360. Недељна хроника за Радио
Фрушка гора, за 11.08 .2020.
од Хронике двовековних веза Крајине и Војводине
за емисију "Завичај - Слободна
Крајина"
СРПСКЕ
ДЕОБЕ
Желимо добро вече поштованим
слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је
наша 360. Недељна хроника из Хронике двовековних веза Крајине и Војводине
за емисију "Завичај - Слободна
Крајина".
У двонедељном раздобљу од 27. јула до
09. августа 2020, за наше крајишко памћење битан је био 04. август - Дан сећања на страдале и прогнане у агресији
Хрватске на Републику Српску Крајину (04. августа 1995.). Распричаност тим
поводом, како ову овде у матичној држави свих Срба тако и ону тамо која се
односи на остатак остатака српског крајишког народа у Хрватској, означили смо
као Српске деобе. То је наша
асоцијација на роман Деобе великог
српског писца Добрице Ћосића, који се појавио средином 20. века. У том делу
аутор је варирао оцену војводе Мишића: - Нема
рата којег српски сељак неће добити а српски политичар изгубити - у
књижевну флоскулу да су Срби победници у рату а губитници у миру. Поента те
ратно-поратне приче је у тврдњи да су Срби били и остали једнако подељени како
у рату тако и у миру, алудирајући на међусобну нетрпељивост комуниста и четника.
Рецидиви тих међусрпских деоба у оцени судбоносних историјских догађаја били су
видљиви и у обележавању 25. годишњице агресије Републике Хрватске на Републику
Српску Крајину.
Званична Србија од пре седам година
тај, за Српску Крајину, кобни 04. август обележава под слоганом Олуја је погром, као комеморацију.
Хрватска то слави као своју велику
победу. До овогодишње прославе у Книну ниједан званичник преосталих Срба у
Хрватској није тамо одлазио. Био је овај пут Борис Милошевић и он је постао
главна мета реаговања и увреда са српске стране. Шеф српске дипломатије Ивица
Дачић је у критици таквог поступка рекао да је то требало Хрватској, али не и
Србији. Лидер Срба у Хрватској Милорад Пуповац је био тешко погођен и такав
став Дачића оценио да из Београда хоће да диктирају како да се понашају они
тамо, а видело се како су прошли кад су поступали по захтевима из матице од
1991-1995. године. Аутору овог осврта се чини да је праву оцену "случаја
Милошевић" дао историчар из избегличке колоне Крајишника, у јутарњем
програму ТВ Пинк, да су Срби који су остали у Хрватској пристали на асимилацију
и да се та држава никада неће одрећи своје победничке реторике над злочином
прогона српског крајишког народа.
У чему видимо српске деобе у
сведочењу истине о крајишкој голготи у ангажману крајишких удружења? У томе што
је и међу нама Крајишницима премного оних који и данас страствено заступају
лажи, обмане и клевете: да смо тобоже сами криви за нашу судбину; да се нисмо
борили; да не заслужујемо саосећање и помоћ... Тако се прикривају грешке које
је генерал Секулић, родом из Лознице, у једној реченици сажео да је крајишка
трагедија најсрамнији поступак Србије у њеној историји према делу свога
народа... Ако ми, који хоћемо да сведочимо само истину о нама, наилазимо на
такве бесмислене оптужбе да је то позив на освету, онда је очигледно колике су
поделе у српском друштву у интер-претацији битних националних и друштвених
тема.
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар