Страдању Крајишника нема краја

58. Недељна хроника за Радио Фрушка гора, за 20.05.2014.

од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај

СТРАДАЊУ КРАЈИШНИКА НЕМА КРАЈА

Желимо добро вече поштованим слушаоцима Радија Фрушка гора. Ово је наша 58. Недељна хроника од Гласа Крајине у Војводини за емисију Завичај.

Седмица, на коју се односи ова наша Хроника, од 12. до 18.05. 2014, је била пуна страхота, које су највише погодиле део избеглог српског крајишког народа. Незапамћено велике кише 14, 15. и 16. маја, које су превазишле стогодишњи просек, су потопиле добар део Србије, јужно од Саве и Дунава. У том потопу, на грозоморан начин, је нестао град Обреновац, центар Колубарског басена, у коме су најзначајнији рудници угља, термоелектране и друга индустрија Србије. Међу пострадалим локалним становништвом бројни су и прогнани Крајишници, који су се таман колико толико скућили. Један од њих, из Гроцке, јадао се тв репортеру: - Тек сам нешто стекао, после прогона из Крајине, а сада ми овде вода све уништи!

Река Колубара је починила велики злочин. Она нам овом приликом побуђује неке историјске асоцијације – сећање на Колубарску битку. Прошао је отада цео век. У лето 1914, у првој години Великог рата, чију стогодишњицу свет обележава, славна српска војска је извојевала прву савезничку победу, у судару са вишеструко јачом армадом Аустроугарске. Војника крајишког порекла било је на обе стране: добровољци су се борили у формацијама српске војске, док су насилно мобилисани били у јединицама непријатељске државе, у којој су дотад живели. Гинули су Крајишници на обе стране. Данас и овде, сто година после, Колубарска битка са природном стихијом, на жалост је изгубљена. Ово су само прве рефлексије, а тешке последице тек ће се сводити.

Ова катастрофа означава четврт века непрекидног страдања српског крајишког народа. На самом почетку последње деценије 20. века избачени су као конститутивни народ из Устава нове хрватске државе. Следио је, потом, страшни грађански рат и сурови прогон `95 са вековних огњишта. Још се нису ни снашли у Србији, а десила се НАТО агресија. Многи Крајишници су, по други пут, доживели прогонство 1999. – тада са Косова. Све у свему страдању Крајишника нема краја! Исписујући ове редове сетио сам се неке старе српске народне песме: „Бог се драги на Србе разљути,/ на њихова силна сагрешења...“ Да смо грешни – јесмо! Прочитао сам код пророка Тарабића давно да ћемо се чудно понашати. Изгледа, да се то већ подуже дешава. Али, наш је утисак и уверење да је неправедно да страда српски, посебно крајишки народ, због грехова њихове власти. Није наше да судимо да ли нас то Бог, или природа кажњавају, или нам то приређују они који нас уништавају, али је мучно гледати то страдање, а бити немоћан да било шта учиниш да буде боље.

Милан Ливада