БИТКА ЗА "ПУТ ЖИВОТА"

 

363. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 01.09.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

БИТКА ЗА "ПУТ ЖИВОТА" 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 362. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 24. до 30. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, овај пут смо одабрали фрагмент насловљен Битка за "пут живота" из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића. Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској.

            У овој хроници, по нашем избору, издвојили смо како аутор Лазић, са дивљењем и горчином истовремено, подсећа на херојски подвиг новоформиране Српске војске Крајине у пробоју коридора. Пише Лазић: - Српска војска гради величанствену победу, продор према Србији.. Сазнајемо да је остало још десет километара до пробоја "пута живота" - коридора. Београдска телевизија ни речи. У величанственој бици српске војске, равне Церу, Колубари и Кајмакчалану, српска војска гради пут своме народу ка Отаџбини, ка Београду, ка Србији.

            20. јуни 1992. године. Већ другу ноћ оперишем уз три петролејске лампе и танке жуте свеће добијене од цркве. Вечерас сам почео операцију у седам сати и надао сам се да ћу завршити до пола девет, док не падне мрак. Користим светло које улази кроз прозор. Журим. Ипак, не иде. Мрак пада. Операцију завршавам уз петролејску лампу, а и оне су лоше, јер уместо петролеја користимо нафту која брзо гори и дими. Ипак, пронашли смо рецепт, литар нафте - три кашике соли. Не дими и спорије гори. Операциона сала је у мраку. Цела болница је у мраку. Град у мраку. Већ девет ноћи непрекидно ни минута струје. Физички умор не осећам, али сам психички исцрпљен, у срцу Српства, а тако далеко од Отаџбине - мајке Србије. Двадесет и два часа. Поред болнице песма, девојачка и дечачка. "Саша" - назив песме. Матуранти, неуништиви. Живот, ипак, тече даље. Младићи и девојке славе зрелост, а за шест дана биће тачно година како су под оружјем и у борби. Дивна српска омладина. А тамо, у Београду, њихови вршњаци штрајкују. Не интересују ме њихови мотиви н разлози. Само једно знам: ни један мотив нити разлог за тај штрајк у Београду не може бити вреднији од очајничке борбе овог народа за голи живот. Тужно!

            Залихе свега у Крајини су на измаку. Битка за коридор, за "пут живота", највећа битка у историји српског народа, улази у пресудну фазу. Имамо доста погинулих и рањених. На десетине српских младића гине свакодневно, да би осигурало голи живот за милион Срба у српским крајинама.

            У наредним хроникама пренећемо још нека сведочанства из Дневника ратног хирурга Миодрага Лазића.

 

            Милан Ливада