ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА

242. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 05.12.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ЗАРОБЉЕНИ УМ КОМУНИСТИЧКИХ РАТНИКА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 242. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 27. новембра до 03. децембра 2017. године забележили смо неке реф-лексије на заробљени ум комунистичких ратника. Повод је догађај од минуле среде, 29. новембра, у сали Скупштине општине Нови Београд. Ту је председник Александар Шапић, бивши прослављени ватерполиста, репрезентативац Србије. Он је пореклом наш Кордунаш који се после успешне ватерполо каријере посветио политици и већ је у другом мандату челник највеће општине у престоници, што није мала ствар. Шапић је показао разумевање  за своје земљаке и већ им годинама омогућује да у скупштинској сали обележавају сећања на ратни пут крајишких бригада у Другом светском рату: 6. личке, 7. банијске, 8. кордун-ашке и 12. славонске. Изгледало је на почетку да ће то бити леп гест бивших комунисти-чких ратника, њихових потомака и поштовалаца, који ће уз сећања, казати и неке истине, које су биле табу теме. Ради се о геноциду над српским крајишким народом.
Уместо отворене и искрене људске ратне приче са крајишке голготе, организатори су дане сећања модификовали у фактографску војну историографију, коју смо деценијама гледали и слушали током дуге комунистичке владавине. Била је то, у ствари, искон-струисана, а не објективна и научна историографија. Овај пут је Савез бораца свих ратова Београда, као организатор то формулисао као  обележавање 75. годишњице од оснивања Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) на Дан Републике 29. новембар. Нема више ни те војске, ни те државе, штавише и војска и држава су се срамно распали у ратови-ма од `91. до `95., а причале су се и певале оде о њима. Ни једном речи није споменут Велики рат, ни овај последњи грађански. Сигурно ће многи од данашњих учесника ове примедбе, у најмању руку, прогласити недобронамерним. Међутим, отац  аутора ових реф-лексија је био носилац "Партизанске споменице 1941.", а 15 чланова уже и шире породице страдало је у једном дану 02. јуна 1942., на најгрозоморнији начин, у усташким покољима на Кордуну. Осма кордунашка бригада тада још није постојала, а неки партизански одред је био повучен, јер је командант био Хрват. Те године је, не само на Кордуну, почињен геноцид над српским крајишким народом, а партизана није било да га заштите. Те жртве и честити борци заслужују више пијетета, али се нажалост наставља равнодушност Срба према својим страдалим сународницима.
Смисао је овог осврта залагање за више достојанства и пијетета у данима сећања на масовно српско страдање у прошлости, даљој и ближој. Брутални агресори католичке про-венијенције сурово су уништавали све што је српско, православно. Посебно су то чинили у Другом светском рату, нарочито у Српској Крајини и поред свих оних бригада о којима је говорено на споменутом скупу. Ваљало би да што више бораца свих ратова остави аутентична сведочанстава о сопственом искуству у борбама, као и страдању своје околине. Тако би се, колико толико, избегле лажне историографске конструкције и дошло до више истине о трагичној прошлости.

Милан Ливада