СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

234. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 10.10.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

СА ЗЕМЉАЦИМА НА КОМЕМОРАЦИЈИ РАТНИЦИМА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 234. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 02. до 08.10.2017. године бележимо приче из живота на бачкој равници - најплоднијој у Европи. Био сам са земљацима на комеморацији ратницима у недељу, 08. октобра 2017. године. Позвао ме много раније Кордунаш Ђуро Лацковић, који сада живи у Бечеју, да дођем, да ће бити свечаност посвећена ратницима. Казао је још да долазе наши Кордунаши из Кљајићева и других војвођанских места.
Равно је 45 година како сам новинар хроничар и документариста војвођанског про-стора и увек радо одем на догађаје да забележим приче из живота. У рано недељно јутро посматрао сам из аутобуса плодну и благородну бачку равницу - најплоднију у Европи. Новинарско сећање ме вратило у седамдесете године прошлог века када је овај простор доживео врхунац у економском развоју. Предњачила је Бачка у пољопривреди и индустри-ји. Била је у врху средње развијених европских регија. Посткомунистичке власти су је сро-зале у најсиромашнију, па тако сада на најплоднијој земљи живе најсиромашнији људи.
Ту причу ми је ненадано потврдио грађанин Бечеја. Стигао сам раније и застао крај  фонтане са десетак млазница у центру. Зауставио се човек на бициклу и готово вичући рекао: “То су сва радна места у Бечеју!” Био сам затечен и ништа нисам рекао, а незнанац је наставио: “Некад је овај град био најбогатији у Војводини, а онда је 15 хиљада људи остало без посла. То је и мене задесило, па се сад морам сналазити како знам и умем, радити било шта да прехраним децу. Сви су отишли преко границе, а власт каже како се незапосленост смањила.” Само сте ми допунили суморну слику јада наших људи коју гледам сваки дан - рекао см му на крају.
Главни догађај се у ствари свео на полагање венаца на спомен плоче ратницима поводом 8. октобра Дана ослобођења Бечеја у Другом светском рату. У кратким обраћа-њима спомињан је само СУБНОР, иако на месту сећања стоји табла са именима око двадесет бораца погинулих у ратовима од 1990. до 1999. године. Само је жена, по протоколу главни говорник, у две три реченице споменула ратнике 1999., али не и оне из 1990. То је наљутило групу од осам крајишких бораца, претежно Кордунаша, из категорије ратника деведесетих. Зато су напустили пензионерске просторије где је било дружење, уз војнички пасуљ. Отишли су у другу кафану.
    На тој другој локацији није се беседило само о рату. Чула се савремена прича која иде на срамоту наше државе. Причали су ратници из Кљајићева да су се у  Сомбору појавили изасланици из мађарске привреде. Траже радну снагу. Нуде месечну зараду од 500 евра, уз обезбеђено бесплатно становање и храну. Уз то ће оне који ангажман прихвате возити   једном месечно за викенд  њиховим кућама, а трошкове плаћају мађарски предузетници. Дотле наши државници плаћају 200 евра и грде оне који не прихвате!
      Наравно да неспомињање ра-тника из деведесетих на овој ко-меморацији није био једини раз-лог за њихов поступак. У ствари већ две деценије они траже од државе да их не понижава, већ да им призна заслужени статус. Сврстани су у удружења грађана што у ниједној озбиљној држави није случај. Кажу да су надлеж-ним државним институцијама, са нивоа свих борачких удруже-ња, упућени захтеви да борци свих категорија буду у јединст-веној државној организацији. Са правом кажу да су се борили за државу, она их је мобилисала и послала бездушно на тешка рат-ишта. Многи су погинули, многи се вратили као тешки инвалиди, други су без посла, трећи живе у беди и сиромаштву. Понавља се прича да Србија својим ратницима после боја окреће леђа.



Маилан Ливада