33. Недељна хроника за Радио Фрушка Гора, за 19.11.2013.
од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај
СЕЋАЊЕ ПОТОМАКА НА КРАЈИШКЕ ДИВИЗИЈЕ
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка Гора. Ово је наша 33. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.
На крају недеље, коју посматрамо, од 11. до 17.11.2013. десио се догађај од посебног значаја за наша крајишка осећања. Потомци су одржали заједнички меморијални скуп 16.11.2013, поводом 71. годишњице формирања четири најпознатије крајишке ратне војне формације у Другом светском рату: Шесте личке, Седме банијске, Осме кордунашке и Дванаесте славонске дивизије. То сећање, вредно сваког поштовања, је исказано у свечаној сали Општине Нови Београд, која је била дупке пуна. Занимљива је околност да баш на Новом Београду живи, можда, највећи број потомака храбрих крајишких ратника.
Импресивна је била фактографија, али истовремено и поразна због страдања, коју је тада казивао генерал у пензији Петар Тркуља, за све четири крајишке дивизије. Биле су то прве веће ратне формације од укупно 53 колико је од 1941-1945. ратовало против немачких окупатора и усташких квислинга. У време формирања 6. личка, 7. банијска и 8. кордунашка су имале око 10 хиљада бораца. Међу њима је било 96 одсто Срба и само 4 одсто Хрвата. Те дивизије су учествовале, боље рећи слате су увек у све најтеже и најкрвавије битке. Масакриране су: из њиховог војничког строја погинуло је око 16 хиљада бораца! А то су све били млади момци, чиме је затирана крајишка српска младост! Из њихових редова је било 80 народних хероја. И поред свих заслуга убрзо су после рата расформиране и заборављене?!
Похвалили смо, на самом почетку, једно овакво сећање на славне крајишке дивизије – како су називане у оно комунистичко доба. Међутим, као новинар хроничар не могу да разумем, а то чуђење траје још из времена обраде оваквих тема током рада на новосадској телевизији, да у том сећању нема ниједне адекватне критичке опаске! Рецимо, правио сам емисију о 50. годишњици победе над фашизмом. Било је то 1995. У Београду, у становима познатих ратних ветерана Ђоке Јованића, Милутина Мораче, Милана Басте и Николе Кмезића, снимао сам њихову причу о рату. На крају сам свима поставио опрезно и условно питање, да одговоре, само ако желе: како се осећају они као ратници, пола века после, када нема више ни армије у којој су се борили, нити државе за коју су војевали?! Било је мучно после тога за обе стране, да би неодређено рекли да то није важно! То је био наставак мојих неспоразума, још из времена студија, када сам од оца носиоца „Партизанске споменице 1941.“, на оваква питања добијао упозореања: - Пази се мали, о томе се не смије причати! Не може се пи.ати уз ветар!
Пре почетка скупа у Београду, у холу сам се срео са Стојаном Продановићем, пуковником у пензији, који ми је рекао да је питао Тркуљу: да ли ће рећи да су дивизије, о којима ће беседити, настале после геноцида над српским крајишким народом у НДХ-азији. Сагласио сам се са њим да би то тако требало! На жалост свих нас, идеолошки исконструисана прича о крајишкој трагедији и заједничкој држави и даље траје? Докле?!
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар