КАКО И ЗАШТО ЈЕ КРАЈИНА ОСТАВЉЕНА САМА У БЛОКАДИ?!

 

362. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 25.08.2020.

од  Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина"

 

КАКО И ЗАШТО ЈЕ КРАЈИНА ОСТАВЉЕНА САМА У БЛОКАДИ?! 

           

            Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 362. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине за емисију "Завичај - Слободна Крајина".

                У недељи од 17. до 23. августа 2020, поводом 25. годишњице од пада Републике Српске Крајине 04. августа 1995, одабрали смо фрагменте из књиге Дневник ратног хирурга аутора Миодрага Лазића, у којима се указује како и зашто је Крајина остављена сама у блокади?! Овај часни човек и његово дело доспели су у жижу јавности у априлу ове године након упокојења од коронавируса у Нишу. Био је један од ретких српских ратних добровољаца у ратовима у Републици Српској Крајини и Републици Српској. У овој хроници смо изабрали фрагменте о приликама од априла до јуна 1992. ратне године.

            Радим као једини општи хирург у глинској болници, јединој у Републици Српској Крајини. Дан и ноћ - операције, прегледи и превијања. Покривам простор од око двеста хиљада становника. Прва линија фронта са усташким снагама, река Купа удаљена само три километра од болнице. За та два месеца, април и мај 1992. године, имао сам више од шездесет рањених и четири погинула борца. У мају смо два пута гранатирани. Четвртог маја по Глини су падале гранате од 22 до 1 час... Иначе, од 20. маја телефонске и копнене везе са Србијом су у потпуном прекиду. Велике борбе у Приједору и његовој околини. Тридесет седам погинулих српских бораца у првом дану. Више стотина муслиманских екстремиста убијено. Лекови не долазе из Београда. Немамо струје, воде, телефонских веза, цигарета и шибица, квасца, бензина и нафте. Агрегати стали, храна се покварила...

            Иначе, 13. маја 1992. доживео сам, заједно с народом Српске Крајине, најтужнији дан у животу, гледајући како Југословенска народна армија напушта део Отаџбине и део свога народа, и одлази за Србију. Убрзо после тога, шестога јуна имао сам срећу да лично доживим и видим тренутак настанка српске војске и њен полазак у битку, у пробој "пута живота", у битку за коридор до Србије. Нека им је слава. Иду да обезбеде живот свом народу... У рано јутро 11. јуна враћам се из Двора у Глину. Срећем Српску војску Крајине која хита у битку за коридор. Оклопни транспортери, тенкови, камиони, величанствена колона. Поздрављам их блендовањем и са три прста. Одговарају ми. Поносни и одлучни. Одлазе... Одлазе пут Дервенте и Модриче. Хиљаде њих, да отворе пут свом народу ка Србији. Срећно, јунаци! Очи целе Крајине и срца свих нас су са вама!

            Шта рећи? Четири недеље без струје и воде, без било какве везе са Србијом. Ни копном, ни ваздухом, ни телефоном. Једна цигара на десет рањеника, а и небо се сручило на ову напаћену земљу. Невиђено невреме већ два дана. Стижу рањеници чак из Дервенте у глинску болницу. Тамо је тешка борба. Има доста погинулих и рањених. Очи Крајине, очи милион Срба, уперене су у тај фронт. Српска телевизија не јавља ништа.

            У наредним хроникама пренећемо још нека сведочанства из Дневника ратног хирурга аутора Миодрага Лазића.

 

            Милан Ливада