Фоно - Емисија "Завичај" - 30.03.2013.

Оснивач у уредник "Гласа Крајине у Војводини" Милан Ливада,
у емисији "Завичај" Радио "Срема", аутора Саве Смољановића, дао мозаички приказ догађаја за март 2013.

КЛИКНИ ОВДЈЕ и преслушај фоно!

ПРВА „НЕДЕЉНА  ХРОНИКА“  ЗА  ЕМИСИЈУ „ЗАВИЧАЈ“ ЗА 31.03.2013. ЗА  РЕГИОНАЛНИ „РАДИО  СРЕМ“ У РУМИ ОД „ГЛАСА КРАЈИНЕ У ВОЈВОДИНИ“  ИЗ  НОВОГ  САДА

 

          Желим добро вече поштованим слушаоцима Регионалног „Радио Срема“. Јављамо се први пут из Новог Сада, са мозаичним прилогом који следи. Додајемо још само то да је ово облик сарадње коју су договорили двојица уредника: емисије „Завичај“ и двомесечника “Глас Крајине у Војводини“.

          Од  актуелних тема одабрали смо неке фрагменте из дешавања током марта. Шеф дипломатије Србије Иван Мркић, по повратку из Загреба је изјавио:“Са  председником  Ивом Јосиповићем сам разговарао  о несталим особама, а он се посебно интересовао за избеглице, како ћемо то да решимо...“

          Споменути су, дакле, наши прогнани Крајишници у једној полуреченици на највишем државном и националном нивоу. За избеглице, настањене већином у Војводини, то је свакако мало. Једино они још носе непреболни печат избеглица, за које нико не мари. Имају државе, наравно, пречих послова од „избегличког питања“.У тој трагичној причи најтеже пада сазнање да избеглице саме за себе ништа не чине, нити могу да учине?! А самозвани наметљивци, који се тобоже баве решавањем њиховог тешког проблема, бестидно лажу и обмањују!

          Током марта су се у Хрватској десили бројни тешки инциденти,  пуни шовинистичког, антисрпског набоја и мржње. Оставили су, разуме се, болан и мучан утисак, пре свих на избегле Крајишнике.Тешко је и замислити како се осећају преостали Срби у таквом амбијенту и окружењу. Чини се, да су примерено, по службеној дужности, на националистичке испаде реаговали шеф државе Јосиповић и премијер Милановић. Реаговали су опрезно и тамошњи Срби, посебно заступници у Сабору, пошто су на њиховим местима били плакати са натписом:“Гост“. Наиме, председница  Одбора за људска права и права националних мањина Ружа Томашић поручила је Пуповцу, Станимировићу и другима да је „Хрватска за Хрвате, а остали су само гости“. Одавде из матице нисмо запазили било каква реаговања „по службеној дужности“. Државни  секретар за избеглице у Влади Србије још раније је рекао да они неће да праве Хрватској никакве сметње на њеном путу у Европску унију. Пошто дуго и темељито пратимо ову проблематику, познато нам је да међу онима који би требало да реагују на одговарајући начин, на националистичке испаде, преовлађују аутошовинисти! Понашају се у стилу „баш нас брига“ за увреде, клевете и понижавања, која се наносе српском народу?!

          Дуго нисмо приметили реаговање на „хрватску ћирилицу“. Најзад  се, са двоструко компетентног места, појавила стручна експликација свега тога. Та двострука компетентност односи се на часопис и аутора. У Летопису Матице српске, у 188. години излажења, у децембру 2012., објављен је текст ЈЕЗИК  НАШ  НАСУШНИ, са поднасловом „Хрватска  ћирилица“ - на ломачи? Аутор је проф. др Драгољуб Петровић, познати и признати језички експерт, који је изучавао и језик Баније и Кордуна. А ЛЕТОПИС је најстарији живи књижевни часопис у Европи, покренут 1824. године. Битно је овде још нагласити да је језик први и основни симбол државног, националног, културног и свеколиког идентитета сваког народа. Народ који нема свој језик и не постоји.

          У експликацији питања „хрватске ћирилице“ професор Петровић пише: „Хрвати су током последњих неколико векова имали педесетак „својих језика“. На крају су узели СРПСКИ, „обукли га“ у латиничко рухо које су им приредили Вук и Даничић. Сад веле, објашњава Драгољуб Петровић, да им то није довољно и да не могу ни без ћирилице. Имали су је, кажу, у Дубровнику, Босни, Далмацији и у Славонији. И то им је, може бити, тачно, али уз једну ситну ограду - иронично закључује Петровић  и поентира - док су је имали, они су били Срби“.

          Аутор се пита откуд сад толика љубав према ћирилици, кад је у еуфорији распада бивше заједничке државе из хрватских библиотека избачено и спаљено,  по сведочењу Анте Лешаје, три милиона књига, штампаних „хрватском ћирилицом“. Петровић још подсећа да је хрватском народу речено да је ћирилица „влашко писмо“. Одмах после поделе хришћанства Ватикан је ћирилицу прогласио за „ђавољи изум“ и забранио и да се помиње. То је, по Петровићу, једина лекција коју су бивши Срби, прелазећи у католичанство , научили боље од свих.

            На самом крају, ради мале релаксације од претходних тешких тема, да споменемо два велика човека везана за Срем. Први је Сава Владиславић Рагузински. Пореклом је из Херцеговине. Он је у 19. веку у царској Русији имао велике резултате у политичко дипломатској и културној мисији. Друштво српско-руског пријатељства, пре коју годину, поставило је у Сремским Карловцима споменик овом великом човеку.

            Други је велики српски педагог Теодор Јанковић. Рођен је у Сремској Каменици. У руским изворима он је био Фјодор Иванович Јанковић де Миријево. Он је у 18. веку  више од 20 година радио на унапређењу руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу. Ево прилике да се Друштво српско руског пријатељства ангажује да се Јанковићу у Сремској Камници подигне споменик.

            Толико за овај пут.