НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ

211. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  02.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

НАЈБОЉА БОРАЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА У СОМБОРСКОМ КРАЈУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 211. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За последњу априлску недељу од 24. до 30.04. 2017. године направили смо осврт на редовну годишњу скупштину Удружења бораца свих ратова у бачком селу Кљајићеву. Ту су после Другог светског рата трајно станиште нашли Срби Крајишници, махом борци 8. кордунашке ударне дивизије. Зато је баштињење успомена на војничку прошлост на завидном нивоу. Рече овом приликом челник општинске борачке организације у Сомбору да су ратници Кљајићева далеко најбољи у целом сомборском крају. То је признање са највишег локалног нивоа, које потврђује да овде добро раде. Недавно су поставили спомен - плочу четворици својих сусељана, са којима су одрастали, а који су погинули у грађанском рату `91. године на крајишком ратишту. Спремају се да изграде спомен-чесму на којој би била имена више од десеторице сусељана погинулих или несталих током НАТО бомбардовања и на ратишту Босне и Херцеговине.
У сувише благој форми су критиковали државу за коју су ратовали, а она их не помаже ни приближно колико су заслужили. Сопственим снагама и средствима све раде сами. Споменули су да постоје иницијативе, да се донесе закон који би регулисао статус јединствене организације ратника свих ратова; да су то прихватили надлежни државни органи, чиме би престао неодрживи организациони третман ратника као удружења грађана. Такав однос државе био је повод да се у расправу укључи и аутор ове хронике и подсети присутне да држава не реагује ни на актуелна дешавања у Хрватској, одакле су Срби брутално прогнани. Већ је безмало сто хиљада Срба Крајишника брисано са боравишта у исконском завичају. Било је тамо, по последњем попису, тек нешто више од две стотине хиљада становника српског рода, са просеком старост од 60 година. Отада су многи поумирали. Овим брисањем боравишта затиру се сви српски трагови на хрватском тлу. А Србија ћути. Ни патријарх српски Иринеј у Васкршњој посланици није споменуо ово брисање српског постојања тамо.
У духу оног Домановићевог Размишљања једног обичног српског вола, аутор ове хронике питао се у младости, како су наши родитељи, и Срби у целини, могли да дозволе онај стравични усташки геноцид у Крајини, а да колико толико не заштите свој народ. Ишли су као овце на кланицу, без икаквог отпора. Временом је постало белодано јасно да све конце у рукама држи владајући режим, а онај део српског крајишког народа који је био у државној служби, није марио за своје сународнике. Напротив, ревносно је вршио репресалије које су наредбодавци тражили. Такво понашање најбоље потврђују Срби генерали и војници у Павелићевој војсци. Народ је препуштен на немилост непријатељу. Добронамерни и сви они који су видели куда ствари иду нису могли баш ништа да учине. Тако је и данас. То је један од трагичних српских усуда, који битно доприноси српском нестајању, не само са крајишког завичаја!

Милан Ливада