Нема више ни села ни фабрика

56. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 06.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

НЕМА ВИШЕ НИ СЕЛА НИ ФАБРИКА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 56. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

На крају седмице, на коју се односи ова наша Хроника, у недељу 04.05.2014, цео дан је лила јака киша. Не знамо како ће бити на Ђурђевдан, када ће се увече емитовати, али су то ђурђевданске кише. Зашто мислимо да је то много важно да тиме почнемо? Зато што је то антологијска досетка једног од најчувенијих војвођанских и српских предузетника и индустријалаца Богдана Дунђерског,

из времена развијеног капитализма. На једном састанку генерације бивших студената у Бечу пажљиво је слушао како се хвале са њиховим фарикама. На крају је рекао: - Све бих то ваше дао за добру мајску, ђурђевданску кишу! Имао је Дунђерски силна житна поља, па су за род пшенице пресудне биле ђурђевданске кише. Тако се и ми, данас и овде, невиђено осиромашени, а многи су богами и гладни, радујемо киши! Она ствара наду да ће пшеница да понесе, па ће бар бити хлеба. А, чим има хлеба лакше ће се подносити бреме тешког времена. Посебно су, међу нама, угрожене крајишке избеглице, па моле Бога да бар хлеба буде.

Ту страну сиромаштва смо посматрали и током минулих првомајских празника. Одмах ујутру 1. маја, телевизија је понављала налазе неког светског истраживања, по коме је Србија на трећем месту у свету - по сиромаштву! Знамо ми то, али опет шокантно делује, када ти то и из света саопштавају. Све телевизије су сво време, нарочито током 1. маја, сликом приказивале како су излетишта пуна, а репортерке су у добром расположењу коментарисале како се код нашег човека за прославу увек нађе новца. Да није баш тако уверили смо се у Каменичком парку, једном од некад најпосећенијих места у организацији новосадских првомајских уранака. Причао ми је колега новинар у пензији да је, некад на том огромном простору уз Дунав на падини Фрушке горе, био разапет шатор до шатора. Пекао се роштиљ, точило пиће, трештала музика... а непрегледна маса света се проводила по цео дан. Овога маја није било ниједног шатора?! Тек су мале групе, углавном младих и малобројне породице запоселе крајеве излетишта! Пре тога смо на планинарској стази од Поповице до Иришког венца, пуној афоризама причвршћених на дрвећу, запазили и овај: „Стежем кајиш да убијем глад“.

Наш новинарски коментар, а безмало пола века пратимо збивања у Србији, је: - Правили смо од сељака радничку класу, за постојећу и нову индустрију, па тако данас немамо више ни села ни фабрика?! То су тешке последице погрешне политике, при чему најгоре пролазимо ми обични људи, а поготово прогнани крајишки српски народ.

Милан Ливада