258. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 03. 04. 2018.
од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај
УМНОЖАВАЈУ СЕ НЕПРАВДЕ ПРЕМА КРАЈИШНИЦИМА
Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 258. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.
У недељи од 26. марта до 01. априла 2018. године забележили смо умножавање неправди према Крајишницима. Нису поштеђени ни најугроженији међу избеглицама из бивше Републике Српске Крајине. Указали су на то на главном одбору Удружења Отаџбински покрет, које претендује да буде кровна организација за облике невладиног ангажмана. Ради се о крајње неотаџбинском односу овдашњих државних институција према ратним војним инвалидима са подручја бивше РСК. Они су неко време примали одређену новчану надокнаду. Онда је надлежни државни орган закључио да они на то немају право. Не само да је обустављена даља исплата ионако бедних новчаних износа, него се тражи да несрећни ратни војни инвалиди врате све што су досад примили и то са каматом!? Ти људи ионако немају од чега да живе после укидања каквих таквих примања. Прете им пленидбом имовине. Тешко је и замислити у каквој ће се критичној ситуацији наћи ако им одузму и оно мало сиротиње са којом преживљавају.
Сада Отаџбински покрет покушава да тим несрећним људима некако помогне. Јако је неизвесно да ли ће у тој намери успети. Јер, знамо да једино аутентичним Крајишницима, који су бранили своју Српску Крајину, није признат никакав ратни стаж. Сви су други то ратно право остварили, али наши Крајишници нису, иако већ четврт века од завршетка рата гањају правду. Сада је њихове ратне другове са фронтова, на којима су рањени и остали инвалиди, задесила невероватна неправда од државе Србије. Човек остаје запањен и констерниран кад чује тако нешто, како државне институције малтретирају државне поданике. Српски крајишки народ је, разуме се, у крвавом грађанском рату, у којем се распадала бивша заједничка држвава Југославија, у Србији видео свога заштитника. Та помоћ је и обећана. Била је нешто логистичко што је, у осталом, матица по природи ствари дужна да учини према својој дијаспори. На жалост, Крајишници су све време обмањивани и на крају остављени сами, како би доживели незапамћено понижење на европским просторима. У избеглиштву су им, нарочито овде у Војводини, помогли њихови рођаци и замљаци који су раније насељени. Државне апанаже су добили они из командујућих структура, као и они који су се домогли невладиног сектора, а масе света без игде ичега биле су и остале без праве помоћи. Шта више, неправде матице према њима само се умножавају. Докле тако?
Милан Ливада
