Велика солидарност у санацији последица поплава

59. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 27.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ВЕЛИКА СОЛИДАРНОСТ У САНАЦИЈИ ПОСЛЕДИЦА ПОПЛАВА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 59. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У седмици, на коју се односи ова наша Хроника, од 18. до 25.05. 2014, живели смо у стању ванредне ситуације. Влада Србије је увела ту меру због катастрофалних поплава, о чему смо опширније писали прошле недеље у 58. Хроници. Била су и три дана жалости због десетина мртвих, чији број још није коначан. Општи је закључак да нас баш ништа, по злу страшно, не може мимоићи. Средином зиме имали смо велико невреме које је нанело огромне штете. Нису ни приближно саниране, а средина пролећа је донела преобилне кише и потоп насеља незапамћених размера.

У широкој мобилизацији на санацији последица, уз државне органе који то раде по природи посла, све нас је одушевио масован одзив из свих слојева друштва, а посебно младих. То нас је подсетило на прошла времена у којима је српски народ, у тешким ситуацијама, увек колективно пружао допринос отклањању последица и стварању услова за напредак. У неприликама, у које смо средином маја 2014. запали, није изостала ни помоћ наших крајишких избеглица. Завичајни клуб Кордунаша и сва друга удружења грађана избеглих позвала су да сви помогнемо: колико ко може. Делује готово нестварно да они: чијим страдањима нема краја, који су изгубили све што су сами и њихови преци вековима стицали на крајишким огњиштима, што су брутално прогнани и остали без ичега – из ничега одвајају колико могу! Наравно, за свако је дивљење и поштовање таква спремност и дародавство.

Има још једна околност која се спомиње као потреба у санацији штета од поплава. О томе смо писали у 57. Хроници. То су радне акције. Наиме, са Летенке, бившег омладинског акцијашког насеља на Фрушкој гори послата је иницијатива да се поново оживе омладинске радне акције. Прихватање је убрзо стигло – на жалост, због отклањања тешких последица од поплава. Али, видели смо да је наша омладина она права!

Милан Ливада

Страдању Крајишника нема краја

58. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СТРАДАЊУ КРАЈИШНИКА НЕМА КРАЈА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 58. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Седмица, на коју се односи ова наша Хроника, од 12. до 18.05. 2014, је била пуна страхота, које су највише погодиле део избеглог српског крајишког народа. Незапамћено велике кише 14, 15. и 16. маја, које су превазишле стогодишњи просек, су потопиле добар део Србије, јужно од Саве и Дунава. У том потопу, на грозоморан начин, је нестао град Обреновац, центар Колубарског басена, у коме су најзначајнији рудници угља, термоелектране и друга индустрија Србије. Међу пострадалим локалним становништвом бројни су и прогнани Крајишници, који су се таман колико толико скућили. Један од њих, из Гроцке, јадао се тв репортеру: - Тек сам нешто стекао, после прогона из Крајине, а сада ми овде вода све уништи!

Река Колубара је починила велики злочин. Она нам овом приликом побуђује неке историјске асоцијације – сећање на Колубарску битку. Прошао је отада цео век. У лето 1914, у првој години Великог рата, чију стогодишњицу свет обележава, славна српска војска је извојевала прву савезничку победу, у судару са вишеструко јачом армадом Аустроугарске. Војника крајишког порекла било је на обе стране: добровољци су се борили у формацијама српске војске, док су насилно мобилисани били у јединицама непријатељске државе, у којој су дотад живели. Гинули су Крајишници на обе стране. Данас и овде, сто година после, Колубарска битка са природном стихијом, на жалост је изгубљена. Ово су само прве рефлексије, а тешке последице тек ће се сводити.

Ова катастрофа означава четврт века непрекидног страдања српског крајишког народа. На самом почетку последње деценије 20. века избачени су као конститутивни народ из Устава нове хрватске државе. Следио је, потом, страшни грађански рат и сурови прогон `95 са вековних огњишта. Још се нису ни снашли у Србији, а десила се НАТО агресија. Многи Крајишници су, по други пут, доживели прогонство 1999. – тада са Косова. Све у свему страдању Крајишника нема краја! Исписујући ове редове сетио сам се неке старе српске народне песме: „Бог се драги на Србе разљути,/ на њихова силна сагрешења...“ Да смо грешни – јесмо! Прочитао сам код пророка Тарабића давно да ћемо се чудно понашати. Изгледа, да се то већ подуже дешава. Али, наш је утисак и уверење да је неправедно да страда српски, посебно крајишки народ, због грехова њихове власти. Није наше да судимо да ли нас то Бог, или природа кажњавају, или нам то приређују они који нас уништавају, али је мучно гледати то страдање, а бити немоћан да било шта учиниш да буде боље.

Милан Ливада

ЈЕДИНО СЕ МАТИЦА И ЦРКВА БАВЕ СУШТИНОМ СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА

57. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 13.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

ЈЕДИНО СЕ МАТИЦА И ЦРКВА БАВЕ СУШТИНОМ СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 57. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

У последња два дана седмице, на коју се односи ова наша Хроника, од 05. до 11.05. 2014, забележили смо два значајна догађаја, која се дотичу и нашег крајишког битисања, у контексту свесрпске културне историје. Смисао је указивања на ту околност да су Крајишници, у свим епохама, изнедрили велике људе који су радили за добробит целокупног српства.

У недељу вече, 11.05.2014, у Српском народном позоришту у Новом Саду, одржана је свечана академија поводом 150. годишњице пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад. То је најстарија српска књижевна, културна и научна институција. – Уз Српску православну цркву Матица српска је једина институција која се суштински бави постојањем и напретком српскога народа – апострофирао је, у свеобухватној свечаној беседи, њен председник проф. др Драган Станић

. То је, свакако, крунска оцена историјског значаја њене мисије. Да је то тако потврдило је и присуство Његове светости патријарха српског Иринеја и црквеног врха, што значи да они поштују то што Матица ради и да узајамно блиско сарађују. Дотле је из државног и владиног врха Србије присутан био други, чак и трећи, ешелон званичника. Медији су, такође, доста скромно пропратили тако велик догађај.

Крајишко учешће у самом пресељењу Матице односи се на улогу и допринос тадашњег градоначелника Новог Сада Светозара Милетића,

који је крајишког порекла. Његов удео у развијању и јачању српске националне свести у ондашњој Аустроугарској монархији је немерљив. Била су и двојица крајишког порекла, међу седам оснивача Матице српске, у Пешти 1826. године.

Други догађај, по значају, нема такву тежину, као споменути претходни, али је честит по намерама његових актера, међу којима су и бројни Крајишници. Наиме, у суботу, 10.05.2014, удружење грађана „Акцијаш“ организовало је на Фрушкој гори окупљање бивших учесника омладинских радних акција и њихових потомака. Оживело је тако бивше акцијашко насеље Летенка, чиме се баштини сећање на омладински добровољни рад у прошлости. Међутим, значајније је да бивши акцијаши нуде држави добровољни омладински рад на превазилажењу садашње друштвене и економске кризе. Тако предлажу да омладинске бригаде учествују у најављеној градњи пута Нови Сад – Рума и тунела кроз Фрушку гору. Да ли ће надлежни државни органи имати наклоности за овакву понуду остаје да се види. А ми скрећемо пажњу да би се, у овом случају, бар део младих спасао од неиздрживе беспослености и дроге, као великог друштвеног зла.

Милан Ливада

Нема више ни села ни фабрика

56. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 06.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕМА ВИШЕ НИ СЕЛА НИ ФАБРИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 56. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На крају седмице, на коју се односи ова наша Хроника, у недељу 04.05.2014, цео дан је лила јака киша. Не знамо како ће бити на Ђурђевдан, када ће се увече емитовати, али су то ђурђевданске кише. Зашто мислимо да је то много важно да тиме почнемо? Зато што је то антологијска досетка једног од најчувенијих војвођанских и српских предузетника и индустријалаца Богдана Дунђерског,

из времена развијеног капитализма. На једном састанку генерације бивших студената у Бечу пажљиво је слушао како се хвале са њиховим фарикама. На крају је рекао: - Све бих то ваше дао за добру мајску, ђурђевданску кишу! Имао је Дунђерски силна житна поља, па су за род пшенице пресудне биле ђурђевданске кише. Тако се и ми, данас и овде, невиђено осиромашени, а многи су богами и гладни, радујемо киши! Она ствара наду да ће пшеница да понесе, па ће бар бити хлеба. А, чим има хлеба лакше ће се подносити бреме тешког времена. Посебно су, међу нама, угрожене крајишке избеглице, па моле Бога да бар хлеба буде.

Ту страну сиромаштва смо посматрали и током минулих првомајских празника. Одмах ујутру 1. маја, телевизија је понављала налазе неког светског истраживања, по коме је Србија на трећем месту у свету - по сиромаштву! Знамо ми то, али опет шокантно делује, када ти то и из света саопштавају. Све телевизије су сво време, нарочито током 1. маја, сликом приказивале како су излетишта пуна, а репортерке су у добром расположењу коментарисале како се код нашег човека за прославу увек нађе новца. Да није баш тако уверили смо се у Каменичком парку, једном од некад најпосећенијих места у организацији новосадских првомајских уранака. Причао ми је колега новинар у пензији да је, некад на том огромном простору уз Дунав на падини Фрушке горе, био разапет шатор до шатора. Пекао се роштиљ, точило пиће, трештала музика... а непрегледна маса света се проводила по цео дан. Овога маја није било ниједног шатора?! Тек су мале групе, углавном младих и малобројне породице запоселе крајеве излетишта! Пре тога смо на планинарској стази од Поповице до Иришког венца, пуној афоризама причвршћених на дрвећу, запазили и овај: „Стежем кајиш да убијем глад“.

Наш новинарски коментар, а безмало пола века пратимо збивања у Србији, је: - Правили смо од сељака радничку класу, за постојећу и нову индустрију, па тако данас немамо више ни села ни фабрика?! То су тешке последице погрешне политике, при чему најгоре пролазимо ми обични људи, а поготово прогнани крајишки српски народ.

Милан Ливада