122. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 11.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ПРВИ ПУТ КАКО ТРЕБА – ПОСЛЕ 20 ГОДИНА
Ово је 122. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 03. до 09.08.2015. године направили смо осврт на несвакидашњи догађај који се тиче наших крајишких судбина. Први пут су, после 20 година, владе две државе: Републике Србије и Републике Српске државним одлукама установиле да 04. август буде заједнички Дан сећања и жалости за страдалим Крајишницима у незапамћеном етничком чишћењу Републике Српске Крајине. Величанствени меморијални скуп је одржан, у уторак, 04.08.2015, код Моста преко Саве у Рачи. Приметно је било да су Крајишници били задовољни што им највиши државни органи посвећују пажњу.
Новинарски је утисак да је највећа вредност тога Дана сећања... била – што је то био директан одговор еуфоричном слављу Хрватске. Направљен је прекид ћутања званичне Србије, која се све ове године уопште није оглашавала поводом таквог хрватског славља, праћеног расистичким испадима: Убиј, убиј Србина или Нема врба кол`ко има Срба./Нема везе добре су и брезе... Здравом разуму је несхватљиво да држава прекомерном војном и полицијском силом изврши етничко чишћење дојучерашњих својих грађана, бар формално уставно равноправних, изврши тешке злочине над њима и то слави као победу?! Уосталом, зар није и Међународни суд правде, по обостраним тужбама Хрватске и Србије за геноцид, констатовао да је у Олуји било тешких злочина... Шта то вреди кад српски званичници тако значајне међународне правне аргументе уопште не користе! Штавише, они и даље употребљавају хрватску терминологију и молећиво пружају руку помирења, иако супротна страна то очигледно неће. Посебно су чудни предводници крајишких избеглица кад шире илузију како Хрватска мора да покаже добру вољу да решава њихове проблеме! Зашто би онда тако злочиначки протерала безмало милион Срба Крајишника, са више од трећине њене државне територије у грунтовном српском власништву, на коме су Крајишници битисали пет векова – па да их сад поново прима или им надокнађује штету за опљачкану и спаљену имовину?
Ово су само нека из мноштва битних питања, која муче првенствено крајишке избеглице, на која нема, нити се траже одговори, а посебно се ништа не чини за било какву сатисфакцију понижених и увређених. Ни током поменутих сећања нико ништа не рече шта се предузима и да ли ће се уопште покушати било шта учинити, рецимо, за убијене Србе за које њихове породице још не знају где почивају?! Све у свему ништа ново што наговештава неке помаке у српско-хрватским односима!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар