КРАЈИШКЕ МЕТОДЕ БОРБЕ ЗА ВЛАСТ

162. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 17.05.2016.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

КРАЈИШКЕ МЕТОДЕ БОРБЕ ЗА ВЛАСТ

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 162. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У недељи од 09. до 15. маја 2016. године бележимо неке, по нашем мишљењу, битне рефлексије о крајишким методама борбе за власт. Повод су два одвојена, истовремена протеста у Бањалуци, који су били 14. маја. Посматрамо их у троуглу Београда, Бања Луке и Книна, као седишта бивше Републике Српске Крајине. Видимо у тим односима бедне крајишке методе борбе за власт. То су она српска посла у којима доминира злурада максима "што горе то боље" и аутошовинизам на делу. У ситуацији када се дешава оно хамлетовско бити или не бити у Републици Српској, власт и опозиција не разговарају братски: шта да се ради? - него митингују и међусобно се оптужују! Главни опозициони лидер грубо је јавно одбацио позив српског патријарха Иринеја да несугласице отклоне баш у братском дијалогу и одбрусио да црква на треба да се меша у политику! Такво ирационално поступање, у унутарсрпским односима у беспоштедним борбама за власт, прорекли су пророци Тарабићи наслућујући да ће се Срби чудно понашати, да ће ударити брат на брата?!
Ово чудно дешавање у српском амбијенту враћа наша сећања на трагични слом Републике Српске Крајине. У расплитању истине о томе згрожени смо шта је чинио свој своме у том судбоносном времену. Ондашња крајишка политичка и војна власт, што је било очигледно и онда а поготово сада са дистанце, није била дорасла том историјском времену и задатку који је требала да обави. Од власти у матици и у Републици Српској "била је пуштена низ воду". Да ли је она, бар делимично, била свесна свега тога? Тешко је то рећи, а није ни важно, јер знамо исход. Несхватљиво је да су у унутрашњим политичким односима доминирале несугласице и тешка трвења између тобожње власти и опозиције! Шеф државе и премијер нису диванили међусобно?! Многи Крајишници, који су из Војводине добровољно отишли у тамошњи рат или су били мобилисани, причали су да су се, у њиховим родним местима, према њима нељудски понашали... Много је било ружних ствари које смо сами себи чинили! Крај знамо.

Милан Ливада