ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА О ВЕЛИКОМ РАТУ

213. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  16.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРУКЕ БЕЧКОГ ДОКУМЕНТАРЦА  О ВЕЛИКОМ РАТУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 213. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 08. до 14.05.2017. године забележили смо један поглед на Велики рат из угла онога ко је ту катаклизму покренуо. У Музеју Војводине у Новом Саду приказан је документарни филм Пут у рат, из продукције аустријске телевизије. Сасвим коректно и објективно, без имало пропагандно ратне реторике, приказани су догађаји који су претходили објави рата Србији од стране Аустроугарске, као и неке тешке последице ратовања. Поента приче је да је била грешка што се ишло у рат. Накнадна памет после више од сто година! Намера Музеја и издавачке куће "Прометеј" је била да се током обележавања стогодишњице Великог рата прикаже нешто из Беча што делимично признаје њихову кривицу за рат. Избор је, видело се, био добар.
После пројекције је вођена расправа о порукама бечког документарца између аутора и публике. Заслужено је упућено више комплимената аутору за обраду теме. Међутим, појединци су толико претерали у похвалама да је испало да агресор, признањем грешке, нема кривице за ратни поход. То је понукало писца ове хронике, иначе аутора бројних документараца на ратне теме на Телевизији Војводине, да примети да је приказано само један избалансирани аустријски поглед из угла Беча. Њих, а на жалост и нас, не интересује неизрецива српска трагедија. Срби су били на обе стране. Рецимо фелдмаршал Боројевић, Србин са Баније, командовао је фронтом на Сочи. То је једина добијена битка за Аустрију. Међутим, после рата краљ Александар Карађорђевић није примио Боројевића, јединог фелдмаршала словенскога рода, а примио је 200 генерала из Беча у војску Краљевине Југославије. У униформи аустроугарског војника ратовао је и Милош Црњански. Оставио је сведочанство да су сви Срби на фронтовима мислили само на Србију, а "она нас је после рата дочекала непријатељски" - записао је касније овај велики српски писац. Још је трагичнија епизода на планини Цер, после прве српске победе, за коју је заслужно и четири хиљада српских ратних добровољаца из Крајине. Две чете Личана у униформама црно-жуте монархије дуго су одбијале да се предају. На позив официра српске војске: "Предајте се, победили смо!", одговорили су: "Кад сте видели да се Срби предају?!" То су трагичне теме којима се Срби не баве, зато и нестајемо!
И још нешто. Питао сам госте из Беча да ли ми могу нешто рећи о неком Бироу за десрбизацију Балкана, формираном у Бечу још 1912. године, одмах после настанка самосталне државе Србије, након победе у Првом балканском рату. Рекли су да ништа не знају о томе! Питање им се није свидело, мада никакве зле намере није било, мислећи да се дискурс може слободно водити иако је тема деликатна!

Милан Ливада