НЕКО МИСЛИ НА ПОНИЖЕНЕ И УВРЕЂЕНЕ

135. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 10.11.2015.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај 

НЕКО МИСЛИ НА ПОНИЖЕНЕ И УВРЕЂЕНЕ 

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 135. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
У недељи од 02. до 08.11.2015., забележили смо једно, хвале вредно, доброчинство. У овој нашој тужној и ружној стварности заборавили смо на поруке и поуке патријарха Павла: Будимо људи иако смо Срби! То посебно важи за српски крајишки народ, брутално прогнан из завичаја, напуштен и заборављен од својих сународника, али и од себе самог. Јер, просто је несхватљиво да он сам нема никаквих хуманитарних организација, које би помагале, бар најугроженијим деловима избеглица, у ствари да сви скупа помогну сами себи. Хуманитарна помоћ је недовољна и слабо организована у целом српском друштву у временима када оно носи печат најсиромашнијег у Европи.
Зато сваки гест доброчинства заслужује поштовање и захвалност. Буди наду да има и добрих људи, који мисле и на своје понижене и увређене. У овом случају добротвори су  из новосадских градских власти. Постарали су се овде да обезбеде Свратиште за децу улице и Преноћиште за бескућнике. Чак се хвале да су обухватили сву децу о којима нико не брине. Не кажу колико је бескућника збринуто, али је и ово велико.
Постојало је Свратиште за децу улице у Новом Саду и до сада. Међутим, донатори су га напустили па је град преузео његово финансирање. На новој локацији у Булевару ослобођења простор за малишане је трипут већи од досадашњег. Ту ће деца боравити у хигијенским условима, играти се, учити, хранити, спавати... Капацитет је довољан за потребе града. Што се тиче бескућника, које смо гледали како на хладноћи спавају на  железничкој и аутобуској станици, први пут им је Нови Сад за ову зиму обезбедио преноћиште. У сарадњи са Центром за социјални рад и Геронтолошким центром уређен је простор за спавање за 12 мушкараца и 7 жена. За бескућнике је обезбеђен и дневни боравак. Није речено да ли су тиме, као код деце, задовољене све потребе.
Сигурно је да међу њима има и избеглих Крајишника, који су најзапостављенији део српског друштва, па је добро да су и малобројни међу њима обухваћени овим добротворством Града Новог Сада. Кажу овде да је овај град једини у Србији који овако нешто ради! Можда и други пођу примером Новог Сада!

Милан Ливада