128. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за22.09.2015.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
ДАЛЕКО СУ СВИ ОД НОЛЕТОВИХ ВИСОВА
Минула недеља од 14. до 20.09.2015. године, почела је величанствено а завршила тужно за љубитеље спорта у Србији. У поразној српској стварности спорт је једина друштвена област у којој смо у европском и светском врху. У фокусу наше мисије су такмичари крајишко војвођанског порекла и њихов допринос успесима репрезентација Србија. Тај учинак је запажен, што нас Крајишнике чини поносним, јер показује да имамо врхунски способне појединце за високе домете.
Дакле, у понедељак 14. септембра у 5 сати ујутро, по нашем времену, Новак Ђоковић је победоносно подигао високо руке и рекет у њима и означио победу на најпрестижнијем турниру у свету – на Отвореном првенству Америке. Играо је против Федерера, најјачег противника, против публике која му непристојно жвижди, против судија, а посебно против ненаклоњених америчких медија – и све њих победио! У овако опскурним временима за српско друштво имати светског број један играча у тенису највећи је могући добитак за Српство.
Сви смо били припремљени да ћемо крај недеље, дакле 20. септембар, дочекати са пласманом српске кошаркашке репрезентације на Олимпијске игре у Рију, догодине, а можда и да будемо први на управо завршеном Првенству Европе за кошаркаше. За нас Крајишнике Војвођане од посебног је значаја било што репрезентативни дрес носе четворица играча крајишко војвођанске провенијенције. То су Немања Бјелица, Никола Калинић, Зоран Ерцег и Мирослав Радуљица. Почели су фантастично и наређали 7 узастопних победа. Међутим, у самој завршници, кад је било најважније, показали су да су далеко од Нолетових висова. Упоредимо само Ђоковићево обраћање јавности, које је највишег дипломатског ранга и говор, пред тв камерама, капитена наше кошаркашке репрезентације. Бити четврти у Европи – велики је успех! Али, са нешто више дисциплине, залагања у игри и интелигенције, могли су бар да обезбеде одлазак на Олимпијаду! Приметна је код већине кошаркаша неоснована препотентност од умишљене, ничим потврђене, величине. Због тога се у игри себично и надмено понашају, сувише солирају, а кошарка је колективна игра! Питање је могу ли такви наследници да очувају европску и светску репутацију славних претходника српске кошарке?!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар