ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ

212. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  09.05.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ИСТИНУ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 212. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
За прву мајску недељу од 01. до 07.05. 2017. године забележили смо догађај од прворазредног значаја за нас Крајишнике Војвођане. У Матици српској је било 04. маја представљање књиге Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској. Аутор је Јован Мирковић, који је дуго био челник Спомен подручја Јасеновац. Све је било на високом нивоу: представљање у свечаној сали најстарије културно научне институције у Срба, уз беседу њеног председника проф. др Драгана Станића ; велико интересовање публике која је попунила салу; беседа и учешће епископа бачког др Иринеја Буловића, са већом групом црквених великодостојника. Саопштени су бројни валидни подаци, као и имена комунистичких функционера противника обележавања Јасеновца.
У државном терору НДХ-азије,  за 49 месеци њеног трајања, порушено је више од хиљаду објеката Српске православне цркве, међу којима је било 450 цркава. Убијено је 220 српских православних свештеника. Саопштен је и податак да су 300 цркава после Другог светског рата порушили комунисти.  У 48 цркава су вршени стравични злочини, од којих је најбруталнији био онај у Глини,  када је масакрирано више од 1500 Срба. У злочиначким дејствима усташке државе учествовало је хиљаду и сто фратара, међу којима је било 27 директних убица. СПЦ је представљала вековни идентитет српског бића на хрватском тлу. Чак је 550 цркава изграђено у раздобљу од 16. до 19. века. Не треба вернијег сведочанства о дуговечности битисања Срба на Западу. За поратну југословенску историографију Јасеновац је био табу тема. Први пут се чуло директно указивање да су против обележавања логора Јасеновац најжешће били Александар Ранковић и Родољуб Чолаковић, два Србина на високим државним и политичким позицијама.
Уз сво поштовање према високо вредном делу о страдању Срба Крајишника не можемо а да не приметимо да се то дешава око седам деценија после геноцида. Јесте био политички притисак комунистичких власти да се о злочину ћути. Несхватљиво је да се Срби тако односе према својим невиним жртвама, да препуштају много тога битног забораву, а то је варварство. Заборав злочина је нови злочин према жртвама. И овом приликом је поновљено да морамо опростити, али никако не смемо да заборавимо. Не спомиње се људска правда да се злочинци судски процесуирају. Истовремено у ово наше актуелно доба посматрамо брисање боравишта за десетине хиљада преосталих Срба у Крајини. То је завршни чин злочина у поништавању свих трагова битисања српског рода на српском крајишком простору. Хоћемо ли опет, ако нас буде, чекати више од пола века да се белодано напише истина о етничком чишћењу српског крајишког народа. Можда ће тада бити обелодањена имена Срба који су предано учествавали у томе, као што је сад речено за Ранковића и Чолаковића. Дуго чекање на истину је српски усуд, за који нема лека!

Милан Ливада