ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

235. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПОРОДИЧНИ НЕСТАНАК У КРАЈИШКОМ ЗАВИЧАЈУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 235. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 09. до 15.10.2017. године забележили смо један породични нестанак у крајишком завичају. У невиђеном насиљу, у Европи којој је тобоже заштита људских права најважнија, нестали су трагови вишевековног битисања на стотине хиљада српских крајишких породица. Овај породични нестанак о којем ћемо нешто рећи  описан је од једног њеног представника који је од средњошколских дана у Београду. Наиме, у Новосад-ском клубу, пријатном кутку љубитеља свога града Новог Сада, била је 11. октобра промоција књиге Храстово иверје, аутора Стевана Ј. Стојановића.
У двочасовној причи о садржају књиге и њеном аутору, испоставило се да је Стојановић један од више стотина хиљада Крајишника, који су трбухом за крухом морали да оду из исконског завичаја. Ево телеграфски неколико битних података из књиге. Преци Стевана Стојановића, у нека давна времена, преселили су се из личког села Шкаре, подно Велебита, у западнославонско Петрово село. Отада се у другом завичају родило четрдесет потомака Стојановића. После грађанског рата у Хрватској, деведесетих година минулог века, у Петровом селу је остао само један потомак Стојановића и то покатоличен.
Стеванова животна и радна биографија на занимљив начин је везана за престоницу. Кад је у родном селу завршио основну уписао се у индустријску школу у Београду. Његова сиромашна породица није имала новца да га даље школује, па је дошао тамо где су интернат и настава били бесплатни. Био је добар ђак и после добитка дипломе металског радника био најбољи међу металцима у једној београдској фабрици. Из рада је успешно завршио Економски факултет и потом отишао у политику. Као ангажованог члана Савеза комуниста, са факултетском дипломом, другови су га позвали да у Градском комитету СК Београда води економски сектор. Сада као пензионер у атару Сланкамена има викендицу, гаји воће и пече ракију.
На промоцији је рекао да је целог живота осећао моралну потребу да опише свој живот и нестанак породице Стојановић у старом завичају. Невичан писању радио је целу деценију на књизи Храстово иверје. Критика и пријатељи су похвално оценили то мемоарско дело. Добро би било да и други напишу истину о себи и својим прецима. Таква аутентична сведочанства су незамењиви извори сазнања о нашој крајишкој голготи. Питање је ко ће и да ли ће да чита та сведочанства. Познати актуелни песник крајишког порекла Милан Ненадић, у једном полустиху пророчански каже: "Биће нас само у књигама"!

Милан Ливада