишким завичајем. У нашој прошлонедељној хроници проговорили смо нешо мало о драстичном државном насиљу над остацима остатака Срба на Западу. Агресивна пропагандно медијска кампања и директно насртање на појединце, напросто сатире оне који су остали и малобројне повратике. Сликовито је то описао пријатељ који чешће одлази тамо: - Не можеш да видиш расположеног човека, ведра лица са макар мало оптимистичког става. Сви су потиштени, забринути и ћутљиви. Ради се о малобројним старим људима, који су на путу за онај свет. Тек понегде се нађе младо домаћинство засновано од повратника, који се баве сточарством и обрадом земље. Сва трагедија се најбоље види на примеру села Точак. Пре насилног прогона је у њему било више од сто домаћинстава, најбогатијих у окружењу. Данас су ту само четири старачке куће од повратника.
Тако је то у нашој трагичној крајишко-војвођанској судбини. Њено војвођанско обележје истичемо зато што је претежан број избеглица, после грађанског рата у Хрватској `95., нашао станиште баш у Банату, Срему и Бачкој. Примили су их и помогли им да се скуће, пре свих рођаци и пријатељи, који су на родну и благородну панонску равницу дошли после Првог и Другог светског рата. Они који се баве овом тематиком, а међу њима је и аутор ове хронике, процењују да су чак три четвртине од преко два милиона Војвођана крајишког порекла. Зато је тешко објаснити да ни овде, као ни у целом српском друштву, нису широко заживели разноврсни облици хуманитарног рада. Хуманитарна помоћ би најпре добро дошла избеглицама, али и онима са минималним примањима. Недавно смо са тв екрана чули ликовање са највишег државног места да је минималац повећан за 10 одсто. Одмах је један од честитих синдикалних лидера узвратио да то није довољно ни за пола потрошачке корпе! Међусобно испомагање људи у ова зла времена, која трају три деценије, олакшало би у овако великом сиромаштву српског друштва преживљавање оних који гладују. Зашто су на том плану затајиле институције, чак и Српска православна црква, посебно српска интелигенција, питање је које ствара мучнину код сваког добронамерног?! Једно од могућих објашњења је да су томе одлучујуће допринели: прво, прљава политика, којој је главни смисао борба за освајање власти и опстајање на привилегованим центрима моћи и одлучивањ; друго, сурова пљачкашка приватизација и тајкунизација створиле су танак слој енормно богатих, а сви остали су доведени у статус најсиромашнијих у Европи. То је до темеља разорило бивше и створило актуелно конфликтно српско друштво, у којем су широки друштвени слојеви становништва неважни. У таквом амбијенту нема у потребном обиму солидаризма и хуманизма међу Србима. Људи су препуштени сами себи, да се сналазе како знају и умеју.  Све говори да ће то да потраје, а докле, причаће они који преживе и дочекају боља времена.

Милан Ливада        

ДРЖАВНО НАСИЉЕ НАД СРБИМА НА ЗАПАДУ И ЈУГУ

231. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  19.09.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДРЖАВНО НАСИЉЕ НАД СРБИМА НА ЗАПАДУ И ЈУГУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 231. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 11. до 17.09.2017. године бележимо стравично државно насиље над остатком остатака Срба на Западу и Југу. Користимо (дис)квалификацију великог српског писца Милоша Црњанског који је почетком 20. века записао: "Срба више на Северу нема!" Оно што је остало то су остаци остатака некад бројног и напредног народа, додао је славни књижевник. Ми смо, данас и овде на почетку 21. века, сведоци државног насиља над остатком остатака Срба на Западу и Југу, јер их ни тамо више нема! Матица ћути над страдањем своје дијаспоре?! То подсећа на ламентацију Срба у Мађарској, крајем 20. века, на однос матице према њима. Аутор овог осврта био је као новинар, са екипом Телевизије Војводине, у селу Ловра на снимању тв приче о њима. Били су, с правом огорчени на игноранцију, коју им је упутио ондашњи свемоћни олигарх Србије: - Шта хоћете ви Срби у Мађарској, има вас за један аутобус, а оних тамо у Румунији за један воз! Дакле, према схватању оних који треба да штите дијаспору они резонију арогантно: - Кога интересују ти остаци остатака, како записа Црњански. Тако се понашао шеф државе у српској матици, који је, и по уставним и законским одредбама Србије, дужан да брине о дијаспори сународника. Тако се односе и данашњи српски владари према страдању Срба у Хрватској и на Косову.
Ради се о најновијој ескалацији расистичке иконографије и полицијске рације у Хрватској и на Косову. Недавно су екстремисти пред седиштем Српског националног вијећа у Загребу запалили њихово гласило Новости. Званични Београд је протестовао. Није званични Загреб ни одговорио на протестну ноту. Напротив, поновљено је палење Новости, уз саркастичну паролу: - Иди тамо ђе ти је боље! Алузија се односила на Пуповца, који се представља као лидер тамошњих Срба. Пре који дан у кролу на телевизији Н1 писало је како ће се Пуповац залагати да поздрав "За дом спремни" не буде у службеној употреби. Нисмо приметили да је тај лидер, али ни било ко из матице, протестовао против расистичке усташке иконографије: униформи и парола: "Уби, уби Србина", "Србе на врбе", "Нема врба колко има Срба,/ Нема везе добре су и брезе" и других, још црњих. У таквом амбијенту живи остатак остатака Срба у Хрватској.
На Косову су се Срби, који су ушли у владу ратног злочинца Харадинаја, "јуначили" пред тв камерама у Београду, како тобоже они неће више дозволити штетне одлуке за Србе. Одмах по устоличењу нова влада им је послала полицијску рацију која је малтретирала све Србе редом. Врхунац је био у хапшењу, привођењу и притварању представника Црвеног крста, који су правили спискове за социјалну помоћ! За шиптарску владу то је био антидржавни акт. Званичници су тобоже упутили оштар протест!
Нама, који смо са тих подручја и који добро знамо злокобни дух расистичког дивљања, остаје да са горчином закључимо да ће се ти притисци наставити до последњег Србина тамо, а можда и после!

Милан Ливада

ИГРУ ВОДЕ СПОРТИСТИ КРАЈИШКО-ВОЈВОЂАНСКОГ ПОРЕКЛА

230. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  12.09.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ИГРУ ВОДЕ СПОРТИСТИ КРАЈИШКО-ВОЈВОЂАНСКОГ ПОРЕКЛА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 230. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 04. до 10.09.2017. године правимо осврт на блиставе успехе српских спортиста, међу којима они крајишко-војвођанског порекла, колоквијално кажемо, воде игру. Онима којима ће уводна реченица засметати као тобожња деоба, а у ствари су они ти интриганти који нас деле и који српско друштво праве претерано конфликтним, поручујем да је то само указивање да у свесрпском амбијенту има оних који дају велики допринос доброј ствари, а то им се не признаје. Наши врхунски спортисти од средине августа освајају медаље, или се још увек боре за највиши пласман, у европским и светским такмичењима. Једино су они равноправни у приказивању српских вредности на међународној сцени са спортским велесилама.
Тако смо у једном дану, у суботу 02. септембра, забележили три међународне утакмице српских мушких репрезентација. На Европском првенству у Истанбулу кошаркаши предвођени Миланом Мачванином, који је наше горе лист, изгубили су у равноправној игри минималним резултатом од Русије. Следиле су победе над домаћом Турском и Великом Британијом, па очекујемо медаљу. Одбојкаши су споменутог дана изгубили полуфиналну утакмицу од Немачке, иако су повели са 2:0. Већу сутрадан су смогли снаге и у пет сетова победили неугодну Блегију и освојили бронзану медаљу. Предводи их прослављени одбојкаш, а сада селектор Никола Грбић. Такође, тога 02. септембра, у Београду је фудбалска репрезентација Србије победила Молдавију у квалифи-кацијама за Светско првенство у Русији. Три дана касније,  у уторак 05. септембра, када је емитована емисија Завичај, ти исти фудбалери су направили подвиг. Победили су директног ривала за прво место Северну Ирску, на њеном стадиону. Сви смо увеђени да ће у преостала два меча потврдити престиж и, најзад, отићи на ПС. Једини стрелац је био Коларов, Сремац из Војке, који са другим Сремцом Ивановићем води игру фудбалера.
У Лондону је последњег дана августа у дијамантској лиги Ивана Шпановић, скоком у даљ од 6:70 метара, освојила прво место. Тиме је потврдила прошлогодишњи тријумф најбоље атлетичарке у овој дисциплини у Европи. Тако је сваког лета. Само нам спортисти доносе ведре теме, док је све остало суморно и мучно.

Милан Ливада

РАСПРОДАЈА ЗЕМЉЕ

228. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  29.08.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

РАСПРОДАЈА ЗЕМЉЕ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 228. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 21. до 27.08.2017. године осврт на актуелну дебату у српском парламенту насловили смо Распродаја земље. Вишедневна расправа је вођена о изменама закона о пољопривредном земљишту на основу којих се одлаже на десет година примена одредбе Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП). По тој злогласној одредби за који дан, прецизно од 01. септембра 2017., требало је да почне слободна распродаја српских ораница у приватном власништву грађанима Европске уније. Такву штетну одлуку за државне и националне интересе није донела ниједна друга земља пре пуноправног чланства у ЕУ, осим Србије! При том Србија вероватно неће ни постати чланица Европске уније, али је пожурила да будзашто прода сумњивим европским фирмама већи део своје привреде; да своје грађане претвори у робовску радну снагу и, најзад, да им распрода и оно најдрагоценије - своје најплодније оранице у Европи!? Упозорио је неко да се преко СНН-а рекламира да је Србија земља јефтине радне снаге!
Као и увек мучан је утисак оставила дебата о том животно важном питању за српску нацију и државу. Већином острашћени говорници владајуће коалиције понављали су безброј пута како они тобоже спасавају, колико се може, оно што су потписали жути. Узвратила им је посланица жутих да се уозбиље и коначно одрасту, јер је ССП потписан 2013. године, када су они већ били на власти. Позвала их је да, најзад, почну да говоре да су заједно то урадили. Наравно, није вредело, наставили су у свом  стилу, уз френетичне аплаузе малтене сваком из њихова табора, као некад титоистички обожаватељи вође.
Аутору овог осврта описана дебата је личила на ону после распада заједничке државе Југославије. И онда су посленици Скупштине Србије, посебно неки који су још на власти, острашћено галамили како ће да штите Републику Српску Крајину. Показало се да је то био бестидни цинизам. Јер, у судбоносним тренуцима сви су је издали. Били смо сведоци како су после продаје Крајине насилно настојали да се то понижење уопште не спомиње, док несрећне крајишке избеглице и данас понижавају!

Милан Ливада  

СВЕ ТЕЖИ ЖИВОТ У СИРОМАШТВУ

226. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  15.08.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СВЕ ТЕЖИ ЖИВОТ У СИРОМАШТВУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 226. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 07. до 13.08.2017. године осврт на свакодневицу у српском друштву насловили смо Све тежи живот у сиромаштву. Повод су два Светска дана - о сиромаштву и младима. Понешто је о та два друштвена обележја преко контролисаних медија прозборено. Наравно, не довољно, и у правом светлу, да се не би кварила медијска слика коју презентира официјелна политика. Тако у једном тв прилогу репортер рече да је у српском друштву преко 40 одсто сиромашних. Додаде, да су 32 хиљаде динара месечних примања праг сиромаштва за четворочлану породицу. Не рече да је то довољно само за хлеб и воду! Нешто се питамо колико ће живот у сиромаштву постати тежи у текућој години, у којој је суша готово преполовила род, поготово јефтиног поврћа и воћа?! Пре коју годину, сушну више него што је ова, нас три новосадска новинара посетили смо један банатски салаш у атару Пупиновог Идвора. У ламентирању над тешким животом паора наш домаћин је изрекао антологијску критику: "Каква је ово држава кад неће да помогне своме народу?!"
У неким истраживањима поводом Светског дана младих, закључили су да 50 одсто омладине жели да оде из Србије. Прво, зато што не могу да нађу посао; друго, и они који су запослени назадовољни су понижавајуће малим платама и недостојним условима рада; треће, разочарани су свеукупним друштвеним амбијентом... На такве критике, из оног дела српског друштва који је његова будућност, неки од надлежних државних чиновника одбрусили су: - потребан је већи активизам младих!? Колико има сличности из овог и оног претходног паорског реаговања на понашање државе?!
Недавно је амерички нижи званичник, приликом посете Србији, рекао отворено да наш регион 40 година заостаје за Европском Унијом. Треба му честитати на отворености за разлику од виших званичника из ЕУ који цинично изричу похвале тобожњим српским реформама. Политика српских транзиционих влада била је стратегија ниских плата. Исто-времено је радно законодавство најрестриктивније у Европи. Недељник НИН је имао невоља од владиних критичара кад је на насловној страни пласирао наслов Радни логори у Србији. Супротно правом стању ствари владини министри, званичници и пропагандисти говоре о великим успесима. Придружила им се новинарка на РТС-у, када је објашњавала да 30 хиљада динара, колико примају радници Фијата у Крагујевцу који су били у штрајку, није мала плата за наше прилике! Насупрот њој, објективни новинари су саопштили да ће и 50 хиљада динара, ако добију то што су штрајкачи тражили, бити најнижа плата у аутомобилској индустрији у Европи. Могу ли онда у таквом друштвеном амбијенту бити задовољне оне две већинске категорије становништва: сиромашни и млади? Одавно је такве Достојевски назвао: понижени и увређени.

Милан Ливада
 

МАНАСТИР КРУПА - СВЕДОК СРПСКОГ ТРАЈАЊА НА ЗАПАДУ

224. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  01.08.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

 МАНАСТИР КРУПА - СВЕДОК СРПСКОГ ТРАЈАЊА НА ЗАПАДУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 224. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 24. до 30. 07. 2017. године забележили смо нешто посебно значајно за српски крајишки народ, за његов идентитет на Западу. У Културном центру Новог Сада отворена је 26. јула изузетно значајна изложба за нас Србе са Запада. Тиме је, на неки начин, почело обележавање 700. годишњице прве велике светиње српског православља на простору Крајине. Тачно пре седам векова 1317. Манастир Крупу, у истоименом селу уз реку Крупу, на граници Лике и Далмације, као задужбину  је подигао владар ондашње средњовековне Србије краљ Милутин, из лозе Немањића. За мисију овог манастира заслужан је и цар Душан. Све указује да је то први велики симбол српског идентитета и трајања на Западу.
           На 27 паноа постављено је 40 уметничких и документарних фотографија фоторепортера Дарка Дозета, насталих приликом неколико његових боравака у Крупи.
      Из бројних протоколарних беседа пред масовном публиком, за коју верујемо да је углавном крајишког порекла, издвајамо фрагмент из казивања Епископа бачког Иринеја. Он је рекао да се начитао усташоидних грозних фалсификата у којима се тврди, да су тамошњи српски манастири у ствари били хрватски, само су их Срби насилно преотели. Додао је да ни сви Хрвати нису за канонизацију Степинца, алудирајући на критике због наводне попустљивости у разговорима о његовој улози...
       Епископ далматински Фотије је подсетио на жалосну стварност да су на том простору остали без народа. Долазе им у цркве малобројни преостали старци и старице. Рече да ће 700 година Манастира Крупа бити обележено, вероватно у августу.    

Милан Ливада

БЕЗ САГЛАСНОСТИ О СТЕПИНЦУ

223. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  25.07.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

 БЕЗ САГЛАСНОСТИ О СТЕПИНЦУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 223. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 17. до 23. јула 2017. године забележили смо нешто посебно значајно за српски крајишки народ, за његово у историји Европе незабележено страдање. Зашто Mешовита комисија Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције није могла да усагласи ставове о улози Алојзија Степинца у геноциду над српским  народом? Размену мишљења о догађајима у Независној Држави Хрватској у Другом светском рату омогућила је великодушност папе Фрање. Шест историјских састанака споменуте коми-сије српских православних и хрватских католичких стручњака, договорених пре годину дана, окончано је 13. јула 2017. године без сагласности.
Нама Крајишницима, који смо преживели најстравичнији усташки терор у Независној Држави Хрватској и који непосредно о томе сведочимо, није необично што попови не могу да се усагласе. Знамо да су католички фратри предводили бруталне ликвидације, највише Срба Крајишника. Прошло је 75 година, непосредно после рата су осуђени малобројни, а у целини никад правда није задовољена према страдалима, нити ће бити - дај Боже да погрешимо у овој тврдњи! Подоста је неверице било код српског крајишког народа када је, пре више од годину дана, саопштено да   је актуелни папа Фрања добродушно прихватио молбу српског патријарха Иринеја, и одлучио да формира мешовиту комисију. Знао је “остатак закланог народа”, како су називали оне који су преживели усташки геноцид током владавине злогласне НДХ-азије, да католици неће ни случајно да осуде оне који су предводили погром над њим. Тако се и десило.
Заједничко саопштење Мешовите комисије СПЦ и ХБК, објављено након пос-ледњег, шестог заседања у Ватикану, протумачено је у делу јавности као нова српска попустљивост. Епископ бачки Иринеј, портпарол СПЦ и члан споменуте комисије, у интервјуу Политици 21.07.`17., је истакао да суштину Саопштења објашњава кључни став: “Дошло се до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови још увек предмет различитих тумачења. У случају кардинала Степинца, тумачења која су угла-вном давали католици Хрвати и православни Срби остају и даље различита.”
Иринеј је уверен да су аргументи српског дела комисије били засновани на документима и необоривим чињеницама, шта год да о томе пишу или изјављују појединци у Загребу. Сматра да ће дијалог о Степинцу бити настављен.

Милан Ливада

НЕШТО НОВО О СРЕБРЕНИЦИ

222. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  18.07.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

 НЕШТО НОВО О СРЕБРЕНИЦИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 222. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 10. до 16. јула 2017. године забележили смо нешто ново у Сребреници. Та невелика варош у Републици Српској већ две деценије служи бошњачкој и међународној злонамерној западној пропаганди за оптужбе Срба за наводни геноцид. Сјате се ту сваке године, у првој јулској недељи, високи бошњачки званичници из Сарајева, као и представници из разних међународних невладиних и других организација и ваљају дрвље и камење на Србе за злочин над Бошњацима у Сребреници. Никако да спомену да су паравојне формације Бошњака, баш у Сребреници и широј околини пре сребреничке трагедије, починили масовне монструозне злочине над незаштићеним српским народом. Рекао је то једино један часни француски генерал који је све видео у својству посматрача из неке међународне мисије у ондашњем грађанском рату у Босни и Херцеговини.
Ипак се овога лета десило нешто ново, као објективнији и истинитији поглед на једнако страшну прошлост, и за Србе и за Бошњаке. Градоначелник Сребренице више није Муслиман него ту дужност обавља Србин. Тако се десило да је дан раније у центру Сребренице одржана комеморација српским жртвама. Саопштено је да је само на подручју те варошице тешко страдало око три хиљаде и 800 Срба. Кад се томе прикључе масакрирани Срби у Братунцу и другим оближњим местима онда је то страшно велика цифра страдалих од бошњачке злочиначке руке. После је уследио злочин над Бошњацима. Једнако су то страшни догађаји и ако хоћемо да будемо људи, на шта нас је позивао у то доба српски патријарх  Павле, морамо се са истим пијететом односити према свим невино страдалим жртвама. Међутим, за српске непријатеље постоје само њихове жртве, а њихово бездушно убијање и прогон Срба уопште не постоји, за њих је против Срба све дозвољено!
Има ту још нешто тешко схватљиво и објашњиво! На тв преносу комеморативног церемонијала бошњачким жртвама видели смо да су били присутни неки политичари Срби из Београда. Не знамо да ли су били претходног дана на комеморацији српским жртвама. Знамо од раније да званичници из Србије, као и представници свих политичких групација владиних и невладиних, не одлазе на комеморације Србима у дијаспори! Кад тако поступају значи да се слажу и прихватају стравично тешке оптужбе на рачун сопственог народа?! То су зачуђујуће манифестације аутошовинизма и самопорицања у времену када се над српско битисање данас и овде наднело оно хамлетовско: бити `ил не бити питање је сад?!

Милан Ливада      

СВЕДОК КОРДУНАШКОГ ЗАВИЧАЈНОГ НЕСТАЈАЊА

221. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  11.07.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СВЕДОК КОРДУНАШКОГ ЗАВИЧАЈНОГ НЕСТАЈАЊА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 221. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 03. до 09. јула 2017. године износимо запис насловљен Сведок кордун-ашког завичајног нестајања. Запис је настао током сусрета аутора ове хронике са земља-ком новинаром Кордунашом Марком Рокнићем. Срели смо се после три деценије у Новом Саду, у суботу 8. јула, на свечаном уручењу награде Друштва новинара Војводине Златно перо 2017. Рокнић је био међу добитницима високог признања које сведочи да се ради о врхунском професионалцу. Знамо се из 80. година 20. века када смо радили у редакцијама листа Комунист, ондашњег партијског гласила владајућег Савеза комуниста Југослвије: он у загребачком, а ја у новосадском издању. По нестанку бивше заједничке нам државе Југославије, 90. година минулог столећа, Марко је дошао у новосадски Дневник и то је разлог што се окитио Златним пером. Почетком 21. века вратио се у Загреб, а посебно ми је пало у очи да сада живи у родној Перни, на ободу Кордуна. Треба ли компетентнијег сведока о кордунашкој прошлости и садашњости од Марка? Ево шта је остало у белешци из сусрета два новинара Кордунаша, који свој завичај воле и у срцу носе, што увек понавља наш трећи Кордунаш, новинар Сава Смољановић  у Емисији Завичај, на таласима Радија Фрушка гора у Руми.  
Вратио се наш Кордун у средњи век, шипраг је свуда на ораницама, и у скорој будућности биће то потпуно празан крај - причао је са сетом Марко Рокнић. У мом детињству Перна је имала 1600 становника. Данас нас је тек нешто око стотину, а просек старости је 75 година, па у шали говорим да сам ја са 63 најмлађи, мада има нешто деце. Одржавамо гробље и споменик, на којем су имена 700 страдалих из нашег села. Школа и све око ње пропало је у целости. У време мојих ђачких дана овде је било око 400 ученика, а одавно школа више не ради. Уосталом у ниједном српском крају у Хрватској нема школе. Кад сведочим о нестанку родног краја подилази ме неописива језа. Препуштени смо сами себи и ништа позитивно не очекујем. Пуповац ради само за себе. Представници Срба у хрватским органима власти никад нису радили за заједницу коју представљају и онако како је договорено!

Милан Ливада

611. - 04. 07. 2017.

Скраћено издање - 611 - 04 07 2017 - овдје КЛИКНИ и преслушај

БРАВО ДАНИЦЕ!

218. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  20.06.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

БРАВО ДАНИЦЕ!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 218. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 12. до 18. јуна 2017. године забележили смо непоколебљиву борбу једне храбре и умне докторице, специјалисткиње за онкологију, да се народу каже истина о тешким последицама НАТО бомбардовања. Пошто се бори за народна права народски смо подржали њену борбу насловом Браво Данице! Ради се о проф. др Даници Грујичић, шефици београдске онкологије која подуже, преко тв обраћања, упозорава нацију на пораст оболевања и умирања од малигних болести. У поменутом времену учествовала је у емисији на РТС-у 1, на ову тему, са још троје учесника са одговарајућим академским титулама. Било је 2:2, речено спортским речником. Уз Даницу је био адвокат Алексић, који припрема тужбу. На потпуно супротној страни, правник Антонијевић из Јукома и представница института Батут, тврдили су да је било каква правда неостварива и да малтене нема никаквих последица од баченог уранијума на Србију.
Темпераментна онкологисткиња Грујичић обавестила је тв аудиторијум да је 1999., на Србију бачено 10 до 15 тона уранијума; да је анализу требало урадити још 2000.; да се ескалација малигних болести од уранијума очекује од 2019. године; да се у извештају УН налазе докази за еколошки геноцид; да су судови Италије и Велике Британије доказали да су њихови војници на Косову оболели од последица осиромашеног уранијума; да ће наши адвокати користити те налазе у случају наше тужбе; да је држава некоректна према својим грађанима што им не каже истину и што не предузима ништа за заштиту здравља људи, нарочито на југу Србије... На крају емисије је Даница, изнервирана понашањем водитељице наклоњене опонентима њених ставова, револтирано захтевала: - Кажимо народу истину, ма каква она била! Ако је по вашем реците да могу поново да нас бомбардују!
И у овом случају, много важном за здравље нације, видели смо неразумну конфликтност српских стручњака, код којих би требало да је најмање има. Чак се на залагање докторице Данице, које је високо патриотско и добронамерно, у јавном дискурсу  гледа са подсмехом и тоталном негацијом од бројних аутошовиниста, склоних самопорицању и поспрдном говору о свом народу. Зато тако убрзано и нестајемо.


Милан Ливада

НЕ САМО ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА

217. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  13.06.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НЕ САМО ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 217. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 05. до 11. јуна 2017. године забележили смо овде у Новом Саду обећање политичара да ће нам доћи инвеститор који доноси високе плате за 500 инжењера. То је нешто ново, јер је ружно било слушати те наше надмене олигархе када позивају стране инвеститоре и нуде им стручну, а јефтину радну снагу. Тиме јавно понижавају своје поданике, са којима апсолутистички владају, и које су свели на робовску радну снагу. Тако нешто смо видели пре коју годину, такође овде у Новом Саду, када је помпезно најављиван велики инвеститор. Дошао је амерички Лид са платама од двадесет хиљада динара. Прича се по граду да  тамошњи послодавци вичу на запослене: - ко није задовољан нека иде!
Сада војвођански и новосадски владари најављују долазак немачког Континентала, који доноси високо софистицирану производњу у аутомобилској индустрији. Наводно ће запослити више од 500 инжењера свих струка, са платама по две-три хиљаде евра. Да ли то политичари у својству послодаваца почињу да схватају, да им требају компаније у којима ће посао наћи високо стручни млади људи? Мислимо да се ради само о пропагандном трику; да се владари покажу у јавности да ето могу да ураде све што хоће... Као дрски цинизам делују похвале таквих инвеститора и европских политичких званичника, када у званичним изјавама на сва уста хвале успешне српске реформе. Наравно, да је из њиховог угла то успешно што је држава прихватила колонијалну позицију и сиромаштво широких народних маса! Наши се онда хвале како им странци признају успешно вођење државе! Штавише власт је незаконитим умањењем пензија и плата повећала сиромаштво тврдњама да су оштећени сами пристали на одузимање имовине. О потреби искорењивања сиромаштва у српском друштву нико не говори. Запамтио сам изјаву једног високог политичара велике земље Индије. Рекао је да могу говорити о неком успеху тек кад искорене сиромаштво. Зашто ли се наши на њега не угледају? Него, наше врзино коло иде у недоглед, не знамо чему можемо да се надамо?


Милан Ливада    

ОТКРИВАЊЕ ЗАРОБЉЕНЕ ИСТОРИЈЕ

216. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  06.06.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ОТКРИВАЊЕ ЗАРОБЉЕНЕ ИСТОРИЈЕ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 216. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 29. маја до 06.јуна 2017. године забележили смо откривање заробљене историје. То је тема за коју се може рећи и то су српска посла. Тако гласи иронична примедба на лоше понашање Срба, посебно њихових вођа. Овај пут то се односи на писање историје о Српском добровољачком покрету. Тек сада, после 100 година,  сазнајемо више истине о Србима Крајишницима, и не само њима, који су са 5 континената, дошли у Српску војску, избеглу из окупиране јој отаџбине у Грчку, у Првом светском рату. О том откривању заробљене историје, како ју је сам назвао, беседио је др Милан Мицић на трибини у Историјском архиву Града Новог Сада 30. маја, у организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца “Обилић”. Др Мицић је потомак српског ратног добровољца из добровољачке колоније Војвода Степа у Банату. По вокацији је историчар и писац. Написао је више од 30 књига, са тематиком углавном о добровољцима. Кад год смо дотицали тему Српски добровољци у Великом рату указивали смо да без његових истраживања не би имали пуну истину о тако битном српском питању. У ствари у овим годинама сећања на Велики рат својим опусом Мицић се уздиже у култног писца, историјски и литерарно, о ратним добровољцима
      Широј јавности је потпуно непознато да је Удружење ратних добровољаца формирано 1905. године. Књижицу број 1 је имао краљ Петар Први. Међутим, после велике победе сила Антанте, међу којима је била и Србија, и стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, пресудан допринос тој победи од стране српских ратних добровољаца гурнут је на маргину. Са муком су ти ратници у новој држави остваривали своја права за ратне заслуге. Кад су комунисти, после Другог светског рата, дошли на власт тотално су дисква-лификовали ове заслужне људе!? Владавина комуниста на штету Срба почела је сатани-зацијом српских ратних добровољаца, “краљевих миљеника”, како су их подругљиво звали. Већ 1947. године забрањен је рад њиховог Удружења трајно. Решењем Министар-ства унутрашњих послова Југославије дисквалификовани су, и то ни мање ни више, него да су профашистичка организација. Решење је потписао Александар Ранковић.
     Непријатељски однос комуниста према добровољцима био је исказиван и између два рата. Они су били за рушење Југославије, коју су бранили једино Срби. У органима власти заједничке државе прусудан утицај су имали словеначки и хрватски кадрови. Они су били ратни губитници и жестоко су мрзели своје дојучерашње суграђане у Аустроугарској, који су пребегли да се боре за Србију. Многима су тако доделили земљу у Банату на мочварном подручју, која се уопште није могла обрађивати! Људи су масовно умирали, нарочито деца. Тешко су бивши ратници добијали боља станишта.

Милан Ливада
   

КОМЕ ЗВОНЕ "КРУШЕДОЛСКА ЗВОНА"

215. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  30.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КОМЕ ЗВОНЕ "КРУШЕДОЛСКА ЗВОНА"

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 215. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 22. до 28.05.2017. године забележили смо одјеке са саборовања прогнаног српског крајишког народа у манастиру Крушедол.
Коме звоне “Крушедолска звона”? Звоне  губитничким српским вођама да се призову памети и зауставе друштвену ерозију народа са којим апсолутистички владају. Најновије гарнитуре српских вођа  још се нису освестиле од бројних пораза у последње три деценије! Нити знају шта би ваљало смислено чинити за спас нације!
Тако би се, по нашем суду, могла укратко свести порука са 11. црквено-народног сабора “Крушедолска звона”, одржаног 27. маја у порти најстаријег фрушкогорског манас-тира Крушедол. То је био први сабор на почетку друге деценије његовог трајања. На њему се окупљају прогнани Срби Крајишници из бивше Републике Српске Крајине.
  Намера је да се наш исконски завичај, у којем нам је Бог подарио живот, никад не заборави; да се памти наша историја; да се баштини култура сећања; да се са посебним пијететом односимо према много страдалом српском крајишком народу на крајишкој голготи; да се младе генерације Крајишника оспособљавају, да у неком погодом времену, изборе достојну сатисфакцију за историјску неправду која нам је нанета...
  На све то учесницима сабора луцидно су указали владика сремски Василије и бард српског песништва Матија Бећковић. Политичара није било, мада организатори по њима мере успех свога ангажмана. Они пред изборе окупе Крајишнике и онда их лаковерне  лажним обећањима наведу да гласају за њих.
       
 Милан Ливада

РАВНОДУШНОСТ СРПСКИХ ВЛАСТИ ПРЕМА СТРАДАЊУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

214. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  23.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

РАВНОДУШНОСТ СРПСКИХ ВЛАСТИ

 ПРЕМА СТРАДАЊУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 214. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 15. до 21.05.2017. године забележили смо плакатирање злочина у Срему после 75 година. То је први горак утисак познаваоцима ове тематике о равнодушно-сти српских власти према страдању сопственог народа. Ради се о изложби плаката окупационих немачких и НДХ-азијских власти у Срему, током Другог светског рата, о егзекуцијама над недужним народом. Изложба је постављена у просторијама Друштва новинара Војводине у Новом Саду. Њен аутор је др Драго Његован, в. д. директора Музеја Војводине. Он приљежно обрађује документаристичку тематику на војвођанском простору о злочинима окупатора. За овај случај је прикупио 260 плаката из бројних музеја, а написао је и књигу о томе. После ће изложба бити пренета у народне музеје у Сремској Митровици и Руми.
Др Његован заслужује све комплименте за ауторство више књига које, на основу  проучавања богате архивске грађе, сведоче о догађајима на војвођанском простору у Другом светском рату. То је његов лични напор, уз минималну подршку надлежних градских и покрајинских институција. На отварању изложби оваквог садржаја Драго прича како његов деда у Босанској крајини није бежао од усташа, говорећи бројним укућанима да нема разлога за то, јер ништа нису скривили. Сви су тешко страдали. И Срем је био у саставу НДХ-азије, па су Сремци тешко страдали, као и Крајишници. Изложени плакати подсећају да су немачки окупатори и усташе, пре седам и по деценија, на плакатима детаљно исписивали имена погубљених Сремаца, доминантно Срба, са намером да заплаше становништво да не пружа отпор. Нису, међутим, објављивали кад су вршили масовни геноцид над децом, женама и старцима. Нису, наравно, плакатирали ни брутално погубљење великог српског сликара Саве Шумановића.
Мучно је сазнање да се власти Србије никада нису са пијететом односиле према жртвама рата. Обележава се сто година од Великог рата, а његове жртве нису пописане. Из примера који разматрамо видимо да то није учињено ни за Други светски рат. Нису пописани сви страдали ни у НАТО-агресији на Србију. То је та несхватљива равнодушност српских власти према страдању сопственог народа. Докле тако?!

Милан Ливада   

ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА О ВЕЛИКОМ РАТУ

213. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  16.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА  О ВЕЛИКОМ РАТУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 213. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 08. до 14.05.2017. године забележили смо један поглед на Велики рат из угла онога ко је ту катаклизму покренуо. У Музеју Војводине у Новом Саду приказан је документарни филм Пут у рат, из продукције аустријске телевизије. Сасвим коректно и објективно, без имало пропагандно ратне реторике, приказани су догађаји који су претходили објави рата Србији од стране Аустроугарске, као и неке тешке последице ратовања. Поента приче је да је била грешка што се ишло у рат. Накнадна памет после више од сто година! Намера Музеја и издавачке куће "Прометеј" је била да се током обележавања стогодишњице Великог рата прикаже нешто из Беча што делимично признаје њихову кривицу за рат. Избор је, видело се, био добар.
После пројекције је вођена расправа о порукама бечког документарца између аутора и публике. Заслужено је упућено више комплимената аутору за обраду теме. Међутим, појединци су толико претерали у похвалама да је испало да агресор, признањем грешке, нема кривице за ратни поход. То је понукало писца ове хронике, иначе аутора бројних документараца на ратне теме на Телевизији Војводине, да примети да је приказано само један избалансирани аустријски поглед из угла Беча. Њих, а на жалост и нас, не интересује неизрецива српска трагедија. Срби су били на обе стране. Рецимо фелдмаршал Боројевић, Србин са Баније, командовао је фронтом на Сочи. То је једина добијена битка за Аустрију. Међутим, после рата краљ Александар Карађорђевић није примио Боројевића, јединог фелдмаршала словенскога рода, а примио је 200 генерала из Беча у војску Краљевине Југославије. У униформи аустроугарског војника ратовао је и Милош Црњански. Оставио је сведочанство да су сви Срби на фронтовима мислили само на Србију, а "она нас је после рата дочекала непријатељски" - записао је касније овај велики српски писац. Још је трагичнија епизода на планини Цер, после прве српске победе, за коју је заслужно и четири хиљада српских ратних добровољаца из Крајине. Две чете Личана у униформама црно-жуте монархије дуго су одбијале да се предају. На позив официра српске војске: "Предајте се, победили смо!", одговорили су: "Кад сте видели да се Срби предају?!" То су трагичне теме којима се Срби не баве, зато и нестајемо!
И још нешто. Питао сам госте из Беча да ли ми могу нешто рећи о неком Бироу за десрбизацију Балкана, формираном у Бечу још 1912. године, одмах после настанка самосталне државе Србије, након победе у Првом балканском рату. Рекли су да ништа не знају о томе! Питање им се није свидело, мада никакве зле намере није било, мислећи да се дискурс може слободно водити иако је тема деликатна!

Милан Ливада

ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ

212. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  09.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 212. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За прву мајску недељу од 01. до 07.05. 2017. године забележили смо догађај од прворазредног значаја за нас Крајишнике Војвођане. У Матици српској је било 04. маја представљање књиге Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској. Аутор је Јован Мирковић, који је дуго био челник Спомен подручја Јасеновац. Све је било на високом нивоу: представљање у свечаној сали најстарије културно научне институције у Срба, уз беседу њеног председника проф. др Драгана Станића ; велико интересовање публике која је попунила салу; беседа и учешће епископа бачког др Иринеја Буловића, са већом групом црквених великодостојника. Саопштени су бројни валидни подаци, као и имена комунистичких функционера противника обележавања Јасеновца.
У државном терору НДХ-азије,  за 49 месеци њеног трајања, порушено је више од хиљаду објеката Српске православне цркве, међу којима је било 450 цркава. Убијено је 220 српских православних свештеника. Саопштен је и податак да су 300 цркава после Другог светског рата порушили комунисти.  У 48 цркава су вршени стравични злочини, од којих је најбруталнији био онај у Глини,  када је масакрирано више од 1500 Срба. У злочиначким дејствима усташке државе учествовало је хиљаду и сто фратара, међу којима је било 27 директних убица. СПЦ је представљала вековни идентитет српског бића на хрватском тлу. Чак је 550 цркава изграђено у раздобљу од 16. до 19. века. Не треба вернијег сведочанства о дуговечности битисања Срба на Западу. За поратну југословенску историографију Јасеновац је био табу тема. Први пут се чуло директно указивање да су против обележавања логора Јасеновац најжешће били Александар Ранковић и Родољуб Чолаковић, два Србина на високим државним и политичким позицијама.
Уз сво поштовање према високо вредном делу о страдању Срба Крајишника не можемо а да не приметимо да се то дешава око седам деценија после геноцида. Јесте био политички притисак комунистичких власти да се о злочину ћути. Несхватљиво је да се Срби тако односе према својим невиним жртвама, да препуштају много тога битног забораву, а то је варварство. Заборав злочина је нови злочин према жртвама. И овом приликом је поновљено да морамо опростити, али никако не смемо да заборавимо. Не спомиње се људска правда да се злочинци судски процесуирају. Истовремено у ово наше актуелно доба посматрамо брисање боравишта за десетине хиљада преосталих Срба у Крајини. То је завршни чин злочина у поништавању свих трагова битисања српског рода на српском крајишком простору. Хоћемо ли опет, ако нас буде, чекати више од пола века да се белодано напише истина о етничком чишћењу српског крајишког народа. Можда ће тада бити обелодањена имена Срба који су предано учествавали у томе, као што је сад речено за Ранковића и Чолаковића. Дуго чекање на истину је српски усуд, за који нема лека!

Милан Ливада

НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ

211. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  02.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 211. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За последњу априлску недељу од 24. до 30.04. 2017. године направили смо осврт на редовну годишњу скупштину Удружења бораца свих ратова у бачком селу Кљајићеву. Ту су после Другог светског рата трајно станиште нашли Срби Крајишници, махом борци 8. кордунашке ударне дивизије. Зато је баштињење успомена на војничку прошлост на завидном нивоу. Рече овом приликом челник општинске борачке организације у Сомбору да су ратници Кљајићева далеко најбољи у целом сомборском крају. То је признање са највишег локалног нивоа, које потврђује да овде добро раде. Недавно су поставили спомен - плочу четворици својих сусељана, са којима су одрастали, а који су погинули у грађанском рату `91. године на крајишком ратишту. Спремају се да изграде спомен-чесму на којој би била имена више од десеторице сусељана погинулих или несталих током НАТО бомбардовања и на ратишту Босне и Херцеговине.
У сувише благој форми су критиковали државу за коју су ратовали, а она их не помаже ни приближно колико су заслужили. Сопственим снагама и средствима све раде сами. Споменули су да постоје иницијативе, да се донесе закон који би регулисао статус јединствене организације ратника свих ратова; да су то прихватили надлежни државни органи, чиме би престао неодрживи организациони третман ратника као удружења грађана. Такав однос државе био је повод да се у расправу укључи и аутор ове хронике и подсети присутне да држава не реагује ни на актуелна дешавања у Хрватској, одакле су Срби брутално прогнани. Већ је безмало сто хиљада Срба Крајишника брисано са боравишта у исконском завичају. Било је тамо, по последњем попису, тек нешто више од две стотине хиљада становника српског рода, са просеком старост од 60 година. Отада су многи поумирали. Овим брисањем боравишта затиру се сви српски трагови на хрватском тлу. А Србија ћути. Ни патријарх српски Иринеј у Васкршњој посланици није споменуо ово брисање српског постојања тамо.
У духу оног Домановићевог Размишљања једног обичног српског вола, аутор ове хронике питао се у младости, како су наши родитељи, и Срби у целини, могли да дозволе онај стравични усташки геноцид у Крајини, а да колико толико не заштите свој народ. Ишли су као овце на кланицу, без икаквог отпора. Временом је постало белодано јасно да све конце у рукама држи владајући режим, а онај део српског крајишког народа који је био у државној служби, није марио за своје сународнике. Напротив, ревносно је вршио репресалије које су наредбодавци тражили. Такво понашање најбоље потврђују Срби генерали и војници у Павелићевој војсци. Народ је препуштен на немилост непријатељу. Добронамерни и сви они који су видели куда ствари иду нису могли баш ништа да учине. Тако је и данас. То је један од трагичних српских усуда, који битно доприноси српском нестајању, не само са крајишког завичаја!

Милан Ливада

САМРТНО ПРОЛЕЋЕ

210. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  25.04.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

САМРТНО ПРОЛЕЋЕ  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 210. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
Наш хроничарски осврт за недељу од 17. до 23. априла 2017. године насловили смо Самртно пролеће. Такав је наслов романа мађарског писца Зилахија, у којем слика поратно време његове родне, а наше комшијске, Мађарске. Наша асоцијација се односи на зло поратно време за српски крајишки народ, прогнан `95. године са вековних огњишта. Српски медији су око Васкрса спиновали вест да се 70 хиљада Срба Крајишника брише са пребивалишта у Хрватској. Званична Србија на то није реаговала. Штавише ни патријарх српски у Васкршњој посланици уопште није поменуо Србе Крајишнике. На другој страни, овде у Војводини, у којој се настанила већина прогнаних из бивше Републике Српске Крајине, званичници Србије су се хвалили како тобоже успешно збрињавају избеглице. Рече шеф српске дипломатије, на свечаном даривању омање нове вишеспратнице неколицини избегличких породица, да за коју годину неће бити незбринутих избеглица.
То је то самртно пролеће за прогнани српски крајишки народ, како у бившем исконском крајишком, тако и овде у новом војвођанском завичају. Наставља се њихово понижавање брисањем двојног пребивалишта и укидањем статуса избеглица. Тиме они за официјелну политику, и тамо у Хрватској и овде у Србији, практично престају да постоје. Утапају се у српске грађане, без права на сатисфакцију за изгубљени завичај и имовину стицану вековима. Делује као да се обе државе својски труде да се потпуно поништи постојање крајишког проблема. Ова најновија дешавања дају за право онима који су од почетка тврдили да је грађански рат био договорен, да би се намирили апетити сулудих вођа. Размере стравичног страдања и неизмерне патње несрећног српског крајишког  народа никога не интересују. Нико у матици нема разумевања за његов историјски удес. Презиру их свуда. Најпоразније је што су наши крајишки самопроглашени заступници избеглица највећи букачи и пратиоци власти у поништавању права на постојање крајишког питања.

Милан Ливада

КАКО ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ УМЕТНИКЕ НАЈВИШЕГ РАНГА

208. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  11.04.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

КАКО ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ УМЕТНИКЕ НАЈВИШЕГ РАНГА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 208. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 03. до 09. априла 2017. године забележили смо један карактеристичан крајишко војвођански однос према уметнцима највишег ранга из сопствених редова. У Савременој галерији у Зрењанину отворена је изложба графика сликара и писца Љубомира Кокотовића. У сопственој збирци ова уметничка институција има 17 Кокотовићевих графика из времена када је био на врхунцу стваралачких домета. Саставни део изложбе је и драгоцена документација, коју поседује аутор ове Хронике. То су каталози о изложбама које је овај графичар имао у европским и светским уметничким центрима и похвалним критикама најпознатијих европских ликовних критичара. Добио је Кокотовић шест високих међународних награда за његове особене графике што, по његовим истраживањима путем интернета, није остварио ниједан српски сликар. Вероватно је највећи његов успех био када је излагао заједно са Пикасом, Мироом и Шагалом, највећим сликарима у Европи онога доба. Споменули смо само неке највеће успехе и признања које је Љубиша, како су га колоквијално сви звали, остварио на европској сликарској сцени.
Ова изложба је леп гест валоризације свеукупног уметничког стваралаштва Љубише Кокотовића од његових колега из највећег банатског града. Тиме су они исказали поштовање према свом завичајном колеги, који је загазио у девету деценију живота. На жалост Кокотовић из здравствених разлога није био на отварању изложбе првог дана недеље коју посматрамо. За све пријатеље и поштоваоце личности и дела Љубише Кокотовића пријатно је изненадила висока посета и интерес за његова остварења на самом отварању. Међутим, речено је овом приликом како његова матична Општина Житиште није указала заслужено признање и поштовање овоме своме грађанину, који се остварио као уметник највишег ранга у Европи и свету. Више пута је предлагано да га Општина прогласи за Почасног грађанина Житишта, али је то увек немушто одбијано. Кокотовић је рођен и данас живи у Банатском Карађорђеву, које су после Великог рата настанили српски ратни добровољци углавном из Лике. Ето лоших нарави наших Крајишника да не поштују уметничке великане из сопствених редова.

Милан Ливада