"ИЗБЕГЛИЦЕ - ТО ЗА МЕНЕ НЕМА"

272. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 31.07. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

"ИЗБЕГЛИЦЕ - ТО ЗА МЕНЕ НЕМА"  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 272. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 23. до 29. јула 2018. године забележили смо, у ове летње дане, једно размишљање о судбини  прогнаних Крајишника. Рече један РП тајкун из њихових редова: “Избеглице - то за мене нема! Ја лепо живим у земљи Србији. Чему приче да је неко незбринут?”

Ове три склепане реченице поразно делују на Крајишнике који  знају право стање ствари. Питао сам земљака: - Шта је то РП? - кад је аутора горње изјаве тако назвао. “Рат-ни профитер” - одговорио ми је. Додао је још о њему: - Увек тако ради где год да се појави на крајишким скуповима: - Ништа више нема од наше Крајине. Пустимо неку сузу за њом, па да пређемо на печење, пиће и музику! - понавља РП безброј пута у приликама неког обележавања крајишке голготе. 

Тај РП је донео из Крајине силно богатство стечено на “шентиљу” у трговини са мус-лиманима из Босне и у плачки српског крајишког народа. Зато он сада у избеглиштву лепо живи. Шта сад неко има да га оптерећује са избеглицама "кад то за њега нема". 

И сам аутор овог текста се више пута уверио колико су у Војводини кивни на краји-шке тајкуне. Многи ће се одмах наљутити кад им кажеш да избеглице пате и гладују. Љутито ће одмах одбрусити: “Немој да ми причаш кад знам многе који су из Крајине камионима довозили све и свашта, имају више кућа, возе бесне џипове, а знамо да су пљачкали!”

        Понавља се, дакле, стара српска поратна прича. Као и пре сто година после Великог рата. Тајкуни су се башкарили у непоштено стеченом богатству. Дотле су власти солун-ским инвалидима одредиле зоне у којима могу да просе!?

           
           Милан Ливада

ОДЛАЗАК ПРОФ. ДР ДАНИЛА МРКШИЋА

271. Недељна хроника  за Радио Фрушка гора, за 24.07. 2018.

од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај

ОДЛАЗАК ПРОФ. ДР ДАНИЛА МРКШИЋА  

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 271. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за Емисију Завичај.

  У недељи од 16. до 22. јула 2018. године забележили смо одлазак из живота у вечност проф. др Данила Мркшића. Мало ми имамо Крајишника таквог калибра какав је био наш Дане, како смо га колоквијално звали због личког порекла. Посебно је за нас из Удружења грађана Завичајна група Крајина Војводина Данетов одлазак ненадокнадив губитак. Био је наш члан од почетка. Његови савети и подршка давали су нам сигурност у нашем ангажману. Знали смо да не грешимо, него истинито приказујемо на страницама Гласа Крајине у Војводини нашу крајишку прошлост и садашњост. Наш Данило је био човек велике ерудиције, високих моралних начела, са успешном каријером професора Београдског универзитета.

Наше, ничим помућено, пријатељство трајalo je 55 година. Почело је средином 60-тих година минулог века, на студијама, на Факултету политичких наука и у Студентском дому у Твртковој, у Загребу. Били смо нераздвојни, њих два Личанина - Данило и Милан Свилар, с једне и нас два Кордунаша - Драган Орешчанин и ја, с друге стране. Зближио нас је исти, крајишки завичај и његова трагична прошлост. Колико смо само пута, често и острашћено, о томе расправљали у студентским собама, јер је то за јавност била табу тема. То су подстакла и ондашња дешавања у Загребу. Предавао нам је - онда само као предавач - Фрањо Туђман, потоњи творац данашње Хрватске. Чудили смо се и питали, и онда, наравно само у нашим круговима: како он контрареволуционар може да предаје предмет назван Социјалистичка револуција Југославије. Доминантна теза у његовим предавањима је била: - да су великосрпски хегемонизам и државни централизам неподношљиви за Хрватску?! Питали смо се, онда, куд то води? Добили смо одговор `95. године, када је наш српски крајишки народ брутално прогнан са својих вековних огњишта. Пре тога егзодуса Дане је тражио да покушам да од колега у Телевизији Војводине нађем снимак његове мајке на згаришту монструозног злочина у Медачком џепу.

Споменуо сам претходни фрагмент, јер га сматрам кључним, у нашем крајишком поимању људског живота. Ниједна генерација није прошла без рата. Стална агресија на наше животе током 20. века, довела је до трајног нестанка из исконског завичаја. Доживе-ли смо понижење, какво ниједан народ, нити неки његов део, у Европи није доживео. Тако нам је та непријатна тематика силом наметнута, од студентских дана да краја живота. О њој смо редовно расправљали.

После студија, у дугом раздобљу мирног грађанског живота, Данило је највише постигао, из оног нашег круга пријатеља, у успону у високо друштво образовања и науке. Постао је доктор социологије и дуго је био шеф катедре за социолошке науке на Филозоф-ском факултету у Београду. И поред тих достигнућа остао је људски племенит, скроман и дружељубив. Надали смо се, иако је Данило био на крају осме деценије живота, да ћемо од њега још дуго слушати корисне савете, али је неизлечива болест убрзала његов одлазак.  

Милан Ливада