Први српски ратни добровољци дошли из Србије у Војводину

63. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 24.06.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ПРВИ СРПСКИ РАТНИ ДОБРОВОЉЦИ

ДОШЛИ ИЗ СРБИЈЕ У ВОЈВОДИНУ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 63. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

За седмицу од 16. до 22.06.2014. године издвојили смо подсећање на битну историјску чињеницу из наше крајишке граничарске прошлости. Размишљање о том ратном догађају понели смо са трибине Новосадског клуба – одржане 18.06.2014. НС клуб је удружење грађана, људи добре воље, који афирмише толеранцију и хармонију суживота у мултиетничкој и мултиконфесионалној градској средини каква је новосадска. За баштињење такве културе живљења важна је и спознаја незаобилазних историјских догађаја, нарочито оних ратних.

Споменуто меморијално вече било је посвећено 165. годишњици од првог бомбардовања Новог Сада. Тај погром на доминантно српску варош десио се у ноћи између 11/12.06.1849. године. Наредбу за бомбардовање са Петроварадинске тврђаве издао је Пал Киш,

заповедник аустријске артиљеријске формације. Тврдило се да је био Русин, а овом приликом је речено да су двојица младих новосадских историчара открила да је био православне вере, највероватније Србин, можда и Цинцарин. Честа је, на жалост, била појава у прошлости да су најжешћи српски непријатељи били њихови изроди. Тако је те кобне јунске ноћи 1849, под командом Пала Киша нестала Српска Атина, привредно и културно веома напредан град, са нешто мање од 20 хиљада становника.

То је било најстравичније страдање у српско-мађарском рату, до којег је дошло због формирања Српске Војводине, у Сремским Карловцима 1848. године.

У том сукобу блиставу победу је извојевао велики војсковођа и стратег Ђорђе Стратимировић, рођени Новосађанин. На Тителском брегу, са 4.000 војника поразио је троструко бројнију мађарску солдатеску. За наше бележење овог рата битна је околност да је тада војвода Стеван Книћанин из Србије у Војводину довео 15.000 српских ратних добровољаца. Они су се храбро борили, посебно код Сент Томаша, који је после тога добио име Србобран. Као успомена и захвалност за ту помоћ, у знак трајног сећања, село у Банату, на левој обали Тисе, наспрам Титела носи име Книћанин.

Занимљиво је питање да ли су то први добровољци размењени између матице и српске дијаспоре или је то било враћање дуга за оно када су Војвођани свим могућим средствима помагали Карађорђа

у рату против Турака? Било како било, у ово наше време, када обележавамо стогодишњицу од Великог рата, Крајишници и Војвођани заједно су поносни што су били најбројнији на Солунском фронту за ослобођење Србије. Са онима који су дошли из Америке и са свих страна света било је сто хиљада српских ратних добровољаца. Тако је српска дијаспора својим доприносом чврсто утемељена у корене модерне Србије.

Милан Ливада