Нема бриге о свакодневном животу Крајишника

112. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 02.06.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

 НЕМА БРИГЕ О СВАКОДНЕВНОМ  ЖИВОТУ КРАЈИШНИКА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 112. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 25. до 31.05.2015. године забележили смо поглед и размишљање новинара хроничар поводом 9. Крајишког сабора „Крушедолска звона“, који је био на Задушнице 30. маја, у порти чувеног фрушкогорског манастира Крушедол. Асоцијација избегличких удружења из Хрватске, као организатор, приписује му атрибут свесрпског догађаја. Истог дана, у непосредној близини Крушедола, на Фрушкој гори Управни одбор Крајишког културно-историјског центра (ККИЦ) је саопштио да су сва неопходна документа написана, да је у завршној фази поступак регистрација Фондације ККИС, чиме је фактички почело стварање сабирног пункта за све Крајишнике у матици. За 06. јун се најављује „Завичајни дан – Лединци 2015.“ Организатор  је Народни покрет Динара Дрина Дунав, који тај догађај рекламира као највећу спортску, културну и туристичку манифестацију  у региону.    
Било је овог пролећа, а тек ће бити у лето и јесен, оваквих и сличних мани-фестација широм Србије, по којој су расејани прогнани Крајишници. Прилике су то да се Срби Крајишници окупе, друже, да јадикују за изгубљеним завичајем и имовином коју су стицали пет векова. Садржаји и поруке са тих скупова су вишеструко значајне. Учесници из владајућих структура, као и из културно-научних институција из матице су углавном познате личности и умни људи. Од Крајишника су увек присутне велике групе организатора, јер такве црквено-народне зборове уопште није лако припремати, а утисак је да су најбројнији чланови КУД-ова, као извођачи културно-уметничког програма. Мало је, по нашој процени, српског крајишког народа. Јавних саобраћајних веза до Крушедола нема, а ни превоз није јефтин за сиромашне људе, па је то основни разлог што не дођу.

Смисао овог нашег осврта је да укаже да у српском крајишком народу нема удружења грађана која би се бавила свакодневним потребама у овим злим временима. Многи, посебно из реда избеглица, живе у беди и безнађу, гладују и потпуно су постали равнодушни према сопственом животу и окружењу и којем битишу. Питамо се да ли је тај осећај солидарности са онима који пате изчезао из душа нашег народа? Да ли смо сви скупа изгубили онај људски осећај љубави за ближњег свога? Чини нам се да имамо прилику да покажемо људско лице и остваримо битан конкретни учинак кроз Фондацију за помоћ неправедно оптуженим. Више од 20 наших Крајишника примило је из Хрватске оптужнице за ратне злочине у грађанском рату од 1991-1995. Да ли ћемо се показати да својим прилозима помогнемо нашим земљацима и сународницима да се одбране од лажних отпужби? Живи били па видели!

Милан Ливада