ДВА ДОГАЂАЈА У ЗНАКУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА

134. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03.11.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

ДВА ДОГАЂАЈА У ЗНАКУ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 134. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 26.10. до 01.11.2015., забележили смо два догађаја везана за два удаљена пункта српског крајишког националног простора, али са сличним порукама. Удружење Херцеговаца у Новом Саду је обележило 140. годишњицу устанка у њиховом исконском завичају познатом под називом Невесињска пушка. На пригодној изложби доминирали су портрети часних војвода тога народног бунта против турских зулума. Компетентни говорници подсетили су на историјске детаље величине и значаја отпора херцеговачких Срба ропству под туђином. Све је било у знаку културе сећања на историјски догађај из 1875. године у каменитој Херцеговини. Величане су војводе устанка, а масовне жртве обичних бораца и народа споменуте су онако успут. Такво понашање постаје стандардан српски манир. Нема дужног пијетета према страдалницима. Карактеристичан је био однос Светозара Милетића, пореклом из наше Крајине, а градоначелника Новог Сада, према циљевима те борбе. Он је свим средствима и ауторитетом великог борца за српска национална права у Аустроугарској помагао херцеговачке устанике, али није очекивао велику добит од тога. Тако је и било. То је за тај простор био почетак преокрета да Срби из Херцеговине подпадну из турског у ропство аустријских владара.
Други догађај је, такође, био у Новом Саду, а односио се на актере борбе за достојанство Срба у Румунији. У Радио Телевизији Војводине била је промоција књиге Бате Миркова Ђавољи реп. Овај успешни вајар и писац рођен је у Темишвару. Мајка му је пореклом била Личанка, а отац Банаћанин, који је у Другом светском рату дошао да се, против немачке окупације, бори у редовима српских партизана. Када је 1948. објављена Резолуција Информбироа тражили су од њега да клевеће Тита и Југославију. Пошто није хтео робијао је у Бараганској пустињи, по суровости мучења недужних људи била је равна Голом отоку, где су мучени многи Крајишници. Бата је одмах избачен из школе и због тога је посебно огорчен на Србе потказиваче. Зато му споменуто дело носи поднаслов „књига отуђења“, јер је после таквог бесчашћа дошло до подвојености у српским редовима. Уметничку афирмацију Мирков је остварио у Европи, а сада је, каже, направио кућу у високим Карпатима.
У оба случаја, како видимо, наша зла коб је у неслози и страдању Срба.

Милан Ливада