Ко се још сећа Милоша Пајића - симбола крајишког страдања!

121. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 04.08.2015,

од Глас Крајине у Војводини

КО СЕ ЈОШ СЕЋА МИЛОША ПАЈИЋА – СИМБОЛА КРАЈИШКОГ СТРАДАЊА!

       
Ово је 121. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање  емисије Завичај. У недељи од 27.07. до 02.08.2015. године забележили смо сећање на десетогодишњег дечака, који је симбол крајишког страдања, а којег су, разуме се у српском маниру, сви заборавили!
Кобног 04. августа 1995. године – најцрњег датума у петовековној историји наше Крајине – из бројних избегличких колона прогнаног српског крајишког народа, телевизија је често, на жалост као атракцију, приказивала десетогодишњег Милоша Пајића, како вози трактор, у чијој је приколици била цела породица. Његов отац Стојан је био негде на борбеним положајима војске Републике Српске Крајине. Спасавање шесточлане породице из Перне, на Кордуну, пало је на леђа деде Милоша, по коме унук носи име. Смењивали су се деда и унук за воланом трактора, бежећи пред непријатељском офанзивом,  названом Олуја. Двадесет година касније, негде у априлу 2015, београдска Политика је објавила  потресну причу, сада тридесетогодишњег Милоша, о томе у каквој је беди завршила породица Пајић.
Кад су у тој страшној бежанији стигли у Београд: деда и баба су са ћерком отишли у Ириг, а Милош је с мајком и млађим братом Бранком завршио у одмаралишту „Здрављак“ на планини Јелици код Чачка. Отац им се придружио и као вкв бравар успео је да се запосли у вешерају чачанске болнице. На жалост, 19.03.2015. ратник Стојан је доживео мождани удар и остао непокретан. Син Милош тада још није знао где ће да га смести. Трагични јунак ове приче, мали Кордунаш Милош Пајић у 15. години се запослио се 2000., у Коњичком клубу „Миленко Никшић“ у Балузи и од првог дана станује на хиподрому, у једној просторији. Зарађује 20.000 динара месечно. Његов, две године млађи брат Бранко сместио се у једној сто година старој трошној кући, само што се не сруши, у Пријевору код Чачка. Ради шта му понуде за двеста, триста динара, и тако преживљава. Мајка их је напустила пре седам година, преудала се и отишла у Словенију.
Најављено је да ће Крајишници 05.08.2015, на установљени Дан сећања на жртве Олује, у шетњи Београдом, возити и неки трактор. Да смо људи, ко` што нисмо, да ли би за воланом требао да седи Милош Пајић?! Можда и хоће, видећемо! А оно „да смо људи...“ аутор је мислио да немамо баш никакву хуманитарну организацију која би колико може помогла Крајишницима у невољи, у каквој су сада Пајићи! И још ми нешто паде на памет. Милош је дошао у крај, у коме је лекар српског војсковође још из турских ратова, а исто-времено и познати српски писац Лаза Лазаревић, у причи Све ће то народ позлатити маестрално описао небригу српских власти о својим ратницима. Неће јадни народ ништа позлатити, то је само књижевна метафора, јер српском народу је суђено да страда.  

Милан Ливада