ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ

232. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за  26.09.2017.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ПРЕПУШТЕНИ САМИ СЕБИ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 232. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 18. до 24.09.2017. године бележимо нешто из преживљавања наших крајишких избеглица овде у Војводини, који су повезани и комуницирају са старим крајишким завичајем. У нашој прошлонедељној хроници проговорили смо нешо мало о драстичном државном насиљу над остацима остатака Срба на Западу. Агресивна пропагандно медијска кампања и директно насртање на појединце, напросто сатире оне који су остали и малобројне повратике. Сликовито је то описао пријатељ који чешће одлази тамо: - Не можеш да видиш расположеног човека, ведра лица са макар мало оптимистичког става. Сви су потиштени, забринути и ћутљиви. Ради се о малобројним старим људима, који су на путу за онај свет. Тек понегде се нађе младо домаћинство засновано од повратника, који се баве сточарством и обрадом земље. Сва трагедија се најбоље види на примеру села Точак. Пре насилног прогона је у њему било више од сто домаћинстава, најбогатијих у окружењу. Данас су ту само четири старачке куће од повратника.
Тако је то у нашој трагичној крајишко-војвођанској судбини. Њено војвођанско обележје истичемо зато што је претежан број избеглица, после грађанског рата у Хрватској `95., нашао станиште баш у Банату, Срему и Бачкој. Примили су их и помогли им да се скуће, пре свих рођаци и пријатељи, који су на родну и благородну панонску равницу дошли после Првог и Другог светског рата. Они који се баве овом тематиком, а међу њима је и аутор ове хронике, процењују да су чак три четвртине од преко два милиона Војвођана крајишког порекла. Зато је тешко објаснити да ни овде, као ни у целом српском друштву, нису широко заживели разноврсни облици хуманитарног рада. Хуманитарна помоћ би најпре добро дошла избеглицама, али и онима са минималним примањима. Недавно смо са тв екрана чули ликовање са највишег државног места да је минималац повећан за 10 одсто. Одмах је један од честитих синдикалних лидера узвратио да то није довољно ни за пола потрошачке корпе! Међусобно испомагање људи у ова зла времена, која трају три деценије, олакшало би у овако великом сиромаштву српског друштва преживљавање оних који гладују. Зашто су на том плану затајиле институције, чак и Српска православна црква, посебно српска интелигенција, питање је које ствара мучнину код сваког добронамерног?! Једно од могућих објашњења је да су томе одлучујуће допринели: прво, прљава политика, којој је главни смисао борба за освајање власти и опстајање на привилегованим центрима моћи и одлучивањ; друго, сурова пљачкашка приватизација и тајкунизација створиле су танак слој енормно богатих, а сви остали су доведени у статус најсиромашнијих у Европи. То је до темеља разорило бивше и створило актуелно конфликтно српско друштво, у којем су широки друштвени слојеви становништва неважни. У таквом амбијенту нема у потребном обиму солидаризма и хуманизма међу Србима. Људи су препуштени сами себи, да се сналазе како знају и умеју.  Све говори да ће то да потраје, а докле, причаће они који преживе и дочекају боља времена.

Милан Ливада