Мења ли се то српски однос према антифашизму?!

81. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 28.10.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

МЕЊА ЛИ СЕ ТО СРПСКИ ОДНОС ПРЕМА АНТИФАШИЗМУ?!

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 81.

Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 20. до 26.10.2014, наметнула се као тема упитаност: Мења ли се то српски однос према антифашизму?! Владајући политички кругови у Србији, више од три деценије, имају амбивалентан однос према тој капиталној друштвеној вредности! У Европи је, међутим, антифашизам међу приоритетним вредностима друштва на Старом континенту. Невиђен је парадокс да су све политичке гарнитуре у Србији, нарочито после вишестраначја, у својим идеологијама говориле и говоре да су за улазак у Еврпску унију. Али, у пракси нису баштиниле европске вредности, посебно не антифашизам.

Зашто је ова тематика битна за наш крајишко војвођански амбијент, који хроничарски посматрамо и истражујемо? Зато, што су учешће и допринос Крајишника и Војвођана, у Другом светском рату, у четворогодишњим крвавим борбама против окупационих немачких фашистичких снага и њихових сателита, били одлучујући у победи над фашизмом. То се не сме заборавити. У том контексту војна парада одржана 16. октобра 2014, у част 70. годишњице ослобођења Београда, можда наговештава да се мења српски однос према антифашизму. Међу ослободиоцима ондашње југословенске престонице, поред Црвене армије тадашњег СССР-а, најбројније су биле крајишке и војвођанске бригаде.

Одређене групације поштовалаца антифашизма редовно су обележавале битне датуме за сећање. Тако је било и 22.10.2014. у Новом Саду. У угледној невладиној организацији Новосадском клубу сећања је казивао 90. годишњи ратни ветеран Мита Бугарски. Имао је само 16 година, када је из родне Бачке, са масом Војвођана отишао у Босну, где је ратовала главнина Народноослободилачке војске ондашње Југославије. Као извиђач у 8. војвођанској бригади, непосредно после ослобођења Београда, добио је задатак да извиди ситуацију у Новом Саду. Обавио је то лако, јер су се мађарске окупационе снаге повукле. У предвечерје 22. октобра 1944. године, код Владичанског двора у Змај Јовиној улици, Бугарски је угледао и препознао извиђача из Новосадског партизанског одреда.

Сусрет двојице извиђача, из две партизанске формације, означио је ослобођење Новог Сада, без испаљеног метка, у предвечерје 22. октобра 1944. године. Званично је град за датум ослобођења узео 23. октобар. Било је угодно слушати, 70 година после, ослободиоца који је сачувао необичну виталност и прецизно сећање, уз то и симпатичну духовитост. Баштињење таквих антифашистичких сведочења насушна је потреба, посебно код младих у српском друштву.

Милан Ливада