Милан Ливада
субота, 29. август 2015.
петак, 28. август 2015.
Боље би биле хуманитарне од политичких варијација
124. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 25.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
БОЉЕ БИ БИЛЕ ХУМАНИТАРНЕ ОД ПОЛИТИЧКИХ ВАРИЈАЦИЈА
Ово је 124. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. Током минуле недеље од 17. до 23.08.2015. године Срби Крајишници, поготово најбројнији њихов део тешких страдалника, су доживели ново разочарење. У манастиру Крки, који је у окружењу пустих огњишта прогнаних Крајишника, поглавар Српске православне цркве Иринеј рече да су и Срби чинили злочине. То је телевизија издвојила као поенту његовог иступа на том светом месту. То је релативизација злочина, ето и ми смо били лоши момци, па онда ником ништа! Као некад, у полувековном раздобљу после Другог светског рата и монструозног геноцида над српским крајишким народом, комунисти су ширили идеологију братства и јединства! Значи, џелати и жртве су браћа и сестре?! Хрвати су имали усташе, а Срби четнике па смо егал! Све сами апсурди и у таквом амбијенту остаци закланог крајишког народа , ојађеног због губитка најдражих, морали су да слушају бескрупулозне лажи, а ни међу собом нису смели да причају истину! Слушао сам, као дете, на Кордуну како старији бесне од једа: - Како то може тако, он ме клао, а сад смо браћа?! Нисам тада ништа разумео, поготово упозорења да се о томе не сме говорити! Изгледа да се хоће исто и сада! Они од наше, пет векова старе ентитетске Крајине, направили спаљену земљу, масакрирали српски национални корпус и прогнали безмало милион Срба, па ником ништа, јер су и Срби правили злочине?!
Тешко пада крајишким страдалницима осећање да њихове жртве, понижења и људске патње баш никога не интересују! Српски званичници су се у обраћањима извињавали, ћутали и повлађивали хрватској страни! Никад у државничким и политичким елаборацијама нису наступали са позиција правне државе и њеног инструментарија, као и са позиција међународног права, никад не споменуше реципроцитет?! Заиста, не можемо све то да разумемо! А што се тиче патријарха, кад је већ правио политичке варијације, мислимо да би било боље да се бавио хуманитарним аналогијама. Зашто није рекао како Хрватска католичка црква има снажан Каритас, који несебично помаже сиромашне и угрожене. Дотле наша Српска православна црква нема хуманитарне организације таквог ранга. Зато је изостала потпуна помоћ крајишким избеглицама у бежанији пре 20 година! Нема те помоћи ни данас за крајишке избеглице, а и за многе друге у Србији, који живе у беди и сиромаштву, а немали број гладује. Колико би само хуманитарне организације ублажиле патње данашњих Срба, а о ширењу њихове мреже се уопше не размишља?! Заиста ништа не разумемо! Важи ли и за ову ситуацију она хришћанска: - Опрости им Боже не знају шта раде!
Милан Ливада
петак, 21. август 2015.
По празном џепу обичног човека
123. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 18.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ПО ПРАЗНОМ ЏЕПУ ОБИЧНОГ ЧОВЕКА
Ово је 123. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај.
Током минуле недеље од 10. до 16.08.2015. године нападно су телевизија и писани медији упозоравали обичне људе, како нас називају и владајући олигарси у српском друштву, да обавезно плате трећу рату пореза на имовину! Јер, задесиће их високе новчане казне, о којима их порески органи више и не морају унапред упозоравати! Рок доспећа те пореске обавезе је средина августа. Није то било до сада, већ је то казнена новина државе према њеним поданицима. Хвали се држава како се буџет пуни из повећене наплате пореза, па онда треба дисциплиновати све пореске обвезнике, да не касне или не дај Боже да не плате порез.
Прво, што је овом новинару хроничару пало на ум, у тренутку медијског позива да се порез плати у року, је: - Да ли је држава Србија тако ревносна према оних 5 одсто својих хипербогаташа? За њих се у јавности прича, наравно на основу онога што медији пишу, да је њихов порески дуг толико велик да би све муке српског друштва престале кад би они измирили њихове пореске обавезе! Ми доле смо уверени да ће ово бити удар по празном џепу обичног човека. У овој грозној стварности, током европских дебата о грчкој кризи, саопштен је податак да је праг сиромаштва у ЕУ 550 евра месечно! Према томе, цела Србија, изузев оних 5 одсто који су приграбили сва богатства српког друштва, битише у сиромаштву. Кад се томе дода висока незапосленост, робовласнички ниске плате запослених у реалном сектору и све друге невоље онда је платежна моћ обичног српског човека на нивоу голе егзистенције. Како ли је тек крајишким избеглицама у таквом амбијенту? Пратићемо како ће се ситуација даље развијати.
Милан Ливада
субота, 15. август 2015.
ПРВИ ПУТ КАКО ТРЕБА – ПОСЛЕ 20 ГОДИНА
122. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 11.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
ПРВИ ПУТ КАКО ТРЕБА – ПОСЛЕ 20 ГОДИНА
Ово је 122. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 03. до 09.08.2015. године направили смо осврт на несвакидашњи догађај који се тиче наших крајишких судбина. Први пут су, после 20 година, владе две државе: Републике Србије и Републике Српске државним одлукама установиле да 04. август буде заједнички Дан сећања и жалости за страдалим Крајишницима у незапамћеном етничком чишћењу Републике Српске Крајине. Величанствени меморијални скуп је одржан, у уторак, 04.08.2015, код Моста преко Саве у Рачи. Приметно је било да су Крајишници били задовољни што им највиши државни органи посвећују пажњу.
Новинарски је утисак да је највећа вредност тога Дана сећања... била – што је то био директан одговор еуфоричном слављу Хрватске. Направљен је прекид ћутања званичне Србије, која се све ове године уопште није оглашавала поводом таквог хрватског славља, праћеног расистичким испадима: Убиј, убиј Србина или Нема врба кол`ко има Срба./Нема везе добре су и брезе... Здравом разуму је несхватљиво да држава прекомерном војном и полицијском силом изврши етничко чишћење дојучерашњих својих грађана, бар формално уставно равноправних, изврши тешке злочине над њима и то слави као победу?! Уосталом, зар није и Међународни суд правде, по обостраним тужбама Хрватске и Србије за геноцид, констатовао да је у Олуји било тешких злочина... Шта то вреди кад српски званичници тако значајне међународне правне аргументе уопште не користе! Штавише, они и даље употребљавају хрватску терминологију и молећиво пружају руку помирења, иако супротна страна то очигледно неће. Посебно су чудни предводници крајишких избеглица кад шире илузију како Хрватска мора да покаже добру вољу да решава њихове проблеме! Зашто би онда тако злочиначки протерала безмало милион Срба Крајишника, са више од трећине њене државне територије у грунтовном српском власништву, на коме су Крајишници битисали пет векова – па да их сад поново прима или им надокнађује штету за опљачкану и спаљену имовину?
Ово су само нека из мноштва битних питања, која муче првенствено крајишке избеглице, на која нема, нити се траже одговори, а посебно се ништа не чини за било какву сатисфакцију понижених и увређених. Ни током поменутих сећања нико ништа не рече шта се предузима и да ли ће се уопште покушати било шта учинити, рецимо, за убијене Србе за које њихове породице још не знају где почивају?! Све у свему ништа ново што наговештава неке помаке у српско-хрватским односима!
Милан Ливада
петак, 14. август 2015.
недеља, 9. август 2015.
Ко се још сећа Милоша Пајића - симбола крајишког страдања!
121. Недељна хроника за Интернет издање емисије Завичај, за 04.08.2015,
од Глас Крајине у Војводини
КО СЕ ЈОШ СЕЋА МИЛОША ПАЈИЋА – СИМБОЛА КРАЈИШКОГ СТРАДАЊА!
Ово је 121. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Интернет издање емисије Завичај. У недељи од 27.07. до 02.08.2015. године забележили смо сећање на десетогодишњег дечака, који је симбол крајишког страдања, а којег су, разуме се у српском маниру, сви заборавили!
Кобног 04. августа 1995. године – најцрњег датума у петовековној историји наше Крајине – из бројних избегличких колона прогнаног српског крајишког народа, телевизија је често, на жалост као атракцију, приказивала десетогодишњег Милоша Пајића, како вози трактор, у чијој је приколици била цела породица. Његов отац Стојан је био негде на борбеним положајима војске Републике Српске Крајине. Спасавање шесточлане породице из Перне, на Кордуну, пало је на леђа деде Милоша, по коме унук носи име. Смењивали су се деда и унук за воланом трактора, бежећи пред непријатељском офанзивом, названом Олуја. Двадесет година касније, негде у априлу 2015, београдска Политика је објавила потресну причу, сада тридесетогодишњег Милоша, о томе у каквој је беди завршила породица Пајић.
Кад су у тој страшној бежанији стигли у Београд: деда и баба су са ћерком отишли у Ириг, а Милош је с мајком и млађим братом Бранком завршио у одмаралишту „Здрављак“ на планини Јелици код Чачка. Отац им се придружио и као вкв бравар успео је да се запосли у вешерају чачанске болнице. На жалост, 19.03.2015. ратник Стојан је доживео мождани удар и остао непокретан. Син Милош тада још није знао где ће да га смести. Трагични јунак ове приче, мали Кордунаш Милош Пајић у 15. години се запослио се 2000., у Коњичком клубу „Миленко Никшић“ у Балузи и од првог дана станује на хиподрому, у једној просторији. Зарађује 20.000 динара месечно. Његов, две године млађи брат Бранко сместио се у једној сто година старој трошној кући, само што се не сруши, у Пријевору код Чачка. Ради шта му понуде за двеста, триста динара, и тако преживљава. Мајка их је напустила пре седам година, преудала се и отишла у Словенију.
Најављено је да ће Крајишници 05.08.2015, на установљени Дан сећања на жртве Олује, у шетњи Београдом, возити и неки трактор. Да смо људи, ко` што нисмо, да ли би за воланом требао да седи Милош Пајић?! Можда и хоће, видећемо! А оно „да смо људи...“ аутор је мислио да немамо баш никакву хуманитарну организацију која би колико може помогла Крајишницима у невољи, у каквој су сада Пајићи! И још ми нешто паде на памет. Милош је дошао у крај, у коме је лекар српског војсковође још из турских ратова, а исто-времено и познати српски писац Лаза Лазаревић, у причи Све ће то народ позлатити маестрално описао небригу српских власти о својим ратницима. Неће јадни народ ништа позлатити, то је само књижевна метафора, јер српском народу је суђено да страда.
Милан Ливада
петак, 7. август 2015.
Пријавите се на:
Постови (Atom)