261. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 24. 04. 2018.
од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај
НОВИНАРСКО НАСИЉЕ
У недељи од 16. до 22. априла 2018. године забележили смо причу о новинарском насиљу. Мучно је бележити сећање на трауме из новинарске професије, у којој аутор ове хронике битише пола века. Савест налаже да се укаже на аморалне поступке на микро плану, који трају цело то време. Истовремено је то лично сведочанство како су пропале некад водеће војвођанске новине. Срозале су се са сто хиљада на само три хиљаде тиража.
Почетком седме деценије минулог века запослио сам се као дописник новосадског Дневника из Зрењанина. Коју годину после бирaн је главни и одговорни уредник тог листа. Рекли су ми да сам и ја евидентиран као кандидат. Био сам тада први и једини новинар са Факултетом политичких наука у редакцији, а говорили су ми да сам показао новинарску писменост и друге професионалне квалификативе. У времену дешавања свега тога рекао ми је један човек из те новинске куће: - Морам нешто да ти кажем. Ишли смо аутом за Суботицу и питамо директора ко ће бити уредник, а он рече да не може Ливада, јер је дођош. То је тај домицилно дођошки синдром који је главни узрок да је цело српско друштво веома конфликтно, а нарочито војвођанско. Болне су примене тога синдрома у пракси, јер деградирају моралне и професионалне референце личности, а у први план став-љају политичку вољу (боље рећи насиље) владајуће олигархије. И поред тих политичких грешака мора се признати да је ондашња комунистичка власт створила средњеразвијену европску економију, коју су наследници срозали на последњу у Европи.
Десило се безмало пола века после да је ове године око Васкрса решавана судбина акција Дневника. У тешко поремећеним међуљудским (боље рећи нељудским) односима, какви су увек били у овој новинској кући, доживео сам велику напријатност, али овај пут од својих дођоша крајишке провенијенције. Нашао сам се у групи са већинским пакетом акција. Међутим, игру је водила мала група надмених Крајишника из оне друге Крајине и све узела себи. Одвратно су нас понизили, а у питању је око три стотине људи. Бестидно су нам причали свакојаке бесмислице, ништа транспарентно и поштено, него нас понижавали. Необјашњиво да смо се нас три стотине тако понизно држали и пустули да нас опљачкају. Тако сам у пензији био непосредни сведок како су пропале велике фирме, а с њима и цела привреда.
Милан Ливада
Нема коментара:
Постави коментар